Milošević prepustio Kosovo sledu događaja

Februar 2000. U kratkom razdoblju od nepunih osamdeset godina na delu je devet rešenja kojima učesnici, uvereni su, rešavaju vekovni srpsko-albanski sukob na Kosovu i Metohiji. Nijedno od rešenja ne prolazi na ispitu istorije. U Evropi ne postoji regija u kojoj je rešavanje prava nacije i manjinske zajednice evoluiralo na način na koji se to događalo na Kosovu – od potvrđivanja teritorijalnih aspiracija Srba, preko vojnih intervencija, do potvrđivanja teritorijalnih aspiracija Albanaca.
Koji su razlozi za ovakvu evoluciju u rešavanju srpsko-albanskog sukoba na KIM? Istraživački gledano, nisam ubeđen da je toliko rešenja sticaj okolnosti. Pažljivo sam pregledao sva rešenja ne bih li pronašao zajednički imenitelj neuspeha. U ranijim rešenjima primarna je bila vlast Srba nad teritorijama, za vreme okupacije (1941-1944) – okupatora, a 1999. velike sile koristile su teritorijalne aspiracije Albanaca.
Iako je bilo jasno da Srbi i Albanci na Kosovu i Metohiji ne žive zajedno, već jedni pored drugih, nijedna strana nije predlagala da svoja prava utvrdi na osnovu nespornih kriterija i da se, tek tada, definišu teritorije. Svaka je, uzimajući kao kriterijum teritoriju, zahtevala celu pokrajinu. Velike sile, iako ne sumnjam da su znale suštinu sukoba, stavljaju svoje interese iznad interesa dva mala naroda i zloupotrebljavaju situaciju. Ozbiljnom posmatraču moralo je postati očigledno da se, dok se s Kosova i Metohije ne skine omča koja je svezala prava Srba i Albanaca za voluntaristički stvorenu teritoriju, srpsko-albanski sukob ne može pravedno rešiti.
Ovaj zaključak bio mi je izvanredno uporište. Do istog zaključka došao sam istraživanjem preovlađujućih prava u knjizi «Kosovo između istorijskog i etniočkog prava». Podudarnost ova dva zaključka bila je uverljiv dokaz da su dva entiteta rešenje koje otvara perspektivu za miran život i Srba i Albanaca. Otvoren je bio put objavljivanju nove knjige – «Kosovo pred sudom istorije».
Mart – april 2000. Rukopis knjige, kao i za prvu, dao sam na verifikaciju recenzentima Milanu Šahoviću, mom prijatelju iz davnih dana (kompetentnom za međunarodno pravo) i Slobodanu Samardžiću, kome je ova tema veoma bliska (za opšti pristup). Njihova verifikacija dvostruko mi je pomogla – kao redakcija nekih stavova i kao podrška da se knjiga suprotstavi Miloševićevoj politici.
26. april 2000. Budući da tematika nekih delova rukopisa nije bila unutar mog stručnog bavljenja, smatrao sam da bi stručna rasprava o knjizi bila korisna. Predložio sam Đuri Kovačeviću, direktoru Instituta za evropske studije, da okupimo nekoliko kvalifikovanih učesnika. U izvanredno konstruktivnoj raspravi osam pozvanih ličnosti dali su doprinos verifikaciji rukopisa, posebno neophodnosti da se objavi. Bili su pozvani i Dobrica Ćosić i Svetozar Stojanović. Naknadno sam pojedinačno razgovarao sa Slobodanom Samardžićem, Zoricom Radović, Zoranom Lutovcem i Mišom Đurkovićem. Imao sam razloga da budem veoma zadovoljan.
18. maj 2000. Pre nego što završim rukopis smatrao sam obavezom da ponovo posetim Kosovo. Razgovor s Vojislavom Koštunicom, koji se posredno upoznao s rukopisom knjige, bio je prilika da se dogovorimo da zajedno odemo na Kosovo. U Kosovskoj Mitrovici su nas srdačno dočekali gradonačelnik Oliver Ivanović i Marko Jakšić. Situacija je donedavno bila dramatična, jer su Albanci uporno nastojali da zaposednu celu Mitrovicu. Popodne, u auli Fakulteta koja je bila puna, Koštunica je predstavio svoju knjigu, a ja sam ukratko izneo rezime rukopisa svoje. Uveče me je Ivanović odveo francuskom pukovniku Rožeru, komandantu grada, s kojim sam razgovarao o situaciji. Oni vide mnogo više nego što mogu javno da kažu. Smatraju da je to prirodna posledica situacije u kojoj Amerikanci arbitriraju. Hvale konstruktivnu saradnju s Ivanovićem. Razumeo sam da je saradnja NATO s vladikom Artemijem njihov politički čin legalizacije saradnje sa Srbima, ali da on nema podršku Srba. Neko mi je rekao – opet Nedić među okupiranim Srbima. Vratio sam se pun utisaka.
Juni 2000. Prošla je godina dana otkako su Unmik i Kfor preuzeli vlast na Kosovu i Metohiji. Smatrao sam da je značajno proceniti šta je Vlada Srbije za to vreme učinila u Pokrajini. Uzeo sam u obzir tri činioca za koje sam u istraživanju utvrdio da su osnova za odbranu prava Srbije: stanovništvo, vlasništvo imovine i istorijske spomenike. Obavio sam više razgovora, posebno sam to učinio prilikom boravka na Kosovu. Nisam mogao da nađem nijednu potvrdu da se Vlada brine o povratku Srba, da brine o njihovom vlasništvu, pogotovo o spomenicima kulture. Vlada je bila svesna da je na Kosovu prestala vlast Srbije. Unmik je konstituisao Kosovo nezavisno od Srbije, a Milošević ga je prepustio sledu događaja. Ratko Marković je rekao istinu: «amputirano je».
Juni – oktobar 2000. Ponovila se situacija iz 1994. Nisam uspeo da nađem ni izdavača niti sponzora za knjigu čiji je rukopis bio završen i recenziran. Izdavač Stubovi kulture (direktor Predrag Marković) nije bio zainteresovan da je objavi, uz objašnjenje da nemaju ediciju u koju bi uvrstili ovu vrstu knjige! Posle rušenja Miloševića obrazovana je vlada u kojoj su ministarstva imala dva koministra. Biserki Matić, koministru za informacije, pripada zasluga da je finansijskim učešćem obezbedila objavljivanje knjige. Tako je, sticajem okolnosti, knjiga koja je trebalo da izađe kao osuda autoritarnog režima – dabome, ne posle njegovog rušenja – izašla sa zakašnjenjem, u izdanju autora.
Nastavlja se