Milovan Đilas: Anatomija morala srednje klase i samoupravna alternativa (4)

 „Vi nikad nećete moći da budete društvo naših drugova i drugarica“,
reći će hladno jedna od „drugarica“ iz privilegovanog društva junakinji
Đilasove pripovesti. Bilo je važno, već odmah po zauzimanju društvenih pozicija
grabiti za sebe luksuzne građanske insignije. „Sve se dogodilo drukčije – naopako. Izopačenja, izneveravanja ideje i sebe, počela su najpre kod komunista – moglo bi se mirne duše reći: samo kod komunista i prišipetlja nove vlasti,
s obzirom na to da su oni, komunisti, imali apsolutnu vlast. Počelo je razgrabljivanje vila, bogatstava…“.[1]„A što je bilo i najružnije i najsmješnije, neke od njih (funkcionerke i
supruge funkcionera – dodavanje moje) su počele da se grabe oko luksuznog i
mahom neukusnog namještaja i slika, ispoljavajući pri tom ne samo primitivnu
gramzivost i izmišljenu i naduvenu reprezentativnost, nego i pretenciozno
sveznanje neznalica“.[2]„Skoro sve one su, ustvari, bile dojuče iz poluseljačkih sredina i
poluobrazovane. Bilo ih je koje su čak i u tim uslovima i dalje ostale skromne
i neizmjenjene, naročito one politički i emotivno formirane još prije rata.“[3]Ovim Đilas pokazuje da pripadnici nove klase, ne samo da se suprotstavljaju
novoj klasnoj diferencijaciji, već su oni upravo njeni akteri i pokretači.

Sa druge
strane, heroina pripovesti se našla u nerazrešivo (i na momente njoj
nepojamnoj) zamršenoj situaciji. „Kao mlada komunistkinja… ona se zanosila,
još u školi, kako će unositi i u pozorište i svijet oko njega nov moral, nov
radni elan… jer je mogućno sada u socijalizmu.“ Međutim, pozorišni svet nije
mogao, niti je hteo, niti je umeo da prihvati novi svet oblikovan novim
idealima. Bio je to svet premrežen karijerizmom, opterećen kolaboracionističkim
iskustvom iz netom okončanog rata, koji se „polako (se), kao neizmjenljiva
činjenica – ‚pozorište je pozorište‘, povezivao s novom vlašću“… „I tako se
mlada žena nalazila – i kao supruga i kao ličnost i kao glumica – raspeta
između htijenja i mogućnosti, ideala i realnosti, šibana sa svih strana…“[4]

ù

Marta 1953.
godine je umro Josif Visarionovič Staljin (Иосиф
Виссарионович Джугашвили Сталин).
Njegovom smrću se iznova bude nade u mogućnost izgradnje demokratskog socijalizma
u svetu. Na tragu te ideje emancipacije od Staljinovog i staljinskog nasleđa
održan je XX kongres KP SSSR februara 1956. godine. Tada je generalni
sekretar KP SSSR Nikita Hruščov (Никита
Сергеевич Хрущёв) podneo tzv. „tajni referat“ O kultu ličnosti i njegovim posledicama.
Referat i sam kongres su bili intonirani tako da se pokaže i svetskoj i
unutrašnjoj javnosti da se Sovjetski Savez emancipuje od politike koja je
posledica Staljinovog kulta ličnosti.

Ovim referatom je izvršena i svojevrsna rehabilitacija Josipa
Broza Tita u Sovjetskom Savezu.[5] Rodilo se uverenje da se
Staljinovom smrću i prihvatanjem nove politike prema međunarodnom pokretu
(posebno prema Jugoslaviji i Titu) od strane Sovjetskog Saveza, otvaraju
perspektive mnogo većih sloboda i otvorenosti u socijalističkom svetu. Takvo
uverenje je stvoreno i u Jugoslaviji. Mnogi komunisti su, naravno i Đilas, smatrali da nailazi period
slobodne kritičke debate i slobodnog razvoja demokratskog socijalizma.

