„Milosrdni anđeo“ u rukama vajara

Recimo, prva inicijativa za podizanje spomenika poginulima pripadnicima vojske, policije kao i civilima u Vranju pokrenuta je 2000. godine, od strane SUBNOR-a. Do 2005. godine bila je to samo mrtvo slovo na papiru. Nakon pet godina gradski čelnici na poziv tadašnjeg komandanta 78. motorizovane brigade kopnene vojske pukovnika Milosava Simovića pokreću konkretnu akciju za podizanje spomenika poginulima u svim ratovima od 1990. godine. U akciju se svojim prilozima uključuju i građani Vranja, pa je vrlo brzo skupljeno 2,5 miliona dinara, što će se pokazati nedovoljnim za završetak obeležja. Stvar je prelomilo obraćanje Milosava Simovića odbornicima Skupštine grada februara 2008. godine kada je svih 65 odbornika prihvatilo predlog da se za završetak izgradnje spomen-obeležja obezbedi pored iz budžeta grada još 5,5 miliona dinara. Spomen-obeležje poginulima u svim ratovima od 1999. godine, kao i onima koji su nastradali u Kopnenoj zoni bezbednosti u opštinama Bujanovac i Preševo otvoren je 6. jula 2008. godine. Od tada svakog 24. marta na dan početka NATO agresije na tadašnju SRJ održavaju se komemorativni skupovi, a tako je bilo i ove godine. Spomenik je delo akademskog vajara Stanimira Pavlovića. Visok je pet metara, a težak oko šest tona. Na njemu su upisana imena 95 pripadnika vojske, policije, građana sa juga Srbije koji su izgubili živote od 1999. do 2003. godine. Spomenik simbolizuje Sunce kao snagu i želju za životom, dok šiljci na vrhu simbolično predstavljaju „narodni prkos prema agresorima“.

Spomenik žrtvama NATO bombardovanja u Novom Pazaru posvećen je ljudima stradalim 31. maja 1999. godine kada je pogođena stambena zgrada u Ulici Stefana Nemanje. U njoj je živote izgubilo 11 ljudi, a još četrdesetak je teže i lakše povređeno. Među poginulima je i najmlađa žrtva rata, dvogodišnji Marko Simić. Spomenik je 2000. otkrila Leposava Milićević, tadašnja ministarka zdravlja u Vladi Srbije. U to vreme u Novom Pazaru je bila prinudna uprava koju su predvodili SPS i JUL i pokrenuta je inicijativa da se deo ulice u kojoj se spomenika nalazi nazove Ulica NATO žrtava. Stari naziv ulice je ipak zadržan. Ostalo je zabeleženo da od 2001. do 2009. nikada se predsednici opštine nisu poklonili senima svojih stradalih sugrađana kada je u Novom Pazaru na vlasti bila koalicija Lista za Sandžak. Čekalo se devet godina da to uradi prvi čovek grada Mirsad Đerlek, bivši gradonačelnik Novog Pazara i kadar Sandžačke demokratske partije.

U Nišu su podignuta dva spomenika žrtvama bombardovanja – i to istovremeno i na istom mestu – platou kod bombardovane gradske zelene pijace. Razlog za ovakav kulturno-istorijski raritet nije samo činjenica da je reč o gradu koji je imao najviše postradalih – tokom 78 dana poginulo je 57 ljudi, a više od 200 je ranjeno. Spomen obeležja su naime na Vidovdan 2000. odlučile da podignu i tadašnja državna i gradska vlast. Republičku vlast predvodili su Miloševićevi socijalisti, a lokalnu koalicija Zajedno (DS, SPO, GSS). Gradsko rukovodstvo otkrilo je spomen-kapelu sa natpisom „Grad Niš svojim građanima nevinim žrtvama i palim za slobodu i čast otadžbine“. Istovremeno, samo tridesetak metara dalje, a „preko noći“ i bez znanja nadležnih u lokalu, niklo je i spomen-obeležje državnog rukovodstva (SPS, SRS, JUL), sa listom hrasta, grbom tadašnje države i porukom: „Žrtvama NATO agresije 24. mart – 10. jun 1999“. Na oba spomenika su i spiskovi žrtava. Slični su – ali nisu isti. Stoga, valjda, i nije nelogično da funkcioneri iz redova socijalista i oni iz takozvanog demokratskog bloka svakog 24. marta polažu vence pred „svojim“ spomenikom. Kod spomenika NATO žrtvama „Spomen i nada“ u Aleksincu, međutim, najglasniji su uvek bili funkcioneri SPS-a i JUL-a, a otkrila ga je Mirjana Marković.

