Miloševićev režim napravio temelje za zaborav

Zato je nevladina organizacija Vojvođanski građanski centar (VGC) pokrenula projekat „Ukradena sloboda“, tokom kojeg nastoji da prikupi medijske članke, izveštaje, audio i video-priloge o prisilnim mobilizacijama tokom devedesetih i zabeleži usmena svedočenja prisilno mobilisanih građana na teritoriji Vojvodine, koji su pre toga kao civili izbegli sa zaraćenih područja BiH i Hrvatske.

Organizovana prisilna mobilizacija krajiških izbeglica, podsećaju u VGC-u, u Srbiji je počela u junu 1995. godine – nešto više od mesec dana posle hrvatske operacije „Bljesak“. Označeni kao kriminalci i izdajnici, ljudi su bili lovljeni. Odvođeni su iz tramvaja, autobusa, na naplatnim rampama, tokom kontrole saobraćaja, iz studentskih domova, pa čak i sa maturskih proslava. Prilikom legitimisanja lica na javnim mestima, pripadnicima policije rad je bio olakšan činjenicom da su isprave pristiglih ljudi iz Hrvatske i nekih delova Bosne bile posebno obeležene. S druge strane, podatke o novim – najčešće privremenim – adresama ovih ljudi su već imali. Odvođenje ljudi se dešavalo tokom noći, najčešće oko tri sata ujutru. Zatečenima se davalo manje od 15 minuta kako bi eventualno uzeli novac i najnužniju garderobu, što nije bilo dovoljno da zbunjeni ljudi uzmu osnovne stvari ili se, ako su zatečeni sami, jave porodici i objasne im šta se dešava. U periodu koji je usledio mnogi od njih su, pre slanja na ratišta, slani u takozvane pripremne i trening kampove, gde su doživeli mnogobrojna mučenja i svakodnevno bili podvrgnuti različitim oblicima psihičke i fizičke torture.

Željko Stanetić, direktor VGC, kaže za Danas da ono što je sigurno najviše otežavalo priznanje statusa žrtve ovim licima i pokretanju šire javne debate o ovim događajima jeste činjenica da nijedna od vladajućih struktura od 2000. nije bila dovoljno senzibilisana za pitanje prisilno mobilisanih osoba, odnosno civilnih žrtava rata uopšte.

– Ćutanje predstavnika vlasti i institucija je pratilo ćutanje velikog broja medija i tako se tokom godina priča prisilno mobilisanih ljudi koji su doživeli najstrašnije oblike torture skrila samo u njihove dnevne sobe. Ako pogledamo vodeće štampane dnevne novine, nedeljnike i portale u poslednjih dvadeset godina i pokušamo pratiti njihovo izveštavanje o ovoj temi, teško ćemo pronaći više od desetak različitih tekstova. Može se reći da je režim Slobodana Miloševića napravio idealne temelje za zaborav, a da se na njih samo naslonila situacija koja je usledila. Kao logičnu posledicu imamo stanje u kom ni danas prisilne mobilizacije nisu percipirane kao protivzakoniti akt, ni od strane šire javnosti, ali veoma često ni samih osoba koje su doživele odvođenje. Upravo iz tog razloga naš cilj je bio prikupljanje, sistematizacija i objavljivanje što većeg broja izjava žrtava, svedoka i relevantnih stručnjaka i upotpunjavanje njihovih izjava različitim dokumentima koji onima koji čitaju neispričane priče mogu ponuditi šansu da razumeju kontekst u kom su se mobilizacije dešavale i posledica koje su ostavile – objašnjava Stanetić.

Odgovarajući na pitanje da li očekuje bilo kakvu reakciju države, budući da licima koja su prisilno mobilisana nije priznat status žrtava, Stanetić kaže da dosadašnje iskustvo ne nudi velike nade da će se nešto lako promeniti.

– Proces pridruživanja Evropskoj uniji i koraci koje Srbija mora da napravi na tom putu donekle bi mogli pitanje prisilno mobilisanih da stave na dnevni red i eventualno podstaknu institucije Srbije da iskorače prema ovoj grupi ljudi. Niz akata Evropskog parlamenta, koji su usvojeni u poslednjih 15 godina, osnažujući dotadašnju pravnu regulativu EU u ovoj sferi, daju relativno dobar okvir u kom bi se moglo aktuelizovati pitanje civilnih žrtava rata, obuhvatajući pritom i prisilno mobilisane izbeglice kao žrtve torture. Ono što će u toku pregovora biti ključna uloga relevantnih subjekata iz nevladinog sektora i strukovnih udruženja jeste monitoring otvaranja ovih pitanja u daljem procesu pristupanja EU, prvenstveno zbog njihovog dosadašnjeg iskustva, informacija koje poseduju i poznavanja dosadašnjeg položaja žrtava u Srbiji. Učenje na skorašnjem iskustvu Hrvatske, kroz analizu dobrih i loših koraka i uz konsultovanje tamošnjih institucija, organizacija i stručnjaka, može i mora biti put koji će doprineti da se veoma bitna pitanja ipak ne provuku „ispod radara“, što nije nemoguće – kaže sagovornik Danasa.

Kako zaključuje, ukoliko se ne iscrpe mogućnosti koje nudi proces pridruživanja EU, položaj civilnih žrtava rata u godinama posle biće prepušten čekanju neke odgovornije političke elite koja će imati dovoljno sluha da glavu okrene prema ovim građanima.

Šutiranje, udaranje…

Mobilisani su pre odlaska u rat slani u kampove za obuku, koji su uglavnom bili pod kontrolom Željka Ražnatovića Arkana, tvrde u VGC.

. „…Po privođenju, i postavljanju par pitanja, koja su se odnosila na mesto i vreme dolaska u Srbiji, prosledili su me u Zrenjanin, odakle sam autobusom, koji je bio prepun Srba iz Krajine, odvežen za Erdut, u trening kamp Srpske dobrovoljačke garde. Tamo sam proveo narednih osam dana. Taj period nikada neću moći zaboraviti, tih osam dana u Erdutu. Po dolasku sam prošao kroz špalir prisutnih vojnika, koji su me šutirali i udarali rukama. Sve vreme su mi govorili da sam izdajnik i da je zbog mene i meni sličnih propala Krajina…“, samo je jedna od priča mobilisanih.