Milošević bio spreman da Mladiću obeća nekažnjivost

S Pelemišem je manevar Miloševićevog režima bio jasniji, a poruka francuskim vlastima jasna – optužujete nas da smo zločinci, a kod nas ste regrutovali neke od svojih ljudi za prljave poslove. Kako se usuđujete da progonite vojnike koji su bili vaši saučesnici posle rata u Bosni? Jednom suptilnom dijalektikom ova otkrića su omogućavala, nadali su se, produbljavanje protivrečnosti među saveznicima, podsećajući da su prošlih godina postojala i neka druga savezništva. Svi pojedinci pomenuti u „afričkim poslovima“ radili su svojevremeno za Mladićevu vojnu obaveštajnu službu, sada mobilisanu da mu obezbedi nekažnjivost. Šta onda misliti o Francuskoj, čiji su poslenici imali „i jare i pare“, zvanično spremni da hapse okrivljene pred MKSJ, ali i kompromitovani u mutnim radnjama s licima koje traži MKSJ.
Tako održavano nepoverenje donekle bi poremetilo odnose s Anglosaksoncima da se Francuska nije angažovala u ratu na Kosovu, poništavajući tako Miteranovu izjavu da „Francuska nikada neće ratovati sa Srbijom“. Epilog afere „mreže Pauk“ bio je banalan. Svih pet njenih članova oslobodio je sud u Beogradu 13. novembra 2000, posle pada Miloševića, uz veliki uzdah olakšanja Pariza. Pet godina kasnije kontraobaveštajna služba umela je da sačuva korisne veze, kao što to pokazuje incident do kojeg je došlo neposredno pred obeležavanje desetogodišnjice masakra u Srebrenici. Informacija o prisustvu bombi blizu spomenika žrtvama u Potočarima, preneta evropskim snagama u Bosni, potekla je od DST. Naime, na naznačenom mestu pronađeno je 35 kilograma eksploziva i detonatora. U belešci prenetoj britanskom generalu Likiju, komandantu ovih snaga, pominju se srpski paravojni izvori.
Hag, 9. jula 2003. Vrlo uredan, Slobodan Milošević se potrudio da prilepi „post-it“ samolepive nalepnice na dokumente koje je upravo stavio pred sebe na sto u boksu za optužene. Tog dana je, ne bez teškoća, od strane optužbe pozvan svedok Zoran Lilić. Bivši predsednik Jugoslavije svedočio je treći put. U unakrsnom ispitivanju koje predviđa pravilnik Suda, Milošević ga ispituje o telefonskim razgovorima iz 1995. Transkripti tih razgovora koje je optužba priložila uz predmet podsećaju na pregovore iz tog vremena, kada su se Francuzi svim silama trudili da obezbede oslobađanje pilota. Ime Žaka Širaka pojavljuje se u više navrata. Predstavljen je kao neko ko pristaje na Mladićevu nekažnjivost u zamenu za oslobađanje pilota. „Daj mu napismeno da ga nećemo izručiti Tribunalu ako nam vrati avijatičare“, kaže Milošević Liliću koji tada služi kao posrednik s Mladićem. Spominje se i jedan razgovor s Momom Perišićem, tada načelnikom Generalštaba VJ (savezne vojske). I ponovo su na dnevnom redu „garancije“. „Napisao sam to pismo sa zaglavljem i tvrdim da nikoga nećemo izručiti Tribunalu. Ima Slobodanove i Širakove garancije“, navodno je Lilić uveravao Perišića koji je i sam bio u kontaktu s Mladićem koga, usput, jugoslovenski predsednik tretira kao „kretena“. Jelisejska palata, koju je Tužilaštvo prethodno upozorilo, reaguje odmah: „Te tvrdnje nemaju nikakve veze sa stvarnošću… To Srbi razgovaraju između sebe.“ Međutim, zapisnik s tog zasedanja Tribunala u kojem se pojavljuje ime Žaka Širaka arhiviran je među zapisnike s tog suđenja kao potpora glasinama koje se lepe za predsednika Republike još od 1995.
Transkripti priloženi MKSJ prikazuju istovremeno Miloševića i njegovog „glavnog špijuna“ Jovicu Stanišića. Na osnovu njih mogu se zamisliti tajni pregovori s Parizom tokom „misije Markijani“. Da li i o njima postoje zapisnici o prisluškivanju? Objavljeni su razgovori koje su presrele hrvatske prislušne stanice instalirane južno od Osijeka, nedaleko od granice sa Srbijom. Svi oni pokazuju da je Milošević tada francuske rukovodioce smatrao „prijateljima“. U februaru 2002. nedeljnik Globus objavio je izvode iz tih razgovora. Njihovu autentičnost odmah su potvrdili zvaničnici iz Zagreba, ali i jedan portparol bivšeg predsednika Bila Klintona. Ništa tu nije slučajno. Vašington je odavno „lovio“ Širaka na tom terenu. Jedno od tih prisluškivanja datira iz decembra 1995; ono vremenski koincidira s transkriptima koje je bivši srpski predsednik predočio svojim sudijama. Tog dana Milošević dobro zna da će uskoro morati da potpiše Dejtonske sporazume, ali afera s francuskim pilotima još nije rešena. Svoju zabrinutost poverava istom generalu Perišiću koji je 11. decembra 1995. primio Duena. Delovi koje je objavio hrvatski tabloid pažljivo su odabrani. Oni su dovoljno eksplicitni da bi se pretpostavilo postojanje i „zvučnog materijala“ koji je na drugi način još osetljiviji.
S. M: Znaš da nam predstoji konferencija, a mi u sledeća dva dana moramo saznati šta je s pilotima. Možeš li da ga pozoveš, da vidiš šta je ŠMLADIĆĆ uradio?
M. P: Već sam ga zvao, kaže da radi i kukumavči.
S. M: Hajde, molim te, reci mu. Kaži mu da uradi ono s čim je u toku…
M. P: U redu.
S. M: Oni ŠSRBI iz BOSNEĆ su nas stavili u užasan položaj za pregovaranje s onim što rade. Šta im, majku mu, trebaju ti piloti? Sad nas zajebavaju s tim. Hajde, stari moj, neka nađu gde su piloti… On ŠMLADIĆĆ mi je na kraju obećao… Kad je bio kod mene pre pet dana rekao mi je (…) da će to lično da obavi. Neka održi obećanje, neka uradi to.“
Nastavlja se