Ministre je lakše podneti u knjizi

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Stari Grci su znali da nema filozofije, pa ni književnosti bez dokolice… Naslov Vašeg romana je Besposličari, kakva je razlika između dokoličara i besposličara?

Dokoličar je slobodan čovek. Raspolaže svojim vremenom, svojim životom. I može da se posveti onome što život čini vrednim življenja.

Besposličar je proizvod i parija sistema koji svakog pretvara u roba. Pa i u nešto manje, neznatnije od roba: u radno-poštrošačku mašinu.

Besposličar nije izabrao, snašlo ga je. Odstranjen je tuđom voljom iz radno-potrošačke rutine. Odbačen je i zbog toga se oseća posramljenim, manje vrednim. Batrga se, pokušavajući da se vrati u sistem. Ta batrganja su uzaludna i košmarno-komična. Liče na pokušaje Kafkinog gospodina K. da stigne do stalno izmičućeg zamka.

Upravo kao odbačen, besposličar je važan. Služi za opomenu. Eto šta može da vam se desi ako…

Raditi da bi se trošilo, i obrnuto, trošiti da bi se radilo, to je turobni usud našeg doba. I zabavljalo, naravno, jer je i zabava oblik potrošnje. Potrošnja i zabava nisu spontane iako se tako predstavljaju. NJima upravlja moćna, svuda prisutna, nasrtljiva propaganda.

Od nas se zahteva da budemo stalno nečim zauzeti. Taj zahtev postaje unutrašnja zapovest. Postupaj tako da ti ne preostane ni trenutak sopstvenog života, eto moderne parodije Kanta. Obavezni smo da neprekidno budemo u službi sistema. I dok radimo, i dok trošimo, i dok se zabavljamo. Dokolica je nedopuštena.A sa njom i radost.Umesto radosti, podmenuta su nam unapred pripremljena, šablonizirana zadovoljstva.

U Vašem romanu Besposličari, kažu gogoljevskom, pratimo sudbinu Paraskeve Paunović i Nikole Nikodijevića. Susrećemo radoznale bilborde, upoznajemo mehanizam Zavoda za besposličare i drugih institucija. Krećemo se u jednom, rekla bih, gogoljevskom, pa i orvelovskom okruženju…

Besposličari su uvrnut, košmarno-komičan roman o našim još uvrnutijim životima. U vremenu mrtvih duša, Gogolj je neizbežan. Kao što je neizbežan i Orvel u doba sveopšteg nadziranja, opšte dvomisli i svuda prisutnog novogovora.

Kako apsurdnu stvarnost pretočiti u roman u vreme kada je našoj savremenoj književnosti najvažnije i najuputnije izbegavati je?

Roman ne odslikava stvarnost, nije ogledalo. Roman izobličava, da bi razobličio. Pokušava da prodre iza privida uobičajenog da bi dospeo do onog što uistinu jeste. Roman je zbiljskiji, istinitiji od navodne stvarnosti.

Na drugom, estetskom nivou, roman tu istu stvarnost koristi, bez ustezanja, kao građu za sopstveni svet, zgusnutiji, suštinskiji od onog u kome prebivamo. Književno delo je po svojoj prirodi cinično, sve mu je manje ili više upotrebljiva građa.

Neke slike u romanu su urnebesne, no ima li se kuda pobeći iz sveta u kome zagovornici prosperiteta i civilizacijskog napretka misle da je najvažnije biti zaposlen, sticati 24 sata dnevno jer „Rad oslobađa“ kako je pisalo na nekoliko velikih kapija…

Današnji vladari su i sami robovi proizvodno-potrošačkog sistema. Posle svih revolucija, buna i prevrata, postigli smo nesumnjiv uspeh – demokratizovali smo ropstvo, učinivši ga sveopštim.

Napredak je relativno nova igračka u ljudskoj istoriji. Mudrijima od nas, antičkim ili srednjevekovnim ljudima, se nije priviđalo da negde napreduju. Danas imamo to nad-božanstvo napretka kome se klanjaju svi, bez obzira na veroispovest ili deklarisani ateizam.

Napredak u suštini podrazumeva gomilanje i usavršavanje sredstava za vladanje prirodom i drugim ljudima. Svuda prisutna birokratska mašinerija je jedan od vidova tog procesa. Kao i rastuća gomila svakojakih naprava i aparata od kojih više zavisimo nego što nam služe.

Vladanje ujedno znači iskorištavanje i, po potrebi, uništavanje. Tako dolazimo do nacističkih fabrika smrti na čijim ulazima je, sasvim dosledno, bilo ispisano da „rad oslobađa“. Nacisti su prilježna, disciplinovana čeljad napretka. Industrijalizovali su i birokratizovali pokolj.

Napredak je igračka-plačka koja je, imajući u vidu sve moćnija sredstva razaranja i kontrole, uključujući i genetsku na kojoj se intenzivno radi, na najboljem putu da nas uništi. Ili bar da onemogući svako izbavljenje.

Nema se gde pobeći. Radno-poštrošački lanci nas najčvršće vezuju iznutra i u nama ih treba raskinuti. Bez tog unutrašnjeg samooslobađanja, svaka spoljna pobuna je besmislena i unapred osuđena na neuspeh.

Znači li to da preporučujete transcendentalnu meditaciju, kad već u romanu imate i ministarstvo telepatije?

To je ministarstvo trgovine i telepatije. Ova dva ministarstva su spojena radi štednje. Sasvim logično rešenje, ministru trgovine su telepatske moći od nesumnjive koristi.

Malo meditacije nam ne bi škodilo. Umesto transformacija i transmutacija kojima nas podvrgavaju. A mogli bi i da se transcendiramo, šta fali?

Ne fali ništa…Nego ima u toj tehnologiji, napretku civilizacije i ljupkosti… Šta bismo bez aviona, interneta, mašine za pranje rublja, sudova, pa miksera ?

Ima mnoštvo korisnih naprava, nije sporno. Recimo, mašina za izbezumljivanje, mašina za pranje savesti, mašina za ispiranje duše, mašina za proizvodnju zaborava, sve one naprave za ubijanje vremena kojima smo okruženi… Šta bismo bez tih dragocenih tehnoloških pomagala?

U „Besposličarima“, duh doba je izvesnom profesoru naložio da stvori hepimetar kako bismo mogli da izmerimo stepen svačije sreće. A biti srećan je obaveza, nesreća bi se mogla uzeti i kao sabotaža.

Ljupki su Vam i ovi ministri u romanu Besposličari: ministar policije i prosvete, ministar vojske i vera, ministar finansija i filantropije… Može li čitalac da podnese tu količinu ministara u jednom romanu?

U „Besposličarma“ piše da smo bogati svim oblicima vlasti i drugim prirodnim blagom. Složio bih se s ovim zapažanjem, iako romanima nije verovati.

Ministre je lakše podneti u romanu nego u životu. U romanu su čak i zabavni. U stvarnosti mogu da budu škodljivi po duševno, fizičko i finansijsko zdravlje. Pa i opasni po život, u šta smo nedavno imali prilike da se uverimo.