Slučaj „Đilas“ je brzo nastajao. Sve je počelo 11. oktobra 1953. godine kada je Đilas na stranicama „Borbe“ objavio prvi članak pod naslovom Novi sadržaji. Bila je to kritika stanja u
zemlji. Pisao je jezikom na kakav se nije moglo naići u tadašnjoj jugoslovenskoj
publicistici. Njegov credo je bio jednostavan i jasan: „Niti se ovako može napred“, pisao je Đilas u ovom tekstu, „niti ima povratka na staro. Jugoslavija se mora boriti za nove oblike socijalizma“. Već u ovom prvom tekstu Đilas
ocrtava konture svog stanovišta, koje će zastupati od tada pa do kraja života. „Ako bi jedna revolucija – naša revolucija – trebalo da se završi ovenčana novom demokratijom, onda bi jedan novi vid revolucije morao da bljesne. Ako bi radni ljudu uspeli da u jednoj zemlji – našoj zemlji, stvarno uzmu vlast u svoje ruke i daju ubedljive dokaze da su u stanju da vode ekonomiju, uspešnije i kreativnije nego kapitalisti i birokrati, vera u novi socijalistički svet mogla bi da postane stvarnost. Birokratija
je rođena u našoj revoluciji i ona sada uništava tle socijalizma. Kao što je
slučaj u Rusiji, i naši birokrati smatraju revoluciju sopstvenom slugom.“

Posle ovog usledila je serija Đilasovih članaka u
„Borbi“ koje je javnost prihvatila sa velikim interesovanjem. Tiraž je povećan
na oko tri stotine hiljada primeraka u prodaji. U redakciju je stiglo oko
trideset hiljada pisama u kojima joj je čitalaštvo izražavalo podršku.
Đilas je u periodu od tri meseca (11. 10 1953. do 7. 1.1954)
objavio 18 kritički
intoniranih članaka u „Borbi“.

Nećemo
se ovde baviti hornologijom sukoba između Đilasa i partije. Ukratko: 16.
i17. januara1954. godine je održan Treći (vanredni) plenum CK SKJ (neformalno imenovan kao „slučaj Milovana Đilasa“). Na plenumu je „osuđeno“ Đilasovo
pisanje uz ocenu da se radi o kontrarevoluciji i antisamoupravnoj delatnosti.
Đilas je na plenumu nastupio pokajnički. Međutim, mehanizam izopštenja je već
pokrenut. Decembra iste godine je dao intervju dopisniku Njujork Tajmsa. Tada
je rekao da zemljom vladaju reakcionari. Istakao je da je potreno uvođenje
višepartijskog sistema kao uslova demokratizacije društva. Pokrenut je tajni sudski procesprotiv Đilasa (na
sud je izveden i
Vladimir Dedijer, kao Đilasov simpatizer,
a i kao njegovistomišljenik). Đilas i Dedijer su osuđeni na uslovne kazne. Đilas 13. januara 1955. godine
podnosi pisanuostavku na dužnost predsednika Narodne Skupštine FNRJ, u
kojoj je naveo da se
više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz partijskog
članstva. I pored
izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo Nova klasa i analiza komunističkog sistema.

Od tada, pa nadalje, Đilas je
disident koji se sa partijom više „nikada nije sreo“. Usledilo je višegodišnje kažnjavanje
zatvorom i uklanjanje
Đilasa iz javnog života u Jugoslaviji.

