Ministarstvo pravde prekoračilo nadležnosti

Uključujući se u tu raspravu ne možemo a da ne ukažemo da je Ministarstvo pravde, pišući Nacrt, prekoračilo granice svoje nadležnosti. Prema članu 203. Ustava, o promeni Ustava odlučuje Narodna skupština dvotrećinskom većinom ukupnog broja narodnih poslanika, a potom pristupa izradi amandmana. Po članu 15 stav 1 tačka 1 Zakona o Narodnoj skupštini, taj organ, kao nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti, donosi i menja Ustav. Promena Ustava, u smislu člana 53 toga zakona, uređuje se Poslovnikom Narodne skupštine čiji član 46 stav 2 pripremu predloga amandmana poverava svom Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Pošto je Nacrt amandmana na Ustav Srbije u ovom slučaju pripremilo Ministarstvo pravde, konstatujemo da je ono time uzurpiralo tuđu nadležnost.

A sada ostaje da upoznamo odredbe tako pripremljenog Nacrta koje svojom sadržinom privlače najveću pažnju.

1. PRAVOSUDNA VLAST

1) Pravosudna umesto sudske vlasti. – U stavu 2. Amandmana I predviđeno je da „uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku“. Istu odredbu sadrži i član 4. stav 2. važećeg Ustava. Ali, sudovi nisu jedini pravosudni organi. To su i javna tužilaštva koja pripadaju izvršnoj vlasti, iako su u „bliskom srodstvu“ sa sudovima. Ovu antinomiju valjalo bi otkloniti tako što bi u pomenutoj ustavnoj odredbi sudsku vlast trebalo zameniti – pravosudnom vlašću. To bi imalo za posledicu ujednačavanje položaja nosilaca sudske i javnotužilačke funkcije i njihovo objedinjavanje u pravosudnoj vlasti, naspram zakonodavne i izvršne.

2. SUDOVI

1) U ime čega se sudi. – Stav 3. Amandmana IV predviđa da se sudske odluke donose „u ime naroda“. Ova odredba nije kompatibilna članu 1. Ustava po kojem je Republika Srbija „država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive“. Pošto sudovi sude svim građanima, bolje bi bilo da presude donose „u ime Ustava i zakona“ (što će reći – vladavine prava) a ne samo (srpskog) naroda.

3. VISOKI SAVET SUDSTVA

1) Naziv. – Naziv „Visoki savet sudstva“ odgovara sudskoj vlasti, kako je Ustavom koncipirana. Ali, ako bi sudska vlast bila zamenjena pravosudnom vlašću, onda bi naziv zajedničkog organa za sudove i javna tužilaštva koji jemči njihov status, trebalo da bude naslovljen – Visoki pravosudni savet. Ipak, mi ćemo se baviti amandmanima kakvi su po Nacrtu.

2) Sastav. – Stav 1. Amandmana XIV – Sastav Visokog saveta sudstva reducira sa 11, koliko je predviđeno članom 153. stav 1. Ustava, na deset članova. U sastavu od 11 članova sudije su imale većinu od šest sudija, uvećanu predsednikom najvišeg suda, koji je član po položaju. U amandmanskom sastavu od deset članova, sudije imaju pet članova, dok su drugih pet članova iz reda istaknutih pravnika. Članove iz reda sudije biraju sudije. Članove iz reda istaknutih pravnika bira Narodna skupština, a ako neke ne izabere – bira ih komisija koju čine predsednik Narodne skupštine, predsednik Ustavnog suda, predsednik Vrhovnog suda, Vrhovni javni tužilac i Zaštitnik građana. Ovakva supstitucija nadležnosti za izbor istaknutih pravnika ne doprinosi rejtingu tog organa kao jemca nezavisnosti i samostalnosti sudova i sudija. Utoliko pre što među „istaknutim pravnicima“ mogu biti i ministar pravde, i narodni poslanik, i funkcioner vladajuće stranke, jer amandmani ne postavljaju nikakva ograničenja. Dubiozno je i svojstvo „istaknuti pravnik“, jer procenu postojanja tog svojstva vrše narodni poslanici a oni, kao celina, nemaju potrebnu kompetenciju.

Visoki savet sudstva ima predsednika, koji se bira iz reda sudija, i potpredsednika, koji se bira iz reda istaknutih pravnika. Ovo rešenje je bolje iz rešenja iz Radnog teksta amandmana, koje je predviđalo da član iz reda sudija ne može biti predsednik Saveta.

