Milutin Milanković: Jedan od najvećih umova sveta koji su proučavali Zemlju

Priča o životu Milutina Milankovića počinje 28. maja 1879. godine u malom hrvatskom mestu Dalj. Rođen je u višečlanoj porodici, imao je tri sestre i tri brata.

Rano detinjstvo bilo mu je obeleženo tragedijama. Kada je imao samo osam godina njegov otac je izgubio život, a brigu o deci preuzelaje majka Jelisaveta.

Zbog svega što ih je zadesilo, Milutin je postao veoma osetljiv i zbog toga nije išao u školu već je imao privatnog učitelja. Kasnije je gimnaziju upisao u Osijeku, završio je sa najvišim ocenama i nakon toga upisao studije građevine u Beču. 

Prvi srpski doktor tehničkih nauka

Studije građevine završio je sa najboljim ocenama 1902. godine, nakon čega je išao na služenje jednogodišnje vojne obaveze u Habzburškoj monarhiji. Milanković se 1903. godine vraća u Beč u želji da nastavi doktorske studije.

Doktorsku disertaciju pod nazivom „Teorija linija pritiska“, ili u originalu „Beitrag zür Theorie der Druck-kurven”, odbranio je 3. decembra 1904. godine, kada je imao 25 godina, i time je postao prvi srpski doktor tehničkih nauka. 

Ubrzo je počeo da napreduje u poslu, projekti su se nizali, a u tom periodu je u građevinu uveo matematičko modelovanje.

Nakon nekoliko patenata, preselio se 1910. godine u Kraljevinu Srbiju i postao njen državljanin.

Godinu dana kasnije zainteresovao se za klimatologiju, a već 1912. objavio je rad pod nazivom „Prilog teoriji matematske klime“. U narednih nekoliko godina je zasnovao porodicu, učestvovao u Prvom balkanskom ratu i ujedno nastavio da doprinosi razvoju nauke.

Živeo sam u carevini, kraljevini i u republici, kao slobodan građanin, kao obveznik u braku, u vojsci i državnoj službi. Preživeo sam, i to svaki put u zaraćenoj zemlji, dva balkanska i dva svetska rata, bio sam na bojnom polju i u zatvoreničkom logoru, odmarao se po apsanama, tavorio u internaciji, stenjao pod neprijateljskom okupacijom. Pored svega toga, nauživao sam se i svega ugodnog i lepog što sam ga, tražeći, našao, ili na nj slučajno nabasao.

Do 1917. godine objavio je sedam naučnih radova o matematičkoj klimi Zemlje i drugih planeta.

Od 1919. godine Milanković je bio redovan profesor nebeske mehanike na Filozofskom fakultetu, a 1927. godine bio je dekan tog fakulteta.

Kalendar Milutina Milankovića – najtačniji kalendar na svetu

Jedan od njegovih najvećih doprinosa svetu nauke predstavlja reforma julijanskog kalendara koju je 1923. godine predložio.

Najveći značaj revidiranog julijanskog kalendara, čiji je Milanković tvorac, jeste što je to najpreciziniji  kalendar u odnosu na tropsku godinu.

Milanković je kalendar bazirao na anuliranju tadašnje razlike julijanskog i gregorijanskog kalendara od 13 dana, čime je kalendar doveden na isti datum kao gregorijanski.

Prema Milankovićevom rešenju prestupne godine mogu biti one koje su deljive sa četiri bez ostatka, a sekularne godine biće samo onda prestupne ako njihov broj vekova, kada se podeli sa devet daje ostatak dva ili šest. Sve ostale sekularne godine su proste, što daje potpunu preciznost kalendara do 2.800. godine.

Ako se revidrani kalendar uporedi sa ova julijanskim i gregorijanskim, njegovo kašnjenje u odnosu na tropsku godinu iznosi samo 2,75 sekundi, dok gregorijanski kasni 26,75 sekundi, a julijanski je najmanje precizan i kasni 11 minuta i 14,75 sekundi.

Novojulijanski kalendar usvojen je na svepravoslavnom Kongresu, sa vaseljenskim patrijarhom Meletijom IV na čelu, održanom u Carigradu 1923. godine, a primenile su ga samo grčka, rumunska, carigradska i aleksandrijska crkva.

Milanković je zabeležio da je Arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve septembra 1923. u Sremskim Karlovcima u principu usvojio novi kalendar, ali je sprovođenje odloženo za vreme „kada reformisani kalendar prihvate i primene i sve ostale pravoslavne crkve“.

Teorija osunčavanja i astronomska teorija klimatskih promena- doprinos za čitavu budućnost

Rad Milutina Milankovića doprineo je važnim pomacima u nauci o klimi naše planete. U središte svoje teorije stavio je Sunce jer je smatrao da je to jedini izvor toplote i svetlosti u Sunčevom sistemu.

„Polazeći od zakona nebeske mehanike, Milanković je otkrio delovanje jednog od najznačajnijih uzroka promene globalne klime na Zemlji – delovanje promena osunčavanja Zemlje prouzrokovanih postepenim i laganim promenama orijentacije Zemljine ose rotacije, nagiba Zemljine ose prema ekliptici i ekscentriciteta Zemljine putanje oko Sunca. Promene osunčavanja usled sekularnih promena navedenih astronomskih elemenata tokom proteklih 600.000 godina, u doba kvartara, koje karakterišu najjača ledena doba i njihova smena toplijim međuledenim dobima, Milanković je matematički razrešio u svojoj astronomskoj teoriji promene klime Zemlje, koja ga je proslavila“, navedeno je u knjizi „Milutin Milanković – putnik kroz vasionu i vekove“ iz 2009. godine.

Svojim zracima sunce obasjava svoju porodicu, osunčava našu Zemlju i time hrani i neguje njena organska bića. I to osunčavanje Zemlje pokorava se neminovnom zakonu isto tako tačnom kao što je Njutnov zakon gravitacije.

Prvi je uspeo da reši problem glacijacije, tako što je matematički dokazao da je sekularni tok insolacije glavni uzrok svih većih promena klime na planeti Zemlji.

Gotovo tri decenije Milanković je proveo radeći na ovoj teoriji, koju je i sam smatrao jednom od svojih najvažnijih zaostavština.

Kada jednom uloviš krupnu ribu, sitnije ti više nisu zanimljive. Radio sam 25 godina na svojoj teoriji osunčavanja, i sada kada je završena, ostao sam bez posla. Isuviše sam star da počnem rad na novoj teoriji, a teorije veličine kao ova koju sam završio, naprosto ne rastu na drveću.

Početkom 1939. godine započeo je svoje kapitalno delo „Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba”, u kojem je sadržan njegov celokupan dugogodišnji rad.

„Kanon“ je pisao dve godine, a štampanje ovog, jednog od najvećih, dela srpske nauke završeno je 2. aprila 1941. godine. Beograd je bombardovan samo četiri dana kasnije, i u tom razaranju grada stradala je i zgrada štamparije koja je štampala „Kanon”. Zbog toga su poslednje stranice knjige morale biti ponovo štampane.

Preveden je na nemački jezik, a u narednim godinama su naučnici iz sveta počeli da pružaju podršku Milankovićevoj teoriji.

Dela velikog srpskog naučnika

„Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba” smatra najvećim i najznačajnijim Milankovićevim delom, ali ni ostala dela u njegovom opusu nisu zanemarljiva.

„Reformu julijanskog kalendara“ objavio je 1923. godine tom knjigom je zapravo predložio svoj revidirani kalendar, za koji se kasnije ispostavilo da je najtačniji u odnosu na tropsku godinu.

Naučno-popularni roman „Kroz vasionu i vekove“ napisao je u vidu pisama nepoznatoj dami i objavio 1928. godine. Delo govori o klimatologiji, astronomiji i, uopšteno, nauci. U njemu je obrazložio svoju astronomsku teoriju klime, a pisao ga je tri godine.

