Ministarstvo tražilo finansijske izveštaje

Zašto bi bile potrebne lične karte ako već postoji obaveza da se u bilansu stanja sva imovina izražava fer tržišnom cenom? Zapravo, u našem slučaju je i te kako postojala takva potreba, jer su upravnici preduzeća zbog feleričnih domaćih propisa mogli da naprave bilans stanja koji nije izražavao realnu vrednost preduzeća, odnosno njegove imovine.

Prvi problem je bila forma finansijskih izveštaja. Finansijski izveštaji su zbirni izveštaji. U njima se vidi samo zbir, ali ne i šta ulazi u zbir. Recimo, stavka „nekretnine“ pokazuje kolika je ukupna vrednost nekretnina u datom preduzeću, ali ne pokazuje broj nekretnina i vrednost svake pojedinačne nekretnine. Stavka „dugovanja“ pokazuje koliki su vam dugovi, ali ne pokazuje kome dugujete, ili ko je vama dužan. Isto tako, bilans ne pokazuje vrednost zemljišta na kome preduzeće leži. Da bi se došlo do svih tih informacija, neophodno je da se uradi detaljnija finansijska analiza koja bi trebalo da pokaže od čega se sastoji svaka stavka kada se zbir „rastavi na sastavne delove“.

Projekat ličnih karata je trebalo da omogući upravo to. Ministarstvo je tražilo da svako društveno preduzeće najpre ministarstvu podnese finansijske izveštaje za proteklih pet godina, a da onda finansijski direktori naprave analizu da bi se videlo tačno koliko ima nekretnina, koliko opreme, o kojoj se opremi radi, itd. Za svaku od tih podstavki trebalo bi da se vidi knjigovodstvena vrednost čiji zbir je predstavljen u finansijskom izveštaju.

Drugi problem je bila primena međunarodnog računovodstvenog standarda broj 16. Vrednost jednog preduzeća može da se proceni na dva načina: prvi je knjigovodstvena vrednost, a drugi fer tržišna vrednost. Knjigovodstvena vrednost podrazumeva da imovinu procenjujete na osnovu nabavne vrednosti koju umanjujete svake godine za amortizaciju. Recimo, ako ste pre 50 godina kupili stan za 100.000 nemačkih maraka, a godišnja stopa amortizacije iznosi 5 odsto, danas taj stan ima jako malu knjigovodstvenu vrednost. Druga vrsta obračuna je fer tržišna vrednost. Možete jednostavno proceniti koliko vaš stan vredi danas na tržištu, i njegovu vrednost uneti u finansijski izveštaj.

Kako se može naslutiti, ova dva metoda ne moraju da daju istu vrednost imovine. Pogledajte dva simplifikovana finansijska izveštaja jednog preduzeća br. 3). Levi izveštaj obračunao je vrednost imovine po metodu nabavne cene, a desni po fer tržišnoj vrednosti. Drugi je deset puta veći od prvog. Šta se dešava tada? Koji metod upotrebiti?

Postoje dva opšta načela finansijskog izveštavanja. Jedno nalaže da se koristi onaj metod koju nudi veću vrednost, dok prema drugom načelu finansijski izveštaji moraju verno da prikazuju vrednost preduzeća. Dakle, ako ste odabrali metod nabavne cene, a ona ne prikazuje verno stanje stvari u preduzeću, imate pravo da pređete na fer tržišnu vrednost. (Važi i obrnuto.) To mu dođe nekako logično: racionalna osoba uvek želi više a ne manje, i odabraće metodu koja joj omogućuje da vrednost preduzeća iskaže putem one metode koja pokazuje veću vrednost. Tom logikom su se rukovodili pisci međunarodnih računovodstvenih standarda. Međutim, izgleda da im nije palo na pamet da bi neko u knjigama mogao da prikazuje manju vrednost (recimo, 20 iz levog izveštaja) jer bi to značilo da vlasnik preduzeća radi protiv sebe. A upravo to se desilo tokom naše privatizacije posle 2001. godine. Kada su rukovodstva društvenih preduzeća procenjivala vrednost imovine, ona su masovno koristila metod nabavne cene umanjene za amortizaciju, gde se cena nekretnina približavala vrednosti nula, iako je taj metod bio nepovoljniji po vlasnika preduzeća – državu. Takva masovna primena nepovoljnijeg metoda nije mogla biti slučajna. Rukovodstva su, uz blagoslov rukovodilaca projekata iz Agencije za privatizaciju, namerno birala nepovoljniji metod procene. To je razlog što je značajan broj preduzeća prodat tako jeftino. Drugim rečima, iako ste imali mogućnost da nešto što na tržištu vredi 200 prikažete u bilansima kao 200, vi ste iskoristili metod nabavne cene (umanjene za amortizaciju) i prikazali ga višestruko jeftinijim. Još gora stvar rađena je sa zemljištem.

Nastavlja se