U mojim gimnazijskim danima Miodrag Pavlović i Vasko Popa išli su u paru.
Dvojac pesnika blistao je u punom sjaju.
Plus je bio u njihovim rukama, iako je Pavlovićevu prvu knjigu 87 pesama 1952. i Popinu Koru 1953. književna kritika, u ondašnjoj Jugoslaviji, dočekala, doslovno, na nož.
Tako je na primer Milan Bogdanović, kritičar od najvećeg ugleda, o Pavlovićevoj zbirki zapisao: „U ovakvim stihovima najneugodnije i moralno najnepodnošljivije je što je taj sav besmisao vrlo smišljen.“
Bogdanović naglašava da u stihovima Pavlovića, Pope i Radomira Konstantinovića (zbirka stihova Kuća bez krova, 1951) nema ničeg vrednog sem „besmisla i proizvoljnosti“.
Čitavi kordoni starijih pisaca, akademik, i mladih ždanovaca, koji će se kasnije lako premetnuti u karijerne patriote, smatrali su potrebnim da se moraju oglasiti i osuditi Pavlovića, Popu i Konstantinovića.
Uz napadnute pesnike stao je Oskar Davičo, i povukao za sobom kritičare Zorana Mišića i Borislava Mihajlovića – Mihiza koji će napisati najbolje tekstove baš o prvim zbirkama Pavlovića i Pope.
Sam Pavlović je uveren da je Vasko Popa najviši duhovni potencijal jugoslovenske poezije.
Na samom vrhu video je pre svih – sebe.
U Antologiji srpskog pesništva (1964) Pavlović je ispisao posvetu Prijatelju pesniku Vasku Popi.
Popa je najzastupljeniji pesnik sa dvadeset i dve pesme.
Crnjanski ima dve pesme, i Rastko Petrović ima samo dve pesme.
Vremenom pesničko pobratimstvo se raspalo po svim šavovima.
Na ideološkom i ljudskom planu pesnici su se razišli.
Kako je koje izdanje Antologije bilo ponovljeno, u posveti je, prvo brisana reč prijatelj, pa pesnik, pa ime i prezime.
Od smrti i sujete nema leka: Horacije je još u starom Rimu zabeležio: „Čudan je taj soj pesnika.“
Olimpijska slava ne može se deliti. Prvi koji stigne na cilj je heroj. Drugi je anonimus. Krivica je pre čina moralnost.
Zanimanje „pesnik“?
Da li postoji zanimanje Pesnik?
Gete je to osporavao.
Na njegovom grobu piše da je po zanimanju bio biolog.
Miodrag Pavlović završio je medicinski fakultet i nigde ispred njegovog imena ne stoji ono dr.
On je čitavog života samo pisao.
Svaki stih je merio farmaceutskom preciznošću.
U esejima je kasapskom tačnošću presecao.
Niko kao on nije sa takvom, ubitačnom doslednošću, sve oko sebe, porodicu, prijatelje, ljubavnice, kritičare, čitaoce podredio sebi-pesniku.
U njegovom životu nije bilo mesta za druge.
Drugi su ti koji duvaju u lice.
Miodrag Pavlović je sistem.
Sistem je podigao stakleni zid oko pesnika.
Svetleća elektrana srpskog pesništva priključena je na dalekovod svetske kulture.
U njegovim stihovima, kao u žaruljama, mirisi vekova i nostalgije.
Okrenut engleskoj poeziji, drugačijoj od svih velikih poezija, svesno i nužno je odbacio frazeologiju pijaničkih parolaških stihotvoraca većinskog svog naraštaja.
U njegovim stihovima može da se dodirne lepota i kad je santa leda.
Nedelju dana proveo sam sa Miodragom Pavlovićem i Stevanom Raičkovićem u Dubrovniku.
Nas trojica bili smo pozvani da u okviru Dubrovačkih letnjih igara čitamo stihove na književnim večerima.
Nije mala stvar provesti se, u mesecu julu, sa dnevnicama i plaćenim boravkom u luksuznom hotelu.