ù

Đilas je sada, poput Lava Trockog (Лев
Давидович Бронштейн Троцкий) nepoverljiv i kritičan, prema dogmatskom shvatanju socijalizma. Kritičan je
na sličan način kako je to bio Trocki u svojoj knjizi Izdana revolucija.[6] Lav
Trocki objavljuje svoju knjigu u izgnanstvu 1936. godine, a rukopis Đilasove Nove klase je, dok je on bio utamničen, prokrijumčaren na Zapad
i objavljen je 1957. godine u inostranstvu. Za ovu
knjigu Đilas je dobiofrancusku nagradu „Prix de la Liberte“ za 1958. godinu. Knjiga je
prevedena na oko 50 jezika i štampana je u tiražu od oko tri miliona primeraka.
„Sve se dogodilo drugačije u SSSR i
drugim komunističkim zemljama, piše Đilas u ovoj knjizi, od onoga što su
lideri, čak i takvi kao što su Lenjin, Staljin, Trocki, Buharin, očekivali. Oni
su očekivali da će država brzo da odumre, a da će ojačati demokratija. Dogodilo
obrnuto. Očekivali su brzo poboljšanje životnog standarda. U tom pogledu je
jedva bilo kakve promene, a u zemljama Istočne Evrope standard je čak opao. U
svakom slučaju, životni standard nije uspeo da raste u srazmeri sa stopom
industrijalizacije, koja je bila mnogo veća. Verovalo se da će razlike između
gradova i sela, između intelektualnog i fizičkog rada, polako nestajati. Umesto
toga ove razlike su povećane. Predviđanja komunista što se drugih oblasti tiče,
uključujući očekivanja novih procesa u ne-komunističkom svetu, se nisu
ostvarila“ (Djilas, 1957: 37). U socijalističkim zemljama partija je stvarala upravljačku klasu. U tom procesu dolazi do
„srastanja“ partije i te upravljačke klase. Ali, vremenom „klasa jača, a stranka slabi,to je neizbežnasudbina svake Komunističkepartije na vlasti“.[7]Nova klasa nije autohtona i nije nastala u procesu transformacije kakav se
desio na Zapadu. Ovde je nova klasa proizvedena, regrutovana iz
radničko-seljačkih slojeva. „Socijalno poreklo nove klase leži u proletarijatu kao što je aristokratija nastala u seljačkom društvu, a buržoazijau okviru zanatskog društva. Postoje izuzeci, u zavisnosti od nacionalnihuslova, ali proletarijatu ekonomski nerazvijenim zemljama, kao nazadan
sloj, predstavlja sirovinuiz koje nastaje novaklasa.“[8]

Šta je, konačno, Đilas, prvi među partijskim
rukovodiocima, uočio? Bio
je uveren da će sopstvenim angažmanom doprineti da socijalizam bude građen kao
demokratski socijalizam. Kao on, mnogi su smatrali da je socijalizam moguć samo
kao demokratski socijalizam. Zato je krenuo u obračun sa „novom klasom“. Bio je, u stvari, svestan da se rađa,
aksovim rečima rečeno, filistarska klasa, tj. rađaju se ćiftice (Komunistički manifest), tj. rađa se
malograđanska klasa, i, tj. na kraju, rađa se srednja klasa. To što se rađa je bilo
suprotstvljeno revoluciji, partizanskoj etici, demokratskom socijalizmu – bilo
je suprotstavljeno utopiji za koju se živelo i umiralo. Postojanje te klase je ozbiljno (pokazaće
se, definitivno) dovodilo u pitanje doktrinu o odumiranju države u socijalizmu
i nastanku besklasnog društva. Sa druge strane (osim deklarativnih iskaza),
nije postojala bilo kakva jasna i stvarno sprovodiva koncepcija odumiranja
države. Socijalizam je stigao na krilima utopije o besklasnom društvu. Osim
nade nije pronađen način njenog pretvranja u delatnu proizvodnju života (Marks)
koja bi povesno nadišla postojeći klasni poredak. Ne, nego je klasni poredak
(preko nove, srednje, klase) postao snažna (nezamenjiva i neuništiva) armatura
u ovde-i-sada socijalizmu. Revolucija je nužno napuštena. Ostala je da živi u
partijskim proglasima i knjigama (poput Revolucije
koja teče Svetozara Vukmanovića Tempa).

Nova klasa
je krenula da monopolizuje tekovine revolucije. Tako je ona
sticala legitimaciju. Svoj društveni položaj je obezbedila uveravanjem
javnosti da upravo ona baštini tekovine revolucije i da, po tom osnovu, s
pravom računa na to da ima odlučujući društveni uticaj i da uživa veliki
društveni (upravljački usmeren) ugled (čujemo li iza leđa Veberov šapat?).
Revolucija je sada njena berzanska akcija koja, s promenljivom srećom, stvara
profit (politički, pa i finansijski). I ne samo to. Ona sada, u ovoj
konstelaciji stvari, određuje šta je karakter revolucije. Deceniju i po docnije to će reći i
ilan Kangrga: „Naša srednja klasa nastoji revolucionarno zbivanje 1941-1945.
pretvoriti u svoju vlastitu (građansku) revoluciju na taj način
što bi jasno izražene socijalističke
elemente toga zbivanja kao i tendencijiu
kretanja prema socijalizmu iznutra rastočila i svela na svoju vlastitu historijsku
osnovu: građansku.
Pri tome se ona želi nametnuti kao dominantna snaga
našeg društva u cjelini.“[9]

Ne samo
to. Jedno od bazičnih ideoloških mesta srednje klase je nacionalizam, tj.
princip isključenja drugog. Nacionalistički pokreti u Jugoslaviji, već od
sredine sedamdesetih godina prošlog veka (afera Ranković, Cestna afera u
Sloveniji, Maspok u Hrvatskoj…) pa nadalje, do krvave disolucije Jugoslavije,
baštine mučno nasleđe nacionalističkog otklona od Drugog. Opet Kangrga:
„Srednja klasa koristi svoj moment i tu dolazi do uzajamnog otimanja (a te
banke, reeksporteri i ta financijska oligarhija itd. plus korumpiranost na sve
strane, što je oko sebe isijavaju elementi srednje klase, nisu nikakve
izmišljene priče, nego kruta i vrlo opipljiva realnost, koju međutim
na svojim leđima
svakodnevno nosi, snosi
i iznosi primarno radnička klasa)… Ali, ako je tko otimao ili sebi prisvajao
taj višak rada, onda to
sigurno nisu bili ni ovaj ni onaj narod (nacija), a još manje
sama radnička klasa (ove ili one nacije), što je uostalom čak
i apsud isticati, nego
njihovi ‚predstavnici‘. …U ovo često umjetno i isforsirano razbuktavanje strasti ubacuje i izlazi na
površinu sve ono, kako ga Marx naziva, ‚staro smeće‘ u obliku nacionalizma, šovinizma, klerikalizma (kurziv – moj), borbe za
vlast, karijerizma i svih mogućih potisnutih aspiracija i neiživljenih
armbicija.“[10]Konačno, Kangrga zaključuje: „Čim je započela da čvršće i
sigurnije staje na svoje vlastite noge, naša je srednja klasa pokazala i svoju
pravu prirodu: ona se okreće prošlosti.
Time ona jasno iskazuje svoj historijski status, ulogu, položaj, htijenje i
‚perspektivu‘ (kao retrospektivu). Štaviše, ona time izvršava povijesnu
presudu nad samom sobom. Ona starta s prošlošću kao svojom idejnom osnovom…
A onaj tko starta s prošlošću, sam je dao do znanja da nema budućnosti…“[11]