Spomenik Antena ili Glasnik, rad akademskog vajara Slaviše Čekovića, podignut je 2002. godine na brdu Straževica u Rakovici, na mestu gde su za vreme bombardovanja poginuli zastavnici Vlastimir Lazarević i Vladimir Vujović popravljajući oštećenu antenu. Visok je 19 metara, baza je urađena u kamenu i u osnovici ima oblik aviona „F 117“, poznatijeg kao „nevidljivi“. U reljefu su predstavljeni likovi dvojice zastavnika, nad postoljem se uzdiže konstrukcija u obliku trougla, a upisane su i poslednje reči jednog od poginulih: „Ostanite na prijemu, završavam…“ Vajar je za spomenik koristio delove vojnih antena i gelere avionskih bombi koje je spojio u metalnu konstrukciju. Na njenom vrhu nalazi se antena koja bi, kako je govorio autor, mogla biti u funkciji.

Pilotu Životi Đuriću, zvanom Žika Pilot, koji je poginuo 25. marta 1999. dok je upravljao borbenim avionom tipa J-22 Orao posle napada na kamp za obuku OVK, 2005. podignut je spomenik u krugu sportskog aerodroma „Paraćin“. Spomenik je u obliku repa aviona. U Valjevu je podignut spomenik komandantu 204. lovačko-avijacijskog puka pukovniku pilotu Milenku Pavloviću koji je poginuo 4. maja 1999. na nebu iznad Valjeva, u borbi sa eskadrilom NATO aviona. Spomenik je načinjen od kljuna „miga 29“. U znak sećanja na Pavlovića, u njegovom rodnom selu Gornjem Crniljevu kod valjevske Osečine podignut je spomen kompleks kod Lovačkog doma. U okviru kompleksa se nalaze i rashodovani borbeni avion „jastreb“, spomen česma sa pločama pilotu Pavloviću i majoru Aleksandru Stefanoviću (poginulom 1991. kod Tovarnika) kao i vojnicima izginulim u ratovima od 1912. – 1918. Na spomen česmi se nalazi krilo sa aviona MiG-29 pilota Pavlovića, a u okviru kompleksa su i crkva Obnovljenja hrama sv. Georgija, sa parohijskim domom kao i igralište FK Milenko Pavlović Pilot. Na vrhu Stolovi na Divčibarama postoji spomenik dvojici oficira koji su tu poginuli 1999. godine. Na vojnom aerodromu u Lađevcima je podignut spomenik napravljen od aviona broj 25168, koji je za vreme bombardovanja oštećen na aerodromu Ponikve, a ispod se nalazi spomen ploča stradalim u bombardovanju.

Spomen-obeležje palim borcima PVO na Banjici nalazi se pored ulaza u komandu 250. raketne brigade protivvazdušne odbrane. Kompoziciju čine jedan poveći projektil s postoljem iz sistema S-125 Neva i spomenik devetorici vojnika ove jedinice koji su izgubili život, urađen prema zamisli arhitekte Miodraga Vukasovića. Tokom juna 2000. godine svečano je otkriven spomenik Večna vatra na beogradskom Ušću prema idejnom rešenju akademskih vajara braće Radović i arhitekata Marka Stevanovića i Miodraga Cvijića. U pitanju je betonski stub sa kupolom u obliku ruže visine 27 metara, a tekst na spomeniku napisala je Mira Marković, supruga Slobodana Miloševića. Obelisk Večna vatra međutim nema više onu funkciju koju je imao kada je podignut – plamen je na vrhu goreo tek do pred kraj iste godine, a posle koncerta Rolingstonsa na Ušću, šaljivdžije su ga čak prekrstile u „Kit(a) Ričardsova“.