Obojica pesnika su stariji od mene, preosetljivi, svaki na svoj način i po karakteru nedodirljivi sa sujetom kojoj je more do kolena.
Urednici su u Prosveti i dopisni članovi SANU.
Imao sam utisak da su se, prećutnim sporazumom, dogovorili da jedan drugom ne zagorčavaju život.
Na aerodromu stigli smo među prvim putnicima što putuju za Dubrovnik.
Pavlovića poznajem ali nisam blizak sa njim.
On je obučen za dan, sa prognozom da će se temperatura od 36 stepeni spustiti za trideset.
Raičković puši i gunđa.
Sve mu smeta, pogotovo kofer i torba kao nešto suvišno, što ne bi trebalo da je uz njega.
Sletanje na Ćilipe bilo je zastrašujuće, i ja ne mogu da zaboravim kad se avion više puta zatresao, a stvari letele iz predgratka.
U vrisci i sluđenosti putnika dok je avion propadao, Pavlović i Raičković sedeli su smireno.
Biti smiren u ovakvim situacijama mogu samo ljudi koji su stekli snagu samotnika.
Službena kola sačekala su nas na aerodromu.
Vozač nas je dovezao do hotela i kaže da je najlepši apartman rezervisan za pesnike akademike, a meni je dodeljena jednokrevetna soba na zadnjem spratu.
„Ja ne mogu da funkcionišem ako nisam sam u sobi“, kaže Raičković i traži jednokrevetnu sobu.
„Ali vi ste u najluksuznijem apartmanu, a hotel je prebukiran“, uporan je organizator.
Na kraju ja sam ustupio sobu Stevi.
Sećam se da sam bacio putničku torbu na krevet i izleteo iz apartmana vani.
Odjurio sam na plažu.
O more, ambise povrh glave i Ala je lep ovaj svet uzvikivao sam skačući u talase koji su udarali u stenu tik uz hotel.
Užasnuo sam se videvši pacove u plićaku.
Počeo sam da povraćam…
Mija i Steva sa terase me posmatraju.
Ja se penjem na terasu i kažem: „Jezivo. Svuda u vodi pacovi!“
A Mija obukao pulover preko zakopčane bele košulje, i u crnim, ispeglanim pantalonama citira mi misao sv. Avgustina: „Priznajem da ne znam zašto su stvoreni pacovi i žabe, ni muve i crvi, ipak vidim da je sve u svojoj vrsti lepo, ma da nam zbog naših grehova mnoga bića izgledaju odvratno.“
On je od onih pesnika za koje ništa nije slučajno i neodređeno.
Svim bićem je okrenut ka knjiškom iskustvu, i poput doslednih sholastičara, stalno je u potrazi ne pokrećući se sa mesta, za nečim što je unapred predodređeno.
Mija i Steva meni ne smetaju.
Da li ja njima smetam?
Sećam se jedan gušter uspuzao se na terasu.
Uplašen i sjajan, od straha srce mu ubrzano bije u grlu.
Ja peškir bacam na nj.
„Šta ti on smeta? Tako mi je prijalo društvo s njim“, kaže Mija.
Pokretanje publike
Književno veče na letnjoj pozornici, okupilo se puno sveta.
Kamena sedišta još su noću topla, i greju tela u majicama i šortsevima.
Zaljubljeni parovi sede po strani.
Usamljenici u prvim redovima.
Tišina je ovde drugačija nego bilo gde u gradu.
I svetlo je drugačije kao da svetle umesto sijalica biserne školjke izašle iz mora.
Miodrag Pavlović prvi čita.
On kazuje stihove iz poeme Odbrana našeg grada i celo VI pevanje koje počinje:
Ja imam nade za ovaj grad / ja imam veliku nadu / ja imam grad / ja imam jutro svakog jutra / al’ jutro moje nade tek dolazi.
Stihovi su ritmični, puni stisnute energije u rečima, i dobro kazani.
Ova eliotovska poezija ostavlja snažan utisak.
Publika veruje da su stihovi napisani u slavu Dubrovnika, i da je Pavlović na najbolji način nastavio Gundulića.
Pesnik je uspostavio kontakt sa publikom, i nagrađen je velikim aplauzom.
Al Pavlović čita i najnapadaniju pesmu iz prve zbirke 87 pesama – Na smrt jedne koke:
Kokoška vezana za nogu / visi iz oblaka / bez glave / Krv u klozetskoj šolji / Ruka uz ruku / dva noža / sviraju na klaviru / Perje u jastuku / oprostiće / našim goluždravim vratovima.
Ova pesma kao da je pokrenula publiku, nije je ostavila ravnodušnom jer nije očekivala stihove na kakve nije navikla.
Zatim je Mija pročitao šest pesama koje je uneo u svoju Antologiju srpskog pesništva.
Čitao je monotonim glasom i izgovarao reči kao da su plamenovi sveća koje tinjaju i prete da se ugase.
Za razliku od Pavlovića Stevan Raičković ume da kazuje stihove.
Njegove reči poput baklji osvetljavali su tamnu noć poezije i učinile je zvezdanom.
Sutradan duva razdražujući vruć vetar.
Mnogi turisti prespavaće dan.
Mnogima popustiće nervi pred meteorologijom što u sebi krije dramu.
Na ulazu u hotel zaustavilo se vozilo hitne pomoći.
Hotelsko osoblje iznosi na nosilima čoveka koji je, u snu, noćas umro.
Kelner kaže da je taj čovek godinama dolazio na letovanje u Dubrovnik.
Ovog puta / umro je neko blizu/… / svet je postao lakši / za jedan ljudski mozak, izgovaram po sećanju stihove iz Mijine pesme Relikvijem…
Mija kaže da se on ne boji smrti već sporog umiranja… i da su stari Grci govorili gde je smrt tu nas nema, a gde smo mi tu smrt nije.
Ja kažem da je to Aristotel rekao.
Mija kaže da je to rekao Epikur.
Ja kažem da baš nisam siguran…
A Mija: „Budi siguran.“ Ogromna je i zadivljujuća njegova učenost. U jednom nepoznatom gradu vidiš onoliko koliko znaš o njemu. Mija ne samo da poznaje istoriju i književnost Dubrovnika već i arhitekturu i legende koje su vezane za izgradnju znamenitih zdanja. On navodi godine haranja kuge i zemljotresa, pa čak i imena pesnika koji su tada stradali.
Sedam dana u Dubrovniku minuli su kao nestvarni laki čamci na liniji gde se more i sunce graniče.
Miju sam kasnije retko viđao, i kad je bio u društvu koje nisam podnosio prošao bih ne javivši mu se.
Ali imali smo zajedničkog prijatelja Zlatana Krasnog, mladog pesnika i prevodioca sa nemačkog.
Mija mi je preko Zlatka poručio da je vrlo nezadovoljan mojom kritikom objavljenom u Politici ekspres od 31. avgusta 1983, pod naslovom Bezlična antologija.
Evo dva pasusa iz moje kritike: „Prosvetino Moderno svetsko pesništvo koje je priredio Raša Livada, ambiciozan je projekat u dve knjige na oko osam stotina stranica i želi da upozna naše čitaoce sa poezijom iz celog sveta. Da li ima mesta reći svetsko pesništvo? Jer ako su od Japanaca zastupljena dvojica, od Kineza jedan, od Vijetnamaca niko, od Afrikanaca trojica, četvorica, itd, to govori o izvesnom ograničenju, a jasno je u čemu je stvar, evropocentralizam je predstavljen kao kosmopolitizam. A jedva da pet od sto zastupljenih pesnika uživa svetsku slavu.“
Ja tebi, ti meni
„U antologiji nema Andrea Bretona koji je bez sumnje doneo najuzbudljivije izraze poetske avanture ovog veka. Nema ni Luja Aragona, ni Reverdija, ni Desnosa, ni Rejmona Kenoa, ni Silvije Plat! A dok su Majakovski i Jesenjin zastupljeni sa tri naslova, dotle potpuno trećerazredni pesnici imaju po pet, šest, deset, trinaest ili četrnaest naslova, pa bi se reklo, po prostoru koji im je dat, da su isto tako značajni, odnosno, značajniji od ove dvijice nesrećnih Rusa… Pa ako izvesni Rober Marto sa sklonostima ka putopisnim poetskim beleškama zauzima prostor od četiri naslova, ili izvesni Vladimir Burič čak sa trinaest naslova – onda to spada u pojave koje se čine pre u vezi sa običajima ja tebi, ti meni.“
Postoji koincidencija.
U obrtaju imaginarnog točka života „slučajnost nije bezrazložna, i ima svoju pravilnost“ (po sećanju navodim misao nemačkog pesnika Novalisa).
Potrefilo se, tako, da se posle mog beznačajnog osvrta na antologiju Moderno svetsko pesništvo i zamerki, što su u njoj unete pesme francuskog pesnika Robera Martoa u prevodu Miodraga Pavlovića i Kolje Mićovića, u Parizu pojavila antologie multilingue – L’Europe des počtes (višejezična Evropa pesnika) u kojoj je i Pavlovićeva pesma Povratak hodočasnika, u prevodu Robera Martoa, pod odrednicom da je on makedonski pesnik.
Ovu veliku izvanredno opremljenu knjigu (u izdanju Seghers le cherche midi éditeur) pod pokroviteljstvom Evropske fondacije za kulturu doneo mi je novinar Leon Davičo.
U njoj su sa južoslovenskog područja zastupljeni Njegoš (Crna Gora), Srećko Kosovel (Slovenija), Đura Jakšić i ja, Božidar Šujica, iz Srbije.
Sa datumom rođenja najmlađi sam u Antologiji.
I moju pesmu Evropa preveli su Rober Marto i Kolja Mićović.
L’Europe des počtes pokazao sam pesniku Ivanu V. Laliću koji o pesništvu i prevođenju pesništva zna koliko može da zna jedan živ čovek.
On nema ozbiljnijih zamerki na izbor pesnika i pesama koje je učinila Elizabeta S. de Zagon i oduševljen je predgovorom H. Brugmansa.
Ali on je razočaran lošim prevodima na francuski, i pita se koliko će još dugo trajati mali jezici kao što su srpski, holandski, finski, pa i poljski, na kome je pisana najpotresnija poezija u 20. veku.
Lalić je sav u perfekciji koja nije izgubila plemenitost.
Mija mi je telefonirao, pita da li mogu doneti L’Europe des počtes?
Ja mu kažem da bi voleo da on i Nada Šerban budu moji gosti.
Mija je prihvatio poziv, i doša je, sam, tačno u minut kako smo se dogovorili.
Doneo mi je skoro sve svoje zbirke pesama sa posvetama.
Rešio sam da ne namećem razgovore, u kojima kad jednom otvoriš vrata više ne možeš da ih zatvoriš.
Čemu gađanje strelicama?
Čemu razgovori sa gorčinom i isterivanjem zrnca maka na konac?
Zar zameniti sve u životu za neku pesničku sliku o sebi koja će tobožnjom važnošću ovekovečiti ime.
Postoje pesnici koji mnogo govore, a nemaju šta da kažu.
Ta blebetala vicem i dosetkom nadoknađuju stil i ukus istinskih intelektualaca.
Miodrag Pavlović je u potpunosti usvojio Kantovu maksimu: Ja ne moram da kažem što mislim, ali ako kažem onda moram da mislim.
Sećam se da smo dugo šetali naseljem Šumice i da je on pričao kako je za četiri godine okupacije za vreme bombardovanja bežao iz Cvijićeve ulice čak ovde gde su bile njive, potoci i vrbe…
Na moju priču da mi je otac iz Like i da svi Ličani liče na onog neobičnog junaka iz narodnih epskih pesama – budalinu Taleta…
Mija se nasmejao i prošaptao: „I moj otac je Ličanin.“
To je i jedini podatak koji je pesnik o svojim roditeljima ikad nekome poverio…
Iz memoarske knjige u rukopisu (1. deo)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