Pisao je i o životu i radu drugih velikih svetskih naučnika, a njegovo delo „Kroz carstvo nauka“ nastavak je spisa „Kroz vasionu i vekove“. On kroz portrete velikih svetskih umova, kao što su Pitagora, Demokrit, Aristotel, Arhimed, Kopernik, Njutn, Darvin i drugi, predstavlja najznačajnije ideje i znanja na kojima počiva Zapadnoevropska civilizacija. „Kroz carstvo nauka“ objavljeno je 1950. godine.

Osim dela koja su posvećena njegovim teorijama i nauci, napisao je i autobiografiju pod nazivom „Uspomene, doživljaji i saznanja“ koja je objavljena u nekoliko delova – detinjstvo i mladost, period od 1909. do 1944. godine i period nakon 1944. godine.

Takođe, Milanković je objavio i „Sećanja“, knjigu u kojoj je opisao svoj razvoj od trenutka kada je počeo da razmišlja o nauci pa sve do uspona u sam vrh svetske nauke. Kroz opis detinjstva u Dalju, gimnazijskih dana u Osijeku, studija u Beču, i kasnijih važnih događaja u životu, Milanković u ovom delu iskazuje svoju životnu povezanost sa naukom.

U svojim brojnim delima, Milanković nije izložio samo teorije na kojima je radio, već i celokupne životne misli i osećanja koja su ga obuzimala, te se iz njih mogu naučiti brojne zakonitosti kojima je posvetio život, ali i način na koji ih je povezivao i stvorio neke od najvećih doprinosa svetskoj nauci ikada.

Spomenik Milutinu Milankoviću kao simbol zahvalnosti i poštovanja

Inicijativu za podizanje spomenika Milutinu Milankoviću pokrenulo je Udruženje Milutin Milanković 2009. godine, a dugih osam godina bilo je potrebno kako bi bista sa njegovim likom ugledala svetlost dana.

Spomenik je otkriven u junu 2017. godine u parku koji takođe nosi ime po ovom srpskom naučniku, a nalazi se na Vračaru, preko puta Hrama Svetog Save.

„Zaista sam srećan što srpski naučnik svetskog glasa, naš najcitiraniji naučnik, konačno dobija svoj spomenik i što smo na neki način odužili dug kakav kao društvo imamo prema Milutinu Milankoviću koji nismo do sada odužili. Naravno da će ostati nešto za generacije koje ostaju iza nas jer Milanković svojim delom i time šta ja uradio za naše društvo i nauku zaslužuje mnogo više od ovog spomenika“, rekao je tadašnji gradski menadžer, a sadašnji zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić prilikom otkrivanja spomenika.

Ideja o otvaranju muzeja posvećenog Milankoviću u Beogradu

Muzej Nikole Tesle u Beogradu, muzej Mihajla Pupina u Idvoru, muzej Vuka i Dositeja u Beogradu i muzej Ive Andrića u Beogradu, samo su neki od brojnih muzeja koji su posvećeni srpskim velikanima, koji su plodove svog životnog rada ostavili u amanet narednim generacijama.

Međutim, za razliku od njih, Milutin Milanković u Srbiji i dalje nema svoj muzej ili legat, gde bi se na jednom mestu nalazili tragovi njegovog naučnog opusa i predmeti koji su predstavljali važan deo njegovog života.

Udruženje Milutin Milanković, koje se bavi očuvanjem uspomene na ovog velikog srpskog naučnika, godinama se bori da mu u Srbji bude odata počast kakvu zaslužuje.

