Milošević

Ali, zašto sam se ipak spomenuo ovoga čoveka gospodskog i miroljubivog izgleda? Zato što je on, vraćajući se na taj događaj za koji nimalo nije bio odgovoran, uvek ispoljavao stid. Videlo mu se prosto na licu. Tad je sredina bila takva da je morao osećati strašan potmuli, neizrecivi pritisak, ali je sigurno nešto bilo i u njegovom karakteru. Završio je u alkoholu.

Gledao sam u sredu fotografije što ih je za nas napravio naš neposustali saradnik iz Požarevca Moča Veljković, koji je sa svim neophodnim detaljima uhvatio događaj kraj groba ispod lipe. Bilo je tu – oko Miloševićevog groba, jer o njemu je reč– raznog sveta, možda ne brojnijeg nego ranijih godina, ali svakako bučnijeg, i svakako sa samopouzdanjem većim nego ikad pre. Sasvim je verovatno da je tome doprinela činjenica da su bili bivši i sadašnji ministri, prema dobrom običaju srpskih vlada da tu, na tome mestu, imaju svog čoveka. Ovu Vučićevu – gledam slike – predstavljao je njegov pouzdanik, jedan ohol, bezobziran tipus. Bili su, takođe, preostali delovi Miloševićeve svite, i bio je – njegov unuk, koji (jedini neupitno) ima prava na taj trenutak. Eto nas, međutim, očas posla kod slučaja Bogdana Kalafatovića: ako mu je deda, general, ostavio teret sa kojim je imao onako mučno da se nosi, šta je ovome, još dečaku, ostavio njegov deda, predsednik? Kao ni u prvom, tako ni u drugom slučaju nema, naravno, ni govora o njihovoj odgovornosti. Problem je doista u nečem drugom: ono je usmereno na one koji su odgovorni stvarno i realno, na one koji su birali, pa čak i pod pretpostavkom da im je – kako je to rekao Vučićev ministar – to pokazivao božji prst, i na one koji i danas slede taj svoj izbor. Da li su se oni stideli? Ili će to umesto njih morati da rade nedužna deca?

Pitanje je, dabome, smešno. Da se stide, kog bi vraga i tražili u Požarevcu. A i zašto bi se stideli, uzvratili bi, nema sumnje, oni protivpitanjem. Sa Miloševićem danas stvari u Srbiji uopšte ne stoje tako loše; bolje nego godinu ranije, neuporedivo bolje nego kad je ono kovčeg iz Haga – sve sa jednim fanom koji ga je glancao rukavom mantila – lutao gradom, i kad nije mogao naći krov pod koji bi bio primljen pre ukopa. To je, ako pričamo o stidu, bio momenat stida koji je Srbija kako-tako pokazala. Posredno. Silom prilika. Kako god, nešto je izrazila.

Po svemu sudeći, međutim, prvi i poslednji put. Srbija se stidi da se stidi. Oh, naprotiv. I otkud sad to? Navešću nasumice: Miloševićje, recimo, imao bedne tužioce u Hagu, koji nisu trebali da ga tuže ako nisu imali zašto, i još bednije sudije, koji nisu smeli da mu sude ako tome nisu bili dorasli – pa su simpatije za njega kod kuće rasle što je proces odmicao. Nakon špekulacija da je tamo zapravo umoren, rađanje žrtve uzelo je nepovratni tok. Dalje: imao je ovde i političke advokate, redovno u vlasti, i posebno onog ministra, odocnelog plejboja, koji je držao njegove slike u vladinim kabinetima, i davao bleferske intervjue za naše jadne novine, konstruišući jednu novu, lažnu sliku romantičnog heroja i istorijskog političara. Malo po malo, dakle, brzo se došlo na tačku kad je politička rehabilitacija postala pitanje dana. Da li bi bilo umesno kazati da ju je na neki način obavio Slobodan Antonićsa knjigom „Milošević: Još nije gotovo“? Možda i ne bi, ali mu je ovaj autor svakako nastojao skinuti sa vrata ključne političke inkriminacije, neverovatno površno podstaknut jednim Miloševićevim govorom, koji je njemu, Antoniću, zvučao kao govor proroka. Nije Antoniću tome poslu bio sam. Prostor mu je, strategijski, pripremio Dobrica Ćosić, koji jeste više puta menjao prilaz Miloševićevom političkom profilu, ali ga je na kraju fascinirala njegova intifada u Hagu. Skraćujem: zbog svega je ove sedmice jači trag u ovdašnjoj javnosti ostavio Miloševićnego Đinđić. Prvi se penje, drugi pada, harizma prvoga dolazi iz neke dubine društva, druga iz službenih krugova partija i vlasti. Knjiga Krisa Hila, koja mi je upravo došla u ruke, teško može nešto promeniti, i pored dubokih uvida u materiju, i raskošnih opisa jednog političkog ludila koje je video u Miloševićevom dobu. Uzalud: sad bi teško pomoglo i kad bi je takvu napisao Srbin, a nekmoli Amerikanac.