Nije,
međutim, funkcija nacionalizma samo u jačanju srednje klase. Nacionalizam ima
još jednu, vrlo utilitarno orijentisanu funkciju. On maskira, prikriva klasne
sukobe tako što negira samo postojanje klasne osnove društva. Ovu dimenziju
nacionalizma analizira Danko Grlić. „…Isticanje nacionalnog u našoj epohi ima
prije srvega (uvijek kad
nije riječ o
antikolonizatorskom pokretu) jednu temeljnu funkciju: da prikrije, zabašuri,
zakamuflira, mistificira klasne odnose. Nacionalno tako postaje plašt
kojim bi se htjeli
harmonizirati antagonistički klasni elementi. Jer, ako je važno prije svega to da smo
pripadnici jedne nacije ako je npr. nacionalna kadrovska struktura osnova
personalne politike – tada je nevažno i sporedno (a to je abeceda) što među nama
postoje klasne razlike, tada je najvažnije da je i član birokratske vrhuške i
pripadnik radničke klase
samo Srbin, Hrvat, Makedonac, Sovenac itd.“[12] Jer,
zašto bi jedan „dobar Hrvat radnik“, piše dalje Glić, “štrajkao protiv
Hrvata, koji je isto tako dobar Hrvat, a usput i direktor, dobar Srbin istupio
protiv mjera koje je donio neki srpski rukovodilac.“[13]

Harmonizacija
odnosa između moćnih i depriviranih je već dugo tema koja interesuje nosioce
državne vlasti, ali i mnoge teoretičare. Dobar primer je musolinijevska
korporativna država – savez poslodavaca, sindikata i države, a u interesu
države. Ili, uzmimo drugi primer: Adolf Hitler
(Adolf Hitler) je 1933. godine naložio doktoru Robertu Leju (Robert Ley), vođi
nacističke stranke u Kelnu, da formira Nemački radnički front (DAF – Deutsche
Arbeitsfront) kao „organizaciju nemačkih manuelnih i umnih stvaralaca“. Prema Zakonu o uređenju nacionalnog rada(1934) „svrha Radničke fronte nije bila da zaštiti radništvo nego, kako je u
zakonu rečeno, ‚da stvori istinsku narodnu i produktivnu zajednicu svih
Nijemaca‘.“[14] O ovome Karl
Šmit (Carl Schmitt), komentarišući donošenje jednog zakona o radu u III Rajhu (Grlić Šmita naziva nacionalsocijalističkim
teoretičarem), kaže: „Zakon namjerno više ne govori o
poslodavcima i posloprimcima; namjesto tarifnog ugovora stupa tarifni red;
poduzetnik, namještenik i radnik su vođa i sljedbenici poduzeća, koji rade
zajedno u promicanju svrha poduzeća i na opću korist naroda i države; oba nam
se pokazuju kao članovi zajedničkog poretka, zajednice s javnopravnim
obilježjem. Društveni časni sud je dosljedna primjena jednog mišljenja, koje je
učinilo da se vjernost, sljedba, stega i čast više ne shvate kao funkcije
nesređenih pravila i odredaba nego kao bitni element nove zajednice i njenog
konkretnog životnog reda i oblikovanja.“[15] Želim da na ovim primerima (iz
fašističke Italije i nacističke Nemačke) pokažem kako
je nacionalistička toržestvena retorika o jedinstvu „nacionalnog organizma“ tek puki paravan iza koga egzistira komplot
vladajuće klase i njene države.Nacionalizam želi da pokaže da, pod uslovom da se ostvari uspešna nacionalna
homogenizacija (dakle, mobilizacija), klasne razlike blede. Iako postoje klasne
razlike, nacionalna država će biti neupitni faktor koji zavodi (i etablira) i
egalitarne (ne i solidarističke) funkcije: nacional socijalizam, fašizam,
peronizam, frankizam, salazarizam, u mnogim dimenzijama i staljinizam. Ovi
poreci, koji nastaju u XX veku, karakterišu se svojevrsnom hibridnošću. Ne
dokidajući klasnu hegemoniju, uspostavljaju ideološko uređenje zasnovano na
egalitarističkim obećanjima. I,
sve do danas nacionalizam legalizuje rečene strukture i
njihove državne aparate, sve tvrdeći
da, jedino preko te i takve legalizacije, može da ostvari
nacionalni interes i da ispuni „svoju patriotsku misiju“.

Đilas, sa svoje strane, pak, uočava postojanje nacionalizma, ali mu ne poklanja značajniju pažnju. Iz njegovih sporadičnih komentara se
vidi da on nacionalizam nije smatrao bitno destruktivnom silom, mada je
ukazivao na opasnosti koje nosi sobom. On, ipak smatra da je nacionalizam tek
posledica krize do koje je došlo usled „neodrživosti komunističkog sistema“. Sa
druge strane pak, smatram da Đilas tačno uočava činjenicu da „komunizam
nije uspeo da izmeni, a nekmoli da ukine, nacije: one, kao i ljudsko biće,
ukoliko se i mogu menjati – (to mogu – dodavanje moje) samo iz samih sebe i u
dugotrajnoj evoluciji. U revolucijama su potučeni nacionalizmi, ali oni lako
buknu elementarnom silinom ukoliko se nisu u društvu razvili određeni odnosi:
demokratske institucije, slobodna ekonomija, srednja klasa. Komunizam je u tome
ostavio iza sebe pustoš iz koje su buknule ideologije i pokreti kojima je
nadohvat bio sirovi materijal mržnje i ogorčenja, uvreženih zlih sećanja i,
nadasve, ideologizovanih verovanja da su drugi krivi za sve nacionalne i druge
nedaće i da se one mogu otkloniti sazdavanjem ‚čistih‘ nacionalnih država.“[16] Čak će ustvrditi da nacionalizam nije ideologija. „Ja držim da
nacionalizam i ne postoji, niti može postojati kao ideologija, nego svak, svaki
politički pokret, svaka socijalna grupa koristi nacionalne izvore…“[17]

ù

Konačno, Đilasov hod se kretao od ideje samoupravljanja
i njenog instalisanja kao društvenog i ideološkog poretka slobode koji se
opirao napadima boljševičkog dogmatizma, kako uJugoslaviji, tako i, naročito, iz sveta
„realnog socijalizma“. Međutim, samoupravni poredak nisu salomili dogmatski
staljinistički udari. On nije izdržao nacionalističke i (malo)građanske udare
(već od početka druge polovine XX veka).
Đilasov hod se, dalje, kretao do njegove konstatacije da
je „komunizam iza sebe ostavio pustoš“ stvaranjem
„nove klase“ (ipak, dakle, srednje klase) čija je klica bila upartijskoj nomenklaturi.
Nije odbacio utopijsko jezgro (zato Đilas-disident
nije doveo u pitanje Đilasa-revolucionara), ali jeodbacio „komunistički i staljinistički dogmatizam“
zbog njegove nedemokratičnosti.

Danas se, sa stanovišta ideološkog mainstream-a, na samoupravljanje gleda kao
na okončan, nedelatan i odbačen koncept. Time je odbačen i važan deo Đilasovog
idejnog i ideološkog nasleđa.

