Miodrag Zupanc: Bio sam šta sam hteo

Na porodičnim fotkama iz sirotinjskih pedesetih stoje svi moji pokojni i ja koji se obavezno cerim u zarozanim čarapama. Srećan sam? Da li su sva deca srećna koja se smeju na fotkama?

***

Nekako nam je normalno da sećanja uredno održavamo, glancamo, prepravljamo, krpimo, peremo, peglamo. Da izgledaju kao nova, upotrebljiva kao čiste gaće ako nam se nešto desi. Kada ih prikazujem, spustim pred nekog na sto, deluju mi kao opšte mesto, izmišljotina, u najboljem slučaju kao anegdota koja pospešuje prijateljsko ćaskanje. Valjda tako to treba, normalno je, malko dodavanja, malko oduzimanja, da bi se dobilo na uverljivosti.

***

Odrastao sam na Čuburi, u Dubljanskoj ulici koja se sad zove Hartvigova. Moji sve malobrojniji čuburski drugovi vole da pričaju o toj našoj nekadašnjoj Čuburi. Obavezno se pominje pikanje fuce po džombavoj kaldrmi, stradanju nožnih palčeva, prkosu po dvorištima, ko je imao Radio Kosmaj, oderanim kolenima, mlekarima iz Slanaca koji dovoze mleko u čezama, konjskom pivu, prostranim dvorištima sa voćkama, kolicima na kuglagere, majkama koje iznose vangle sa mekikama za svu decu, ekserbolu, pentranju na nedovršenu crkvu Svetog Save, ko je gde prvi put video televiziju, raznim čudacima koji su postojali oko nas, kao Đoka Belotrbac ili vajar Leonardo.

***

Tačno se zna ko je slavio koju slavu, ko je dovodio muziku za Prvi maj, u kojoj pekari se peklo prase za Novu godinu, kod koga se pilo za Dvadeset deveti, tucanju za Uskrs i raznobojnim ljuspama koje zapadnu između kaldrme i danima šarene ulicu.

***

Sećamo se zima i ludih sankanja u Čuburskoj, Vardarskoj, Braničevskoj, Grahovskoj. Obaška kafane čija imena izgovaramo kao da su svetinje: Kikevac, Toplica, Tabor, Trandafilović, Orač, Mala Šumadija, Sokolac, Stara Srbija, Mlava, Čuburska lipa.

***

Mnogo toga ima u tim pričama, ubeđeni da je Čubura neka posebna zemlja, svet za sebe, mnogo bolji i različitiji od Dušanovca, kamoli od Dorćola. Što je živa istina, kunem se. Onda se razgovor zaošija oko rasprave odakle dokle je Čubura, tu se ne slažemo, ja tvrdim da se najtačnije određuje po prizemnim skromnim kućercima podeljenim na više stanova sa obaveznom česmom posred dvorišta i skrajnutim poljskim klozetom. Tamo gde počinju zasebne kuće, gde nužde unutra, tamo je Neimar ili Savinac ili Crveni krst.

***

Dakle, nalazimo se posle subotnje pijace, sa punim cegerima i kesama, sedimo u nekom ganc novom kafiću na Čuburi kome ne znamo ime. Kafane svetinje više ne postoje, Sokolac je bakalnica, Trand parfimerija, Orač piljarnica, ostale srušene, kamen na kamenu nije ostao.

***

Ni kaldrme više nema, nema mi mlekara u čezama, ni dvorišnih česmi, kamoli poljskih vecea. Na mestu udžerica niču neke ovovremenske zgradurine, gutaju zelena dvorišta, štiglice, prkos, terene za klikere, gugutke, voćke, teraju vrapce, hortenzije, golubare i mačke. U tim beton silosima sad živi neki drugi svet, zadovoljan što nastanjen na fensi Vračaru, sa garažom u podzemlju, liftom sa ogledalom. Kad ustanove da su na Čuburi, šaltuju se i tvrde da su Čuburci?!

***

Ali i mi Čuburci, koji tako ćaskamo o Čuburi, ne živimo više na Čuburi, rasuti smo po celom Beogradu, al vuče nas subotom Kalenić pijac, i ta potreba da se nađemo i pričamo na Čuburi o Čuburi. Biće da je to neki naš doprinos preživljavanju Čubure.

***

U tim detinjim sećanjima, imam veći problem: Ruše! Ovde malo ko zna za Ruše, pa mu i ime retko izgovaram. Čvrsto je u meni. Nosim ga ćutke. To mesto je na kraju sveta, čak gore negde na vrhu mape bivše Jugoslavije, izgubljeno mesto mog detinjstva. Deda je umro 1964, baba se preselila kod tetke u LJubljanu, od tada u Ruše nisam ni prigvirio. Tu skoro, neočekivano dobio sam poziv za Glazjereve dane u Rušama. Lecnuo sam se, čak i uplašio. Pozvao sam brata, reče da je on to sredio, ovo se ne odbija.

***

Majka nije radila, tu i tamo je nekom šila, uglavnom se živelo od očeve plate. Nije bilo para za more, pa su brata i mene svakog leta slali u Ruše. Moj deda je bio šef železničke stanice. Pamtim na stotine parkiranih bicikla iza stanice i radnike na peronu koji se strpljivo guraju u krcate vozove. Kako voz ode, mogli smo da biramo bicikl za jurcanje naokolo.

***

Bilo je i drugih bržih vozova koji ne staju, teretnih vlakova sa raznoraznim tovarima iz raznoraznih bližih i daljih fabrika, bila je i posebna pruga, sa specijalnim dolaznim kolosekom, za omanju lokomotivu i vagone Tovarne dušika Ruše. Dedina kuća je bila uz samu prugu, na fasadi je stajao veliki broj 12. Dvanaesti km od Maribora.

***

Naša soba se tresla od tutnjave vozova, to me je uspavljivalo. Budili me rani jutarnji. Nije bilo dobrih puteva, masovno se putovalo železnicom, tako je stizalo i sve ostalo, roba za prodavnice, novine, paketi i pošta. Železnica je i bila životno bitna, železničari uvaženo važni. Kad je deda išao selom, svi su ga pozdravljali.

***

Dakle, bio sam unuk šefa železničke stanice. Bio sam car od overavanja kartonskih karata, dizalica za rampe, skretnica, kolica za magacine, koloseka, ostavljenih vagona, zastalih lokomotiva. Ozbiljno razgovarao sa čađavim mašinovođama o markama, snazi i brzini lokomotiva, sedao u jedan veliki bjuik dresinu, kojim je dolazio neko važan, pred nešto važno.

***

Kuća sa brojem 12 je imala prostrano dvorište koje je dosezalo sve do stanice, u dvorištu je bilo desetak stabala jabuka, po strani dedina stolarska radionica, vešernica gde smo se subotom kupali u šafolju, kokošinjac sa mnoštvom kokošaka koje su glasno objavljivale da su snele jaje, šupa za drva, nešto dalje ogroman dvostruki kozolec za seno, idealan za pentranje i skakanje, u kome smo zimi zaticali srne.

***

Na samom kraju dvorišta, omanja zgrada iz koje je virila radna dresina na šinama i posebnom kapijom koja vodi na kolosek. Baba se bojala te naše igre sa glomaznom dresinom, vikala bi iz bašte da ostavimo tu bučnu stvar na miru.

***

Kada smo se sklanjali iz babinog vidokruga, odlazili bi na Šumski stadion. Tu je uvek bilo nekog, pikao se fudbal, šuge, između dve vatre, iz Beograda smo doneli prvi badminton, pa su Rušani čekali u redu da se oprobaju.

***

Imao sam deset godina kada je tu, na Šumski stadion, stigla na pripreme atletska reprezentacija Jugoslavije, zaljubio sam se u skakačicu uvis Olgu Gerer, a moj idol i danas je fantastičan preponaš bez jednog oka Stanko Lorger, evropski rekorder.

***

Nešto dalje, kroz šumu se dolazilo do fabričkog bazena. Nije bio olimpijskih razmera, al dovoljno veliki dubok za ozbiljno kupanje, sve sa skakaonicom i drvenim ležajevima po strani. Tu sam naučio da plivam, ronim i skačem sa visine. Baba nas je obilazila da nam doturi užinu i ručak.

***

Deda je bio planinar, svečano je najavljivao pohode na Pohorje, spremao danima rančeve i gojzerice, jednom smo u zoru krenuli do Lovrenca na Pohorju, čitavo pre podne pentrali kroz velike tamne šume pune jaruga, preplašenih košuta, brzih zekonja, bezbrojnih ptica i bučnih potoka. U povratku, za promenu, deda je smislio drugu stazu.

***

Ispala je duža, veče nas je zateklo u šumi, deda se unervozio, po mrklom mraku smo sišli u Ruše i ugledali babu na kapiji. Bila je ljuta. LJuta na dedu. Deda je odmahnuo rukom, besan na sebe. Pojeli smo nešto šmorna sa džemom od borovnica, popili mleko, i odmah bespogovorno oterani na spavanje. Bilo je čudno, ostali smo bez ritualnog ćaskanja sa babom pred spavanje, bilo mi je krivo do plakanja, u tom je kroz sobu protutnjao voz i sve se razletelo, zaspao sam.

***

Dakle tu smo. Ruše se nije mnogo izmenilo. Izgrađen je hotel sa Špar samopotrežbom, gostilna u centru ista ali nezadimljena, dobro održavana spomen-kosturnica Pohorskom bataljonu u cveću, hiljadugodišnja crkva Sv. Marije renovirana, ulice asfaltirane, tamo gde je bilo kukuruzno polje, niklo novo naselje sa tablom na kojoj piše: Mali Beograd?!

***

Kroz taj Beograd krenuo sam ka fabrici koja je ugašena pre dvadeset i kusur godina. Ta velika Tovarna je bila životni stub Ruša. Preko haotično rasturenih fabričkih šina, spustio sam se do bazena, ali bazena nema, bager stoji nasred razvaline. Ušao sam u šumu koja vodi ka Šumskom stadionu. Put delom vodi kraj Drave. Drava je planinski mirišljava, privlačno lepa, ali brza, puna virova, opasna za kupanje. Stadion postoji, prilagođen za fudbal, sa novom zidanom svlačionicom, par redova natkrivenih tribina. Ograda oko terena brani da se ulazi i kvari trava. Od atletske staze ni pomena.

***

Kako se popnem, preko starih prirodnih tribina, izađem iz šume, vidim prugu i kuću sa brojem 12. Kuća je skoro renovirana, iako je zazidan drveni trem, prepoznatljiva, naoko ista održavana ograda. Unutra u dvorištu sve raščišćeno, ni šupe, ni radionica, ni kokošinjac, ni vešernica, ni ostava za dresinu, ni jabuka, nema ni kozolca. Čitav unutrašnji prostor pokošen pod konac.

***

Blenuo sam dugo, pokušao da dokučim da li tu uopšte neko živi. Bilo je uveliko popodne, iz blentavljenja trgao me dolazeći voz, brzo sam skočio posred šina da ga upravno fotkam, zapištao je ljutito, čim sam se sklonio, protutnjao je i počeo cvileći da staje.

***

Krenuo sam ka stanici, iz voza je izašlo desetak putnika, mašinovođa je dohvatio jaknu, skočio iz mašine, mahnuo prometniku, bez reči seo u kola i odjurio. Na kompoziciji su ostala da zjape otvorena vrata. Čovek sa crvenom kapom je zapalio cigaretu. Motao sam se okolo i slikao stanicu. Ovaj me poluzainteresovano gledao. Spolja je sve izgledalo isto.

***

Prišao sam otpravniku i rekao ko sam i zašto sam. On me pitao za ime dede, al nikad čuo. Pitao sam ga i za druge železničare, ni njih nije znao. Pitao sam ga za vozove, reče ima samo ovaj, tu što stoji. Ujutru vozi srednjoškolce u Maribor, po podne ih vraća. To je sve? Sve! A teretni? Nema. Nema fabrika. Prigvirio sam u unutrašnjost, primetio da je sve izmenjeno, zid dedine kancelarije srušen, nema šefovske kancelarije?! Nema ni šefa! Celu stanicu opslužuje jedan čovek.

***

Onda me poveo iza stanice da vidim, na postamentu izloženu parnjaču Tovarne dušika Ruše. Kružio sam oko nje unezvereno, slikao kako treba i ne treba, čak i popeo u nju. Pitao sam za staničnu kafanu koja se nikad nije zatvarala. To ga je zabavilo. Nasmejao se. Koja sad kafana?

***

Uveče, posle akademije posvećene pohorskom pesniku Janku Glazerju, brat i ja, kao jedini gosti sa strane, bili smo zanimljivi pa su nam prilazili Rušani. Nikog nismo prepoznali, nas niko nije prepoznao. Pokušao sam jednom pesniku da ispovedim svoj odnos sa Rušama, al me je gledao belo. Bilo je i starijih koji su drugi rat preživeli deportovani u raznim krajevima Srbije, samo zato što nisu hteli da se ponemče, užareno su pričali o tome.

***

Ja sam pitao za dedu. Nisu mogli da se sete. Bilo je i nekih koji su prilično iskreno žalili Jugoslaviju. Pitao sam za babu. Davali su sve od sebe, al nisu uspeli da se prisete. Jedan nam je pričao o Sokolima pre Prvog svetskog rata, koji su težili ujedinjenju i Ruše zvali Mali Beograd. Pitali su me da li sam video tablu: Mali Beograd?

***

Iz očaja sam pitao da li se sećaju atletičara Olge Gerer i Stanka Lorgera. Ni Stanko Lorger, Slovenac, državni i evropski prvak, nije upalio?! A onda se jedan setio da je osamdeset i neke ovde bila Zvezda na pripremama. Nisam znao. Mrzim fudbal. Nije me zanimalo. Zaćutao sam. Te večeri sam dugo špartao dremljivim selom. Neverovatno osećanje, mislio sam da imam čvrste dokaze postojanja, al ne postojim?

***

Vratio sam se u Bg. Moja žena me dočekala sa pravim pitanjima. Nisam imao prave odgovore, što dođe kao neki znak da sam živ čovek. Eto zbunjen sam, znači postojim.

***

U penziji sam i penziju doživljavam kao oslobođenje. Naradio sam se. Bio šta sam hteo i šta nisam. Uradio koliko toliko. Kad se osvrnem unatrag, ima toga, moglo je i više. Tešim se, ima fore, biće. U suštini sam neradnik. Prava lenčuga. Ne volim obaveze. Izbegavam novine. Tek ovlaš pratim zbivanja. Ne komentarišem. Ne čudim se. Ne jedim se.

***

Više ne dozvoljavam da se politika sprda sa mojim životom. Slobodan sam. Slobodu shvatam kao besciljno tumaranje. Tumaram po livadama Zuca, Povlenu, Kumodraškoj šumi, Lajkovačkim vodenicama, oko Pariguz jezera, Miljakovačkoj šumi, Kosmaju, Belom Potoku, Pinosavi, Suvoj planini, Bežanijskom gornjem i donjem polju, Ritopečkim trešnjarima, Staroj planini, Makiškom šumom, Brestoviku, Toplici, Jastrepcu, Drači, Vinči… Pragu.

***

Prag! Prag mi postade omiljen grad. Ne zbog Zlatnog Praga, koji na mene deluje pomalo zastrašujuće, onako vekovima urihtavan, sa svim starinama i strogim fasadama, sa hordama unezverenih turista, nego zbog ćerke i unuke koje žive na Holešovicama. Dakle u Pragu volim Holešovice, Stromovku, Letnu. Dok tumaram sa unukom naokolo, osećam se kao kod kuće, na Čuburi na primer.

***

To dete, sa majkom i ocem putuje po celom belom svetu. Na našu sreću i zadovoljstvo, unuka često dolazi u Beograd. Leti idemo u Sokobanju. Zavolela je to mesto i stalno pita, kad ćemo u Sokobanju? Tamo prijateljujemo sa vodeničarem Golubom u Grudonjinoj vodenici