Baš je prošle subote ovde u Nedelji citiran Miteran koji da je govorio svojoj vladi: „Miloševićnije Hitler“. Uzmimo da je mudri francuski predsednik u pravu. Ali, ako nije Hitler, šta je? I zar većneko za koga se kaže da nije Hitler, na neki način i jeste Hitler, odnosno nešto sasvim blizu njega? Otkud bi se, dođavola, tu Hitler uopšte našao u jukstapoziciji?

Izgleda da nikad nije dovoljno govoriti o tome šta je Milošević. Ovde se sve zaboravlja, pa i njegov stvarni, strašni lik, koji se, ipak, još uvek može dočarati sa malo dobre volje. Gledao sam ga iz blizine dok je nastajao, kasnije – kao i svi vi – šta je radio. Sticajem okolnosti, sedeli smo na Centralnom komitetu stolica do stolice: kubanske cigare koje je pušio (za Basaru: na CK se pušilo) nisu mogle proizvesti prevaru. Jedan mračan duh, jedna volja za moć, koje nisu imale meru. Ivan bi Stambolićznao pustiti ga da ga ispred CK čeka i po sat na kiši, gledajući ga sa prozora sa malo mazohističkog uživanja. Ništa Miloševiću nije smetalo, da se dočepa vlasti. Ali, gde je tu onaj Miteranov Hitler (koji nije Hitler)? Zar i mnogi drugi nemaju mračan duh, i tu neutaživu volju da vladaju? Razlika sa Miloševićem je u ovoj razlici: kad je se jednom dohvatio, onda nije imao kraja. Išao je do sloma. Srbiju koju i danas vidite kako se ruši (kao da je Apokalipsa) ruši i njegova ruka. Da tome nije tako, ni ova priča ne bi imala smisla. Od Srba je napravio loše momke, možda zauvek, i sa spiska poštovanih naroda, prebacio ga na onaj drugi. Ništa tu ne može da napravi ni jedan moćni Đoković. Kao što valjda primećujete, za njega se – za prvaka – u svetu ne navija.

Imao sam izvesnog respekta za Koštuničino opredeljenje protiv revolucije, sutradan, pošto je 5. oktobra počela. Jer, Revolucija zna da napravi fatalne greške. Ali, odricanje od nje, ne znači i odricanje od svake akcije, pa i one koju zahteva svaki valjan pravni sistem. Zato je Miloševićmorao u Hag, zato mu nije suđeno ovde. U zamenu za sve to, počelo je da se praktikuje nekakvo pomirenje, da bi ono – evo, na kraju, ove nedelje – dobilo groteskne oblike. Od onog da svako ima svoju bol do ovog da je vreme da prošlost ostavimo iza sebe i da pohitamo ka budućnosti – radila se uvek samo jedna te ista stvar: traženo je da se sklone sa scene oni sa kakvim-takvim vrlinama kako bi ustupili mesto onima koji su promašili, ne retko huljama i ološu. Srbija, a da toga i nije svesna, gradi virtuelnu Frankovu Dolinu palih, u koju se bacaju kosti ubica i njihovih žrtava. To je jedna nova teologija u kojoj se ne snalazim najbolje. I reći ću vam otvoreno: niti sam spreman da oprostim, ni da zaboravim. Vi, naravno, kako hoćete.