Obeležje deci stradaloj tokom NATO napada u Tašmajdanskom parku u Beogradu više puta je oštećeno jer je bronzanu skulpturu neko još odavno otkinuo i odneo. Na taj spomenik prošle godine je venac položio bivši ambasador SAD Kameron Manter zajedno sa zaposlenima u ambasadi SAD i minutom ćutanja odao poštu poginulima rekavši da „žali zbog ljudskih žrtava i materijalnih razaranja“. Taj gest ove godine nije ponovila nova američka ambasadorka u Srbiji.

Na Tašmajdanu se nalazi i spomenik ‘’Zašto“ na kome su uklesana imena 16 radnika RTS koji su poginuli 23. aprila 1999. tokom bombardovanja zgrade državne televizije. Spomenik su podigle porodice stradalih. Uprava RTS odmah posle bombardovanja na manje vidljivom mestu postavila je posebno obeležje za dva radnika čiji posmrtni ostaci nisu pronađeni.

Pored železničkog mosta u Grdeličkoj klisuri je prošle godine otkriveno spomen-obeležje putnicima koji su stradali u vozu pogođenom za vreme bombardovanja. Na spomeniku je uklesano: „Ne treba se bojati ljudi, već onog neljudskog u njima“.

Pored ovih postoje spomen-obeležja žrtvama NATO intervencije u novosadskoj kasarni „Jugovićevo“ u Boru, Šidu, Čačku, Sremskoj Mitrovici, Kosovskoj Mitrovici, Varvarinu, Požarevcu, Kragujevcu, Kraljevu, Prokuplju, Somboru, te u porti manastira Gračanica kraj Prištine.

„Čelzi, kaži svom tati“

Na ulazu u selo Koštunići je spomenik, rad akademskog vajara Nebojše Savovića iz Gornjeg Milanovca, na kome je izvajana isečena jabuka. Na dvodelnom postamentu uklesana je poruka učenice Milice Čeković, ćerke generala Jovana Čekovića, upućena Čelzi Klinton, ćerki bivšeg predsednika SAD Bila Klintona: „Ja sam Milica iz male zemlje velikih ljudi. Ti, Čelzi, nisi u prednosti što živiš u tako velikoj zemlji. Moj tata Jovan rođen je 1946. godine, kao i tvoj tata. Volim tatu i sve mu verujem. Moj narod je bistrog uma kao što su potoci u mojoj zemlji. Moj narod je vredan. Poštuje prirodu. Ima bogatu istoriju. Ponosit je. Voli decu. Veruje u ljubav i pravdu. Kaži svom tati da nam ne seče prirodu, živote, nova jutra, ljubav, snove i sve što volimo! Moj tata bi mene poslušao.“ Spomenik je svojevremeno otkrio Dobrica Ćosić, učenik iz Užica poznat pored ostalog što je 1999, u jednoj godini, završio dva razreda.

„Zlikovcu Klinktonu i predsedniku Engleske“

Tabla u rakovačkoj fabrici „21. maj“ posvećena „Bilu Klinktonu“, čuvena je po velikom broju što pravopisnih, što materijalnih grešaka. Na njoj piše: „Ovaj spomenik, ovu ruševinu podigli su sebi za života zlikovci – predsednik Amerike Bil Klinkton – predsednik Engleske Toni Bler – sekretar Amerike Medlin Olbrajt i njihove verne sluge. Neka ovaj spomenik podseća naša pokolenja na zlo koje je kružilo svetom i na herojski otpor koji je pružio naš narod te 1999. godine. 7. juli – 2000. god. RAKOVICA“.