Milošević mora da se ukloni

Mihal Ramač: Bilo je to 1992. (17)

Mihal Ramač (1951), novinar, književnik i prevodilac, objavio je šest zbirki pesama, knjige političkih eseja „Povest o početku kraja“, „S one strane snova“ i „6. oktobar“, preveo na rusinski i s rusinskog tridesetak knjiga. Bio je glavni i odgovorni urednik dnevnih listova Naša Borba, Vojvodina i Danas. Radi u Radio-televiziji Vojvodine. Prema tekstu koji objavljujemo kao feljton snimljena je serija „Bilo je to 1992 – Treća Jugoslavija“ u šest epizoda, koja je emitovana tokom novembra i decembra 2012. godine, najzanimljivije delove iz autorovih zapisa objavljujemo kao feljton.

Borisav Jović 8. jula beleži sumorne utiske posle razgovora s Ćosićem i Panićem: „Ćosić kaže da nam je Panić doneo veoma jasne poruke. Prvo i najvažnije: Slobodan Milošević mora da se ukloni. Bez toga nema izgleda da se bilo šta učini… On mi odgovara da je najvažniji interes Srbije i srpskog naroda, nije važan Slobodan Milošević. Dodaje da je sličan problem i cela vlast SPS, ali da će to biti ublaženo odlaskom Miloševića i sastavom vlade Milana Panića, za koju je on (Ćosić) spremio predlog ličnosti koje su prihvatljive za Evropu i SAD!?

Upozoravam ga da SPS ima većinu u Skupštini i da je to „račun bez krčmara“, da se ništa ne može uraditi bez naše saglasnosti, a mi to nećemo dozvoliti.

Ćosić odgovara uprošćeno: moraćete.

Samo pre desetak dana zaklinjao se da će, ako ga izaberemo za predsednika SRJ, jedini cilj imati da nam pomogne da prevaziđemo krizu u kojoj se zemlja našla“.

A onda dolazi Milan Panić… Jović piše: „Pokušao sam da mu kažem osnovne stavove politike SPS, što on nije niti razumeo niti slušao. Brzo je uzeo reč i počeo da priča nebuloze, koje nemaju veze sa životom. Kao da je pao s neba (a i jeste). Počeo je da napada i nas i Srbe u bivšoj BiH, da će on sve to odmah drugačije, da će on priznati sve ono za šta svet nas optužuje i svakoga koga je svet priznao, da mi ne možemo mimo sveta itd. Pokušao sam da mu govorim imena iz naše partije, za članove Vlade, on je za svako ministarsko mesto već imao imena, koja su van naše partije, a najvećim delom protiv nas. Jedva je nekako pristao da prihvati Nikolu Šainovića i Vladislava Jovanovića, ja sam njemu prihvatio Oskara Kovača (koji je naš član). Sve ostalo je bilo sporno. Crnogorcima (Demokratskoj partiji socijalista) prihvatio je sve predloge, a nama skoro ni jednog! Sve iz Srbije mu je izdiktirao Ćosić.

Crno nam se piše. On nema pojma ni o čemu, neće ni da sasluša a kamo li da posluša, a ima pomoć Ćosića koji je protiv nas. Totalno ćemo zaglaviti s njima. Imaćemo više štete nego koristi“.

Panić je izabran za predsednika vlade 14. jula. Potpredsednici su Oskar Kovač i Radoje Kontić. Vladislav Jovanović je ministar za spoljne poslove, Pavle Bulatović za unutrašnje. Tibor Varadi je ministar pravde. Resor odbrane Panić je zadržao za sebe, ali nikad nije uspeo da uspostavi kontrolu nad vojskom. Milošević je, smrknutog lica, sedeo u prvom redu. Tog dana bio je samo statista u tuđoj predstavi, a njega to dovodi do ludila. Ćosić i Panić, nevični političkim igrama, ne znaju da su Miloševiću potrebni samo radi toga da obezbede međunarodno priznanje nove države i ukidanje sankcija. Šta god oni mislili o sebi i svojoj ulozi, on nijednog trenutka ne pomišlja da promeni politiku ili da im prepusti bilo koju polugu vlasti.

Narodni poslanik Milan Paroški oštro se protivio izboru Panića. On izjavljuje: „Raspolažemo informacijama po kojima je funkcija g. Panića kao premijera usaglašena sa interesima ujedinjenih trupa Evrope i NATO pakta. Naime, u trenutku kad jedan od intervencionističkih kordona, od intervencije prema Sarajevu, krene prema Sandžaku i Kosovu, a drugi, severni, bude sekao Bačku i Banat na pola, taj će g. ministar odbrane narediti jugoslovenskim trupama da ostanu u kasarnama, na isti način kako je to bilo u Ljubljani, Zagrebu i tako dalje“.

Evropska štampa iz dana u dan piše da se priprema vojna intervencija u Jugoslaviji, s ciljem da se spreči njeno učešće u ratu u BiH. Članstvo Jugoslavije u KEBS-u suspendovano je do sredine oktobra. Arbitražna komisija EZ 9. jula objavljuje izveštaj u kojem se ističe da je „SFRJ prestala da postoji, proces razdruživanja je okončan, naslednice su sve novostvorene države, Savezna Republika Jugoslavija je nova država“. Zvanični Beograd tvrdi da je taj dokument politički i da nema pravnog osnova.

Političari koriste svaku priliku da obmanjuju građane. Početkom jula oni izjavljuju da će odlazak jugoslovenskih sportista na 25. Letnje olimpijske igre u Barseloni biti početak početak kraja sankcija. Iz Međunarodnog olimpijskog komiteta stiže odgovor kakav se mogao očekivati: sportisti iz Srbije i Crne Gore mogu da nastupe samo u pojedinačnim sportovima. Igraće u belim dresovima bez zastave, grba i drugih obeležja. Umesto naziva države pored njihovih imena pisaće IOP – što je skraćenica za „nezavisni olimpijski učesnik“. Ne dozvoljava im se ni da učestvuju u svečanom defileu na otvaranju. Na Olimpijadi je učestvovalo 13 hiljada sportista iz 172 države. Novosađanka Aranka Binder već prvog dana osvojila je bronzanu medalju u streljaštvu, u disciplini vazdušna puška sa deset metara. Medalje su osvojili i Jasna Šekarić, srebrnu u gađanju vazdušnim pištoljem, i Stevan Pletikosić, bronzanu, u gađanju malokalibarskom puškom sa 60 metara iz ležećeg stava. Hrvatski reprezentativci takođe osvajaju srebrnu i dve bronzane medalje, slovenački – dve bronzane. Najuspešniji olimpijac je gimnastičar iz Belorusije Vitalij Ščerbo. Osvojio je šest zlatnih medalja. Najuspešnija je Zajednica Nezavisnih Država sa 112, slede SAD sa 108 i Nemačka sa 82 medalje.

Nastavlja se