No, možda ideja samoupravljanja i nije zgasla. Završiću ovo
razmatranje sa nekoliko
ideja koje je ponudila Kerol Pejtmen (Carole Pateman). Ona smatra da radničko samoupravljanje može da predstavlja pravi vid
participativne demokratije: „Kada se uspostavi participativni
demokratski sistem on postaje samoodrživ jer upravo proces samouprave razvija
participativne kvalitete građana.“[18] Zastupajući koncept participativne
demokratije, Kerol Pejtmen pokazuje da se demokratija ne može ostvarivati samo
kao predstavnička demokratija. Nužno je da se omogući neposredno učešće građana
u odlučivanju, jer participativna demokratija povećava delotvornost upravljanja
i demokratskog života zajednice „spuštanjem“ na što je moguće niže nivoe
odlučivanja. Participativna demokratija, dalje, ne dovodi u pitanje
predstavničku demokratiju (oličenu u međusobnoj dinamici političkih partija);
ona je, naprotiv, po njenom mišljenju, čini delotvornijom. Upravo zato što se
neka društvena pitanja tretiraju sa nejednakom društvenom pažnjom u odnosu na
druga, a, pritom, su od visokog značaja za neke društvene grupe, participativna
demokratija omogućuje da se stvori mozaik društvenih interesâ i pitanjâ u kome
će svaki mozaični detalj, podržan sopstvenim demokratskim procedurama (dakle,
makar na mikrosocijalnom planu) dobiti svoj demokratski legitimitet. Jedan
od važnih načina, pomoću koga je moguća šira participativnost, je sistem informisanja radnika. Načininformisanja zaposlenih ukazuje na dostignuti stepen participativne
demokratije. U tom pogledu, Kerol Pejtmen ocenjuje visokom ocenom
sistem informisanja zaposlenih u jugoslovenskim samoupravnim preduzećima.„Uopšte, sistem informisanja koji je dostupan radnicima u jugoslovenskim
preduzećima, ‚načelo javnosti‘, verovatno jedinstven, u većini slučajeva pruža
više informacija zaposlenima u Jugoslaviji nego što se daju njihovim kolegama u
Britaniji ili SAD ili u Sovjetskom Savezu.“[19]

Zato je tvrdnja o nemogućnosti
demokratizacije struktura vlasti u socijalizmu tek „još
jedan aspekt normativne prirode savremene teorije demokratije.“[20]Radi se o tome da se smatra da proces demokratizacije mora da zadovolji niz
„preduslova“ koje postavlja postojeći, kapitalistički sistem. U ovom
slučaju, apologeti kapitalizma stavljaju znak jednakosti između kapitalizma i
demokratije, iako demokratija nastaje pre i mimo kapitalizma. Ona je moguć
faktor u postojanju kapitalizma, ali nije nužan. Ako se na stvar gleda ovim
očima, onda socijalizam nije moguć kao demokratski socijalizam. To je razlog zbog koga kapitalizam
mistifikuje, kako Andre Gorc (André Gorz) kaže, buržoasku demokratiju. „Njene
su ustanove tako zamišljene da održe odvojenost pojedinaca i njihovu
molekularnu raspršenost, da im uskrate svaku
skupnu vlast nad organiziranjem društva, da bi im umjesto narodne vlasti
ostavili samo mogućnost da svake četiri ili svakih pet godina trajno povjere vlast predstavnicima koji
nemaju izravne veze s masama.“[21]

Na kraju,
ilovan Đilas je, i pisanom reči i načinom na koji je živeo, vršio kritiku
otuđenog, nedemokratskog poretka stvari nazivao se on kapitalističkim ili
„komunističkim“. Nažalost, nije ponudio, sa stanovišta sopstvenog velikog i
revolucionarnog i disidentskog iskustva, razvijenu koncepciju demokratskog
socijalizma. Takvu mogućnost je samo nagovestio u govoru na Svečanoj akademiji
posvećenoj 26-to godišnjici Oktobarske revolucije 1943. godine. Citatom iz tog
govora ću završiti ovu kratku raspravu. Pored jakih ideoloških i propagandnih
nanosa pomalja se sledeći stav: „…naša partija je uspela da ostvari jedinstveni
narodno-oslobodilački front, da okupi u redove oslobodilačke borbe i sve ostale
iskrene patriote, sve one čestite ljude
iz bivših partija, koji nisu hteli da se pomire sa izdajničkom politikom
reakcionarnih klika u vođstvima tih partija. Ostvarenje jedinstva naše partije s tim ljudima, iskreno njihovo
pristupanje u borbu (kurzivi – moji), imalo je ogroman značaj, kako zbog
proširenja borbe na sve slojeve naroda, tako i zbog razbijanja fašističkih i
profašističkih kleveta kako komunisti imaju zadnje namere i vode klasni rat.“[22]