Miloš Teodorović: Molim novu vladu da što pre preuzme dužnost

Kao mali sam se olako vezivao za političke autoritete, a sporo shvatao životne istine. Tako sam prilično kasno, u šestoj godini, spoznao da život ima kraj, pa sam upitao svog oca da li svi moraju da umru. Zatečen, kratko je odgovorio: „Moraju.“ Moje naredno pitanje nije se ticalo bližnjih, nego (i Goran Marković bi pozavideo na ovoj epizodi, čini mi se) najvećeg sina: „I Tito?!“. Usledio je šok: „I on.“

***

Pamtim trčanje ljudi po ulici, uzvika „umro Stari“, zatvaranja u kuće i zaključavanja vrata kada je maršal zaista preminuo. Pamtim i suze moje majke, ali i njene konstatacije 34 godine kasnije u Kući cveća: „Da sam znala šta nas čeka, plakala bih i više.“

***

Titu bih danas svašta zamerio, ali neka to bude dovoljna epizoda iz detinjstva provedenog u Štitaru, na pola puta između Šapca i Bogatića.

***

Skok u devedesete, ključne za generacije zatečene u sazrevanju, baš kada je prvi rat počeo.

***

Pamtim…

seljaka sa šubarom koji prekida govornika na mitingu podrške ustavnim promenama kako bi mu, u slavu ambicije da „Srbija bude cela, a ne iz tri dela“, predao prase prepečeno na ražnju;

***

organizovane odlaske sa nastave na iste mitinge, sa sve profesorima i srpskom zastavom na čelu kolone; redovno razbijanje albanskih poslastičarnica u Šapcu; razbijali su ih najrazličitijim povodima sve do 2000, kada su vlasnici otišli, a da im se niko nije izvinio, niti mi je poznato da im je šteta nadoknađena;

***

profesorku koja agituje za Šešelja i nasred časa izmišlja da u obližnjim Hrtkovcima Hrvati… tad saznadoh da su tamo neki „drugi“… kamenuju autobuse iz Šapca jer znaju da se njima voze Srbi;

***

sveštenika koji srednjoškolcima, slučajno zatečenim na autobuskoj stanici, objašnjava da su u prošlom ratu „oni nama pobili milion, a mi ćemo sada njima duplo više“, ali i žene iz Bosne s kojom sam se potom zapričao u autobusu koja kaže: „Kad pređem Drinu, sve normalno, a mi se tamo tučemo oko zemlje, ko da nema zemlje za sve“;

***

Pamtim…

jutra kada je Mačva odjekivala od detonacija iz Bijeljine (kasnije ću zahvaljujući Ronu Havivu videti šta se događalo s one strane reke);

starijeg rođaka koji u jeku mobilizacije… pokazaće se dosta neuspešne… saopštava: „I treba da idu, i ja bih, ali imam zdravstvene probleme.“

***

Pamtim…

prve godine studija te hladne fakultetske zgrade koja izgleda, što reče jedna koleginica, „kao propali dom zdravlja“ (sreli smo se 30 godina kasnije u Brajtonu);

nesrećnu penzionerku kod koje sam iznajmljivao sobu za pet maraka – meni previše da izdvojim, njoj premalo da preživi… pa oko zgrade bere koprivu i njome se hrani. Inače je sve što je imala, osim stana, izgubila kod Dafine;

toplu vodu koja stiže u studentski dom „Patris“ jednom sedmično; popravljanja zuba bez anestezije u Studentskoj poliklinici (neopisiv užas!), dok svi govore da je dobro da stomatolog vidi kad boli;

***

rafalnu paljbu za doček ’95. u Novom Beogradu, očigledno tada punom oružja; kolega koji se kriju po Studentskom gradu od mobilizacije (neki su i pronađeni, ali o tome oni neka govore);

cimera kog su posle ranjavanja u Bosni pustili na studije, a koji se noću budi iz sna, skače iz kreveta i govori: „Uh, jure me muslimani“;

***

Pamtim…

kolege koji mi po povratku od kuće, tamo negde na srpskoj strani naspram Srebrenice, kaže: „Tamo je bio pravi četnički pokolj“;

koleginicu iz Bosne koju su na granici Srbije skinuli sa autobusa jer je policajcu njeno ime ličilo na hrvatsko, pa je uspela da dokaže da je „naša“ i prešla granicu… baš smo ovih dana o tome pričali i smejali se;

demonstracije na kojima masa policiji skandira, sve verujući da Albance tuku zasluženo: „Idite na Kosovo“;

sebe dok suze ronim na Trgu republike pošto me je policija provukla kroz šake i koleginice koja me zatiče u takvom stanju (našli smo se 20 godina kasnije u Torontu);

tragove krvi na ulazu u Filozofski fakultet posle upada policije; saobraćajni znak u koji sam raspalio glavom trčeći za demonstrantima kod policije u 29. novembra, pa sam svima morao objašnjavati: „Ne, nisu me tukli“ (znak je i danas na istom mestu).

***

Od prvog radnog mesta, kratkog ali značajnog rada u državnom mediju, pamtim urednike koji skraćuju Tanjugove vesti kao nedovoljno cenzurisane;

urednika koji čim je čuo za masakr na Markalama piše i u mikrofon čita da snimci ukazuju da su sami podmetnuli bombu;

kolegu koji baca uvis čaure skupljene negde u Bosni kako bi zabavio kolege u redakciji;

obožavanje pa brisanje iz vesti deda Avrama, nakon što je okrenuo leđa vlastima.

***

Iz rada u tzv. nezavisnim medijima pamtim meštane iz jednog sela kod Mitrovice koji mi se hvale kako su popalili sve albanske kuće;

neku godinu kasnije – taksistu u Peći koji mi pokazuje spaljene srpske kuće pa dodaje: „Komšije popalile“;

sravnjena albanska sela od Peći do Prištine i ponekog policajca između ruševina, te rođaka koji me, po povratku u Beograd, začuđen pita: „A tebi žao?“;

kolege koji mi jedne večeri bombardovanja saopštava informaciju dobijenu od policije: „Podujevo je naše, od večeras etnički čisto“ (Podujevo je i tada bilo većinski albansko);

reči urednika iz istog medija: „Nemoj da se brineš, imamo mi više dece nego NATO bombi.“

***

Takođe pamtim i komšinicu koja je navukla zapaljenje pluća od neprekidnog boravka u podrumu;

svoju sestru koja skelom prelazi preko Dunava u Novom Sadu;

srpske izbeglice sa Kosova koje policija ne pušta sa Avale;

naricanje žene izbegle iz Krajine… iz susednog stana u Novom Beogradu… koja u noći bombardovanja kineske ambasade doziva supruga: „Vodi me!“ (ne znam gde su danas).

***

Pamtim i Milorada Vučelića, te komentar izgovoren u kameru RTS-a u kojem se obrušava na one koji beže od mobilizacije. Zajapuren, govori otprilike… Kad ako ne sad? On ostade u Beogradu.

***

Eto ga opet na RTS-u nekih 20 godina kasnije. Vratila ga voditeljka Vesna Dedić, u svoju emisiju. Nasmejana ga pita kako će se veseliti kad mu se deca budu venčavala? Ne znam koliko Vučelić ima dece, i gde su bila kad je on tuđu na ratište slao.

Za kolege prema kojima je sudbina bila okrutna, pa ih smestila u „Večernje novosti“, da napomenem – Da, to je vaš današnji šef.

***

Ali, iznad svega pamtim sam početak. Rano proleće ’92, i dan tmuran i kišovit kao jesenji.

***

Dragana Mijajlovića, druga iz klupe mog brata, mobilisanog pa ranjenog negde u Hrvatskoj, tada smo sahranili u njegovoj 22. godini.

***

Telo položeno u sobi adolescenta; oca – čika Mila, iscrpljenog Draganovim višemesečnim umiranjem među ranjenicima na VMA; udarce pesnicama u glavu dok sanduk iznose iz avlije majke – tetka Mire; te pucnjeva u vazduh vojnika postrojenih pored rake na štitarskom groblju, valjda kako bi dali smisao nepotrebnoj tregediji.

***

Tetka Miru sam posetio 26 godina kasnije u bolnici Sveti Sava u Beogradu. Pričali smo o grešci koju je napravila što je sedamdesetih insistirala da se vrate sa privremenog rada u Nemačkoj, verujući da je dobro da se Dragan školuje na svom jeziku.

***

Nje više nema, a 30 godina kasnije i čika Mile je prodao kuću i odselio se. Pitao sam ga zašto, a on mi je odgovorio: „Uspomene mi ne daju mira.“ A Vučeliću i danas dobro ide.

***

U ranu zoru 5. na 6. oktobar u Bulevaru revolucije (nek oprosti i kralj Aleksandar) zateknem mladića koji nosi kompjuter. Pitam: „Odakle ti to?“, a on nasmejan: „Iz Skupštine.“

***

Pamtim…

sedište SPS-a na Studentskom trgu, odrano baš kao zaleđe Dubrovnika ’91; zaposlenu u istoj stranci koju su odbili da prime u ambulantu jer je na knjižici imala pečat SPS firme. Ne, to nije imalo veze sa Miloševićem, već sa neverovatnom lakoćom upuštanja u pljačku i maltretiranje. Izgleda da za to leka nema.

***

Naivnost me je u tranziciji posebno krasila. Objasniću na primeru „Beka“, preduzeća preko puta Kalemegdana.

***

Pamtim moju dragu rođaku na prinudnom odmoru već ’92; njenih povremenih odlazaka na posao gde su preko noći od garderobe šili uniforme;

posle 2000. mojih ponavljanja da bunili se ili ne bunili ionako nema šta od firme da se spasi;

njenih ponavljanja da se posle petog oktobra događa završna pljačka;

mog odbijanja da postoji nešto što se zove tzv. stečajna mafija, te uveravanja da nova vlast ne može da nanese veću štetu od učinjene;

njenih suza uz priču kako su u fabričkim halama neki zaposleni… da, da… šale zbijali na vest o Đinđićevom ubistvu;

raznošenja mašina i svega što se stiglo odneti iz „Beka“;

pa čekanja otpremnine; iznajmljivanja „Bekovih“ prostorija za svadbena slavlja;

iznosa otpremnine dovoljnog da se promene prozori u stanu; i na kraju centralne „Bekove“ zgrade na koju danas u prolazu bacim pogled i osluškujem glasove životinja što dopiru iz Zoo-vrta, pomešane sa živom muzikom iz hala u kojima su nekada zujale šivaće mašine.

***

Pamtim…

„Zviz“ ili „Puklo ko lubenica“. Tako su mi kasnije opisivali zvuk proizveden udarcem glave o beton, vrelog leta 2003. Glava je bila moja, ali iz pamćenja mi je izbrisan dan kad se nezgoda, čiji uzrok mi do danas ostaje misterija, dogodila. U komu sam uleteo valjda istog časa.

***

A iz nje pamtim neprekidno letenje u svetu iskrivljenih lica, od kuće do posla, od stana do bolnice, uz susrete sa licima iz mladosti, kolegama, porodicom, živim i mrtvim, a zamislite i sa političarima… neka ostane tajna kojim.

***

Buđenje je bilo neprijatnije, a odatle pamtim vrata na bolničkoj sobi koja se ne mogu zatvoriti pa od promaje neprekidno udaraju;

soba sa po osam pacijenata od kojih nijedan nije pri čistoj svesti;

sestara koje ne znaju gde će pre, a nekima smo i na živce išli;

pacijenta, Jehovinog svedoka, koji mi priča o sinu koji je umesto u vojsku zbog odbijanja da nosi oružje kako mu vera nalaže, otišao u zatvor;

poziva kolege Vučićevića, koji mi govori: „Bog ti je dao drugu šansu!“ … da, da, taj Vučićević! … Gledam ga ponekad ovih godina na svim živim televizijama, nekad i sa Vučelićem, i mislim – uvek je bio sklon dramljenju;

posete prijatelja, bračnog para, koji me zbunjeno posmatraju pa kažu: „Ovde mira nema“ … zvali su me nedavno iz Frankfurta.

***

Stranice bi se mogle ispisati o deceniji mog izbegavanja vojske, u čemu na kraju nisam uspeo, a kad je i to bilo završeno, dobih pasoš.

***

Iz zemlje sam prvi put izašao 2004. U međuvremenu sam dosta toga nadoknadio, ali mi je trebalo bar nekoliko godina da osetim koliko su putovanja bitna.

***

I danas posmatram ljude različitih životnih dobi što hodaju sa rančevima na leđima diljem sveta, u žurbi da sve nešto vide. Silno gledanje često kao da samo sebi svrhu ima, a onda naknadno u nekom detalju prepoznam znake urezane kao trajni kapital.

***

Ovih meseci mi se tako vraćaju prizori sa Karavađovih slika sa Malte. One na kojima svako svakome preti, popreko gleda i špijunira. Paranoja za koju je život ovog umetnika i kriminalca bio plodno tle, opet je svakodnevica – ne samo zbog globalnog sklizavanja u populizam i prateće izme… već još jače sa apokaliptičnim strahovima, poput onih od korone ili isušivanja Amazona.

***

Radiju Slobodna Evropa puno dugujem, pre svega mogućnost da radim po (profesionalnoj) savesti.

***

Iz svog reporterskog života u toj kući pamtim Molotovljev koktel koji demonstranti bacaju na policiju što leti u visini očiju nas koji prizor posmatramo kao u pozorištu, sa balkona Skupštine Beograda;

***

Đinđićeve sahrane, i kolege kog srećem u masi i koji mi kaže: „Između mene i Boga stoji Amfilohije“, pa mi prepričava govor mitropolita koji je pored leša i porodice očitavao bukvicu inostranim gostima;

***

atmosfere sa mitinga na Miloševićevoj sahrani u Požarevcu… samo što je falilo prase na ražnju sa početka priče… ne bih pominjao Handkeov govor;

***

pitanje koje sam postavio ministru Rasimu Ljajiću pošto je opisao kako se krio Radovan Karadžić: „Jeste li ozbiljni?“;

***

beskrajno ponavljanje molbi Borisu Tadiću i Vuku Jeremiću za intervju (vidim da sad koriste svaku medijsku sekundu);

***

stalna legitimisanja od policajaca u civilu na severu Kosova;

***

poruku patrijarha Irineja vernicima u crkvi u Mitrovici… u noći kada je KFOR zatvorio Jarinje i Brnjak… da ako krvare imaju i zbog čega, da bi se jutro potom vratio u Srbiju takozvanim alternativnim prelazima;

***

Pamtim…

rečenicu premijera Mirka Cvetkovića na jednom skupu posle izbora 2012. godine: „Molim novu vladu da što pre preuzme dužnost.“

***

Ne samo Cvetković, nego čitava javnost se toliko brzo zamorila od postpetooktobarskih elita da je prosto utrčala u zagrljaj bivšim radikalima.

***

Ne znam kada će i da li će nastupiti zamor od Vučića, ali da se o njemu previše govori, u to sam siguran. Što se mene tiče, i danas kad mi kažu Vučić, setim se međunarodno sertifikovanog zločinca Vojislava Šešelja i situacije… moglo bi to biti ’95… kada je organizovao jedan od besmislenih događaja kao gradonačelnik Zemuna – rasprodaju suvenira sa likom Tita.

***

Kao mladi reporter postavih neko jednako besmisleno pitanje da bi on, za glavu viši od mene, na to sručio lavinu urlika, vikanja, prekora… Noge su mi se odsekle, a ono malo mozga što je ostalo u funkciji mi komandova da ne pokažem nervozu. Pa stegoh zube.

***

Možda nije neka paralela, ali danas kad se Vučić zalaufa, a često to čini, na isto pomislim.

***

I na kraju…

Nedavno u Beogradu, u knjižari izdavačke kuće koja skoro da drži sve knjižare, a prodaje i knjige Vesne Dedić, zamolim prodavačicu za pomoć… Mogla bi imati jedno 25 godina… Objasni mi ona da to što tražim nemaju, ali dodaje, očigledno verujući da je shvatila kakva su mi interesovanja: „Ovo je za vas, verujte.“

***

I pruža mi zbirku tekstova Milorada Vučelića. Pogledam i kažem, onako dostojanstveno: „Sklonite to molim vas od mene.“ Ona se na noge dočeka: „Ali zašto? On je izuzetan intelektualac.“ Eto, Vučeliću i dalje dobro ide, a ja se nadam da će pamćenje što duže da me služi.

O sagovorniku

Miloš Teodorović je urednik u Balkanskom servisu Radija Slobodna Evropa. Nagrađivan više puta za istraživačko novinarstvo. Završio Fakultet političkih nauka u Beogradu. Rođen 1973. u Šapcu. Trenutno živi i radi u Pragu.