Milovan Milivojević: Ja sam gubitnik, a ne heroj

Taj medij, koji je namenjen čitaocima koji govore francuski jezik na Balkanu, svrstao je Milivojevića među trinaestoro ljudi iz Grčke, Makedonije, Rumunije, Albanije, Hrvatske, Bugarske, Crne Gore i Srbije, koji su obeležili prošlu godinu.

„Tragaču za pravdom do poslednjeg daha“, prenosi taj portal reči Milivojevića, koje je on izgovorio u Osnovnom sudu u Ivanjici, u kome se, za tragediju u lučanskoj fabrici 14. jula 2017. godine, sudi Radošu Milovanoviću, generalnom direktoru i dvojici fabričkih rukovodilaca Vladimiru Lončareviću i Tomu Stojiću.

Osim Milomira Milivojevića, od posledica zadobijenih u eksploziji baruta u pogonu Raketna goriva, preminuo je i Milojko Ignjatović (55).

Portal navodi da je „u fabrici za proteklih 20 godina nastradalo 27 radnika, jer proizvodnja“, kako se dodaje, „ima prednost nad ispunjavanjem sigurnosnih standarda“, ali da je „za razliku od ostalih porodica, Milovan Milivojević odlučio da prekine tišinu“.

„Kad god dođe do smrti, pokušavaju da nas kupe. Ponudili su da zaposle moju suprugu i ćerku u fabrici, da nam obezbede smeštaj … Ostali su se složili, ali mi smo odlučili da to odbijemo i da se borimo za istinu, za uspomenu na našeg sina“, navodi se Milivojevićevo svedočenje.

U tekstu se dodaje da je to „slučaj bez presedana u Lučanima“, da je direktor Milovanović (77) na toj funkciji skoro 40 godina i da ima moć, poput feudalnog vladara“.

„Niko se još nije usudio da osudi loše bezbednosne mere, pronevere, prodaju oružja nedozvoljenim naručiocima. Fabrika je glavni poslodavac u tom malom gradu sa 3.500 stanovnika. Finansira fudbalski klub, sportske terene, kulturni centar, Sabor trubača u Guči, ima najlepši hotel … Sve kontroliše Radoš Milovanović, uz podršku Srpske napredne stranke, čiji regionalni lider je njegov sin Nenad“, piše Balkanski kurir.

Uz ocenu da roditelji nastradalog Milomira „skupo plaćaju svoju borbu“, dodaje se da se „direktor pobrinuo za to da svakodnevno prolaze kroz pakao njegove nemilosrdne osvete“.

„Izvršio je pritisak na poslodavca, kod koga je radila Milovanova kćerka Mirjana, da je otpusti sa posla“, podseća portal i ističe da je Radoš Milovanović izgubio spor, koji je pokrenuo protiv porodice Milivojević zbog klevete. Podseća se i na to da je 3. oktobra prošle godine, kada je u ivanjičkom sudu počelo suđenje za tragediju u Lučanima, direktor omogućio stotinama radnika fabrike da dođu ispred zgrade tog suda, kako bi ga podržali, a deo njih je vređao porodicu Milivojević.

„Bilo je užasno, poput druge sahrane mog brata. Kolege mog brata i mog oca, koji u fabrici radi 30 godina, koji su bili naši porodični prijatelji, vređali su nas kao životinje i aplaudirali direktoru“, prenosi portal izjavu Mirjane Milivojević, sestre poginulog radnika.

„Većina mojih kolega se ne usuđuje da me pogleda u oči. Kad se mimoilazimo na ulici, spuštaju glavu ili prelaze na drugu stranu. Komšije više ne dolaze. Još uvek se viđamo sa onima koji su se usudili da svedoče protiv poslovodstva, a koji su svedočili o tome da je u skladištu bilo dve tone barutnog otpada, što je četiri puta više od dozvoljene količine, da burad nisu bila bezbedna i da su bila dvostruko teža od standardnih i da to traje godinama, uprkos upozorenjima. Svi su otpušteni. Slomljeni smo i iscrpljeni. Pravda je prespora. Sudije su uplašene. Međutim, nećemo ustuknuti ni pred čim“, citira se Milovan Milivojević.

Milivojević kaže za Danas da ne zna ko ga je predložio za heroja godine i da se on i njegova porodica nikome nisu obraćali za pomoć izvan Srbije, ali da su zahvalni na tome što je taj portal dodatno skrenuo pažnju javnosti na lučanski slučaj.

„Kakav heroj mogu da budem? Ja sam gubitnik. Izgubio sam sina. Obišli smo sve državne institucije, presreo sam predsednika države, kada je u junu 2019. godine dolazio u Lučane, i zamolio ga da se konačno podigne optužnica protiv odgovornih u fabrici. Ipak, važno je da su istina o tragediji naše porodice i naša borba za pravdu, koju ću voditi do kraja života, otišli i van granica Srbije. Zahvaljujemo se onima koji su to primetili i objavili na tom portalu. Strašno je to što pravdu i istinu ne možemo da dobijemo u svojoj zemlji. Ipak, nadam se da će se u Srbiji, kad-tad, nešto promeniti. Mada, ne verujem da će Radoš Milovanović tada biti živ, jer ima 77 godina. On je tolike porodice uništio i zavio u crno, ali džaba“, kaže za Danas Milovan Milivojević.

Istina nije u interesu države

Nastavak suđenja za tragediju u lučanskoj fabrici je zakazano za 1. februar u ivanjičkom sudu, ali Milivojević očekuje da će se i to ročište odložiti, kao što su se ranije odlagala, te da epidemija virusa korona ide na ruku optuženima i njihovim advokatima. „Na tom ročištu trebalo bi da svedoči Marko Mitrović, jedini svedok tragedije koji je proveo i poslednje trenutke sa nastradalim Milomirom. „On je ranije trebalo da svedoči, ali to se odlaže, jer će saopštiti istinu. Plašim se za tog momka, kao da je moje dete, jer njegovo svedočenje nije u interesu ove države, naveo je Milivojević.

Nezainteresovanost domaćih medija

„Na prste jedne ruke mogu da se izbroje mediji u Srbiji, poput Danasa, N1, Insajdera i još nekih, koji beleže našu borbu za istinu. Da je u većini naših medija sve to imalo veću pažnju, ceo slučaj bi se, ako ništa drugo, pokrenuo mnogo ranije“, ocenjuje Milivojević.