„Udruženje Milutin Milanković je kod nadležnih državnih organa pokrenulo inicijativu za osnivanje muzeja Milutina Milankovića. Osnivanje muzeja je izuzetno složen proces koji zahteva obavljanje velikikog broja administrativnih, stručnih i specijalističkih poslova, kao i ispunjenje zakonom predviđenih uslovi (osnivač, prostorije, stručni kadar, status, posedovanje dovoljnog broja muzejskih eksponata i dr), zbog čega se Udruženje obratilo za pomoć i podršku institucijama iz oblasti nauke, prosvete i kulture koje su direktno, ili indirektno povezane s delatnostima kojima se bavio Milanković. Inicijativa je izuzetno dobro prihvaćena“, navedeno je na sajtu Udruženja Milutin Milanković.

Kako je navedeno na njihovoj internet stranici, najveći broj institucija je najavilo pomoć u realizaciji ove inicijative, ali je potrebna značajnija podrška stručnih institucija, odnosno muzeja i arhiva.

I dok se čeka da Milutin Milanković dobije muzej u Srbiji, počast mu se odaje na brojne druge načine.

Na kongresu Međunarodne astronomske unije, 1970. godine u Brajtonu odlučeno je da jedan krater na tamnoj strani Meseca nosi ime Milutina Milankovića. Ista ta organizacija je u Sidneju 1973. godine donela odluku da se i na Marsu jednom krateru da ime Milanković.

Osim kratera na Mesecu i Marsu, još jedno nebesko telo, kojeg su otkrili srpski astronomi, a nalazi se u asteroidnom pojasu, nosi ime 1605 Milankovitch, po jednom od najvećih srpskih naučnika.

Evropsko geofizičko društvo ustanovilo je medalju „Milutin Milanković” 1993. godine. Ona se dodeljuje naučnicima za izuzetne zasluge u proučavanju dugoperiodičnih promena klime i u modeliranju klime. Od 2003. godine, ovu medalju dodeljuje Evropska unija za geonauke.

Porodična kuća Milankovića u Dalju 2007. godine renovirana je zajedničkom akcijom Vlada Republike Srbije i Republike Hrvatske, a namenjena je otvaranju Naučnog i kulturnog centra „Milutin Milanković“.

Lik Milutina Milankovića se od 2011. godine nalazi na novčanici od 2.000 dinara, jednoj od novčanica najveće vrednosti u dinarskoj valuti.

Srednja geološka i hidrometeorološka škola u Beogradu nosi njegovo ime, a Treći bulevar na Novom Beogradu preimenovan je u Bulevar Milutina Milankovića.

Ceo svoj život Milutin Milanković posvetio je nauci, a s obzirom na dugogodišnji rad na svojim teorijama s pravom danas nosi epitet jednog od najvećih naučnika na svetu ikada.

U naučničkom pozivu našao sam ugodno utočište jer sam njime bio zaštićen od mnogih trzavica koje su potresale ceo svet. Pod tim krovom uredio sam i opremio svoju naučnu radionicu, pa, lično odvojen od velikog sveta, ali u stalnoj duhovnoj vezi sa njegovim znamenitim naučnicima, izgradio svoju naučnu oblast, svoje neprikosnoveno duhovno imanje. U toj radionici sam proveo, sa kratkim prekidima, četrdeset godina, pišući i publikujući svoja dela.

Za predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1948. godine, a na toj poziciji je ostao do 1951. godine.

Preminuo je u osamdesetoj godini života od moždanog udara, a osam godina nakon sahrane u Beogradu njegovi posmrtni ostaci preneseni su u rodni Dalj.

Kao što u nama živi celokupna istorija života na zemlji, tako ćemo i mi živeti u našim potomcima. Zato smo smrtni. Pa i kada ne ostavimo potomstva iza nas, naš život ostavio je traga, kao i ona lopta koja je u snegu brežuljka ocrtala svoju stazu.

Međutim, kako vreme prolazi, sve je jasnije da je Milutin Milanković zapravo besmrtan. On živi kroz svoje teorije, spise, književna dela, i sve ono što je ostavio budućim generacijama, a što će zauvek ostati sačuvano kao jedan od najsjajnijih ostvarenja srpske nauke.