Miodrag Perišić i Sol Belou na putu kroz Rašku

Perišić se vrlo brzo okanio poezije. Možda i zato što se njegova robusna, bokserska pojava nije uklapala u opšteprihvaćenu sliku pesnika. Ali su se njegovi komentari i kritički tekstovi i te kako uklapali. Perišić je kipteo od snage, energije. I kad je sudio o knjigama i o političko-kulturnim događajima, bio je krajnje jasan, otvoren. On nije voleo, kako smo to mi junaši govorili, ezopovski jezik.

Postali smo bliski u vreme mog uređivanja „Književne reči“.

Međutim, naš prvi značajniji susret desio se, kako me je podsetila Žana Perišić, na mojoj svadbi u Raškoj, negde u leto ili jesen 1969. Posle venčanja u opštini, koja se nalazi u samom centru varošice, bio je običaj da svatovi, s mladoženjom na čelu, odigraju nekoliko kola, tu ispred zgrade, na samoj raskrsnici. Tad se saobraćaj za pola sata blokirao: niko iz pravca Novog Pazara nije mogao da prođe prema Kraljevu, i obrnuto. I dok su pijani svadbari, vitlajući s bocama rakije, truskali i potcikivali uz zvuke neke razdrndane harmonike, odnekud se pojavio Miodrag Perišić. Čestitao mi je ženidbu, a onda je upitao dokle će svadbari da igraju. On se s nekim društvom vraća iz Sopoćana, jako im se žuri za Beograd, pa ako bi mogli da se nekako autom provuku kroz kolo. Nema šanse, pokuša li, svadbari će mu izbušiti gume ili razbiti šoferšajbnu. Perišiću nije ništa preostalo nego da dobro potegne iz boce koju sam mu pružio. Rekao sam mu da rakiju ponudi i prijateljima u kolima.

Tako je Mile (tako ću ga zvati, mislim da na to imam pravo) silom prilika ostao na mojoj svadbi dvadesetak minuta. Kad je kolo prestalo, velika, crna limuzina, šmugnula je prema Kraljevu, uz pozdravni zvuk sirene.

Mile je postao urednik „Književne reči“ od 5. broja, posle odlaska Vidosava Stevanovića i Slobodana Rakitića. Bio je zadužen za filozofiju. U unutrašnjim previranjima u redakciji (uredništvo su napustili i Gojko Đogo i Simon Simonović) Mile mi daje punu podršku. List ubrzo postaje jedan od vodećih književnih u Jugoslaviji, mogao se naći na kioscima svih gradova (jednom sam ga našao u Gospiću, u Lici). Tiraž mu je bio zavidan, oko 10.000 primeraka.

Mile je iz broja u broj pisao komentare o aktuelnim temama, a povremeno i književnu kritiku.

Zbog izrazite kritičke orijentacije (bilo je to vreme „kritike svega postojećeg“), list često napadaju zvanične institucije. Od tih napada uspešno nas brani i predsednica Saveta, književnica Jara Ribnikar, tada inače Milova tašta. Zahvaljujući svojim partizanskim vezama (neki njeni ratni drugari su na važnim pozicijama, a svima je poznato da je u njenoj kući jedno vreme živeo i Tito), Jara uspeva da predupredi sve ozbiljnije napade, koji bi se verovatno završili ili gašenjem lista ili smenjivanjem redakcije. Jari brani „svoju decu“, čistu i nevinu, kako kaže, koja su budućnost zemlje. Ali Jara nas nije mogla odbraniti od onih drugih, čaršijskih napada. Naročito su ti napadi bili opasni ako bismo dirnuli neke veličine, koje su se skrivale iza autoriteta najuglednijih srpskih kulturnih institucija. I dan-danas te veličine, bar one u životu, ne praštaju mi te kritičke tekstove iz „Reči“. Ruinirane senke jure jednu drugu senku, takođe ruiniranu.

Jarinu kćerku Vladislavu znao sam i ranije, sa fakulteta. I ona se aktivno uključila u šezdesetosmašku pobunu.

Jarin stan u Resavskoj 32. postaje nezvanična adresa „Književne reči“, koja je i onako mučila muku s prostorom (selila se od Obilićevog venca, preko Braće Jugović, sve do Ulice maršala Tita). Tu se gotovo svake večeri, od početka 1973. do polovine 1977, održavaju druženja, odnosno novi Jarini saloni. Pored članova redakcije (Miroslav Maksimović, Radoslav Bratić, Bratislav Milanović), tim večerima prisustvuju Rajko Petrov Nogo, Jasmina i Biljana Lukić, Drinka Gojković, Tanja Majstorović, Snežana Brajović, Volođa Anđelković, Miroslav Josić Višnjić… Poneki put navrate Dragan Klaić, Vuk Krnjević i sarajevski pesnici Josip Osti i Radovan Karadžić… Jara nas obično pozdravi, a onda se povlači u svoju sobu. Mi, uz vino i meze (obojica smo bili ljubitelji dobrog zalogaja i kapljice, što se po nama i videlo), ostajemo do zore, u dugim razgovorima o tome kako napraviti najbolje društvo na svetu, odnosno kako realizovati stare i nove utopije… I dotičemo se i književnosti, namenjujući joj osnovnu ulogu da menja svet. Najviše vremena ipak provodimo u diskusijama kako se odbraniti od ideoloških, spoljnih napada na književnost. Jeste, mi hoćemo da književnost menja svet, to znači zalažemo se za politizovanu književnost, ali ne dozvoljavamo da se politika (čitaj partijski komiteti!) bavi književnošću. Bili smo strasni zagovornici autonomije književnosti, jer je to bio jedini način da se ideološkim cenzorima kaže da nisu u pravu. Samo tad, i to nakratko, bila je dobijena ta bitka, već posle desetak godina nastaviće se, još većom žestinom, ideološko zlostavljanje književnosti.

Početkom 1977. ni Jara nije mogla da nas spasi od novih napada. Spremala se konačna likvidacija stare redakcije. Egzekuciju je trebalo da izvrši Predsedništvo Književne omladine (tada se strogo poštovala takozvana samoupravna procedura, danas se takve odluke donose brzo i jednostavno, bez mnogo objašnjenja), izdavač lista. To Predsedništvo bilo je sastavljeno od omladinskih funkcionera iz unutrašnjosti. Oni su s odgovarajućih mesta dobili instrukcije da glasaju za smenu redakcije, i pored pozitivnog izveštaja Saveta lista na čelu s Jarom. Mile je uspeo da većinu tih omladinskih funkcionera prevaspita, i oni su izglasali poverenje redakciji. Usledili su novi napadi. Većina članova Predsedništva Književne omladine pozvana je na ribanje. Izvršen je i pritisak na mene. Jedan omladinski funkcioner, s kojim sam inače proveo puno veselih časova na radnim akcijama, unosi mi se u lice i kaže mi da oni mogu sa mnom i drugačije da razgovaraju. Predlaže mi da se dobrovoljno povučem, a zauzvrat neću ostati bez posla. Meni je urednikovanja bilo dosta, gotovo da sam bio prestao da pišem prozu, pa sam prihvatio tu „prijateljsku“ ponudu.

Mile mi to nikad nije oprostio. On je bio spreman da se bori do kraja.

Nije mi oprostio ni kad ga nisam uvrstio u redakciju „Književnih novina“, tri godine posle smenjivanja iz „Reči“. Umesto njega, član redakcije postala je njegova prva žena Vladislava Ribnikar. Odlično mi se uklapala u prvu kod nas žensku redakciju nekog književnog lista (urednice su još bile Nada Popović Perišić, Biljana Jovanović, Ana Kotevska, Ljiljana Šop, Mira Otašević, Snežana Brajović).

Vladislava je bila dobar urednik, ali je to ipak bilo mesto za Mila. Jer novine su bile njegova prava vokacija.

I ima pravde što na čelo „Književnih novina“ ubrzo dolazi Mile. Vrlo brzo napraviće od njih najbolji književni list, sa izrazito kritičkim stavom prema tadašnjem režimu… List je vešto spajao svetsku (danas bi se reklo evropsku) sa nacionalnom orijentacijom.

Negde devedesetih godina bio sam urednik njegove knjige „Razvaline ideološkog raja“. Mile je hteo da mu se knjiga pojavi u „Prosveti“, još uvek velikom izdavaču, iako je i „Prosveta“ bila već jedna od razvalina. Neki Miletov prijatelj, sponzor, nabavio je papir za štampanje, toliko da je „Prosveta“ mogla da štampa još jednu knjigu. Miletova knjiga je zvanično prećutana, jer je tada Mile bio vrlo aktivan u opoziciji. „Prosveta“ mu čak nije organizovala ni promociju, iako je gotovo svakog dana držala po jednu. Mile je sam napravio prezentaciju, u tada čuvenoj Francuskoj 7. Sala je bila prepuna.

Kad je Mile počeo da se bavi politikom, naša druženja su se proredila. Tu i tamo do mene su dopirali glasovi da je u politiku ušao svim srcem i dušom. Mnogo se troši, rekli su mi naši zajednički prijatelji.

Čuo sam da je njegova reč na sastancima najvišeg rukovodstva stranke bila poštovana i cenjena. Bio je jedan od malobrojnih koji je otvoreno sve mogao da kaže Mićunu i Zoranu. A neke druge njegove kolege pred njim nisu smeli ni da pisnu. Mile ih je, kažu, obično sasecao prostom rečenicom: „Glup si ti za to!“ Nažalost, po Milovoj i Zoranovoj smrti, mnogi od takvih zauzeće ključne pozicije u stranci.

Jara Ribnikar i ja smo ga posetili u bolnici, posle infarkta. Jara me je molila da idemo zajedno, iako se Mile bio razišao s njenom kćerkom, ona ga je i dalje volela, nezgodno joj je bilo da ga poseti sama. Posle posete Jara je svratila do šefa klinike, svog prijatelja. Ovaj joj je rekao da je Mile pretrpeo snažan infarkt i da bi bilo najbolje ukoliko bi se okanio politike… i ukoliko bi se posvetio umerenom sportu i zdravom i mirnom životu. U tome je lekar video jedinu šansu da se spreči ono najgore.

Mile je zaista mislio da otkači politiku. Malo što mu se smučila („kume moj, koliko je tu prljavštine“, govorio mi je), malo što je želeo da se vrati svojoj pravoj ljubavi – književnosti (čak mi je govorio da će početi da piše i prozu). Želeo je i da se više posveti svojoj novoj porodici.

Nije, nažalost, uspeo da se otarasi politike. Ona je bila njegova sudbina. Za čoveka kome su damari bili nabrekli od silne energije, to je bio fatalan potez.

Naš poslednji susret dogodio se nekoliko dana po sahrani Zorana Đinđića.

Popili smo kafu u „Gradskoj kafani“ (ukoliko se ta kafana danas tako zove) na Trgu republike (ili slobode – svejedno).

Bio je besan kao ris. Sav se tresao. Pušio je cigaretu za cigaretom.

Prošle noći sedeli su Matija Bećković, Dragoslav Mihailović, Dušan Kovačević (ta sam imena zapamtio) i on u restoranu pozorišta „Zvezdara“. Do kasno u noć. O svemu su pričali. Pa i o tome ko je sve dolazio i navraćao u Šilerovu ulicu, odnosno ko je sve od tadašnjih političara imao veze sa već prokaženim Zemunskim klanom.

I mogu li da zamislim, pita me, šta se jutros događa. Zovu ga na razgovor u Vladu Srbije. Tek posle petnaestak minuta Mile shvata da se radi o nekoj vrsti saslušanja. Ti ili taj koji ga saslušava sve zna šta se pričalo prošle noći u restoranu „Zvezdara“. Kao da policija ima doušnika u njegovom društvu, kaže Mile. Nema, ispravljam ga, restoran je najverovatnije ozvučen. Čak mu je taj islednik pretio. Ako nastavi tako, može mu se svašta desiti (tada su već bila počela masovna hapšenja) … Tim pre što svi znaju da Mile nije bio baš u dobrim odnosima sa Đinđićem. Govorilo se da i ga je poslao u ambasadore da ga ne bi, nezgodnog, imao u stranci.

Mile je žestoko odbrusio tom novopečenom isledniku. I zalupio je vrata i izašao.

Neću pomenuti ime čoveka koji ga je saslušavao. Mile ga je nazvao picopevac. Valjda zato što se priklonio Demokratskoj stranci onda kad je bilo jasno da će opozicija pobediti. I toliko se, zahvaljujući prijateljstvu s Đinđićem, osilio, da je i Mileta, osnivača Demokratske stranke, aktuelnog ambasadora Srbije u Kanadi, hteo da hapsi…

Da ga razveselim, pomenuo sam naša viđenja u Raškoj (dolazio je kod mene nekoliko puta). Peca Petrović je negde rekao da je Mile, iako gradsko dete, umeo sa svakim da se druži. Umeo je to i sa mojim seljacima i provincijskim, raščanskim mangupima.

„A je li Sol Belou popio malo rakije?“ upitao sam. Da, u kolima koja nisu mogla da prođu kroz Rašku zbog mog svatovskog kola nalazio se Sol Belou, budući nobelovac. Sa prevoditeljkom svojih knjiga na srpski, Jarom Ribnikar, posetio je Sopoćane. Žurili su se da se vrate u Beograd, valjda je Sol trebalo da uhvati večernji avion za London.

„Kako da ne! Baš je dobro cugnuo i sav se stresao, koliko je rakija bila jaka. I čak je pitao: ko je onaj mladić, okićen vencima luka, što vodi kolo?“ rekao je Mile. „I nije verovao da je on mladi srpski pisac koji obećava!“

Posle dva meseca Mile je iznenada umro. Prsli su njegovi damari.

Doduše, pitanje je koliko bi ti damari i izdržali i u godinama koje su dolazile.

Čestitom i pravdoljubivom čoveku kakav je bio Mile sigurno mu se mnogo šta ne bi dopadalo: ni u stranci koju je osnovao ni u novom, demokratskom društvu. Pre svega ne bi mu se dopadala neviđena i otvorena pljačka zemlje i strašna ekspanzija bede, i duhovne i materijalne. Naravno, on na to ne bi mirno gledao. Bar ja tako mislim.

A možda bi se grohotom nasmejao. Shvatio bi da i on pripada generaciji koja je uglavnom doživljavala poraze. I vratio bi se svojoj pravoj ljubavi – književnosti. Ako ni zbog čega drugog, ono da opiše te poraze.