4. JAVNA TUŽILAŠTVA

Prema Amandmanu XIX, javno tužilaštvo je samostalni državni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela i vrši druge nadležnosti kojima se štiti javni interes određen zakonom.

Iz ovog iskaza proizlazi da javno tužilaštvo vrši pravosudnu funkciju kao i sud. Iako su po funkciji u tesnom komplementarnom odnosu, iako im uslove za rad obezbeđuje isto ministarstvo, javno tužilaštvo i sudstvo ne pripadaju istoj vrsti vlasti: sudovi čine sudsku vlast dok javna tužilaštva pripadaju izvršnoj vlasti u kojoj se osećaju kao „strano telo“. Zato se i zalažemo da sudovi i tužilaštva čine zajedničku pravosudnu vlast koja će u podeli vlasti biti u ravnotežnom položaju sa zakonodavnom i izvršnom vlašću.

Združena struktura pravosuđa podrazumevala bi radikalne ustavnopravne promene. Sada su po Ustavu samostalni i nezavisni organi samo sudovi, a takvi organi trebalo bi da budu i javna tužilaštva koja su samo samostalni organi.

Republički, odnosno Vrhovni javni tužilac, postao bi – predsednik Vrhovnog javnog tužilaštva. Javni tužioci postali bi – predsednici javnih tužilaštava. Zamenici javnih tužilaca postali bi – javni tužioci. Odnos javnih tužilaca prema predsednicima javnih tužilaštava ne bi se zasnivao ni na hijerarhiji, ni na subordinaciji, nego bi postao isti kao i odnos sudija prema predsednicima sudova, koji su prvi među jednakima. Predsednike sudova birale bi sudije u tom sudu a predsednike javnih tužilaštava birali bi javni tužioci u tom tužilaštvu. Isto pravilo važilo bi i za predsednika najvišeg suda, odnosno najvišeg tužilaštva.

5. VISOKI SAVET TUŽILACA

Ako bi u sistemu podele vlasti sudska vlast bila zamenjena pravosudnom vlašću, zašta se zalažemo, onda bi naziv zajedničkog organa koji bi jemčio njihovu samostalnost i nezavisnost morao biti – Visoki pravosudni savet. Ali, pošto se ovaj tekst bavi ustavnim amandmanima o pravosuđu, ukazaćemo samo na osnovne karakteristike Visokog saveta tužilaca po Nacrtu.

Visoki savet tužilaca jemči samostalnost javnih tužilaštava, jer ona po Nacrtu nisu koncipirana kao nezavisni državni organi.

Sastav Visokog saveta tužilaca prilagođen je javnom tužilaštvu kao organu izvršne vlasti. Otuda je u tom sastavu i ministar pravde. Osim njega, tu su četiri zamenika javnih tužilaca – koje biraju javni tužioci i njihovi zamenici, četiri istaknuta pravnika – koje bira Narodna skupština i Vrhovni javni tužilac Srbije. Ako Narodna skupština ne izabere sva četiri člana iz reda istaknutih pravnika, bira ih komisija koju čine predsednik Narodne skupštine, predsednik Ustavnog suda, predsednik Vrhovnog suda Srbije, Vrhovni javni tužilac i Zaštitnik građana, kao i u slučaju neizbora članova iz reda istaknutih pravnika u Visokom savetu sudstva. Predsednik Saveta je po službenoj dužnosti Vrhovni javni tužilac, a potpredsednika biraju članovi Saveta.

Visoki savet tužilaca donosi odluke glasovima najmanje šest članova na sednici kojoj je pristupilo najmanje sedam članova. A ako se odluka o određenim pitanjima ne donese, to bi imalo za posledicu prevremeni prestanak mandata uz iste rizike kao i kod prevremenog prestanka mandata članova Visokog saveta sudstva.

Imunitet članova Visokog saveta tužilaca je slabijeg kapaciteta od imuniteta nosilaca zakonodavne i izvršne vlasti, kao što je i kapacitet imuniteta članova Visokog saveta sudstva.

Bilo bi dobro da su pisci amandmana pažljivije pročitali preporuke Venecijanske komisije jer tada Nacrt ne bi imao mane o kojima je ovde bilo reči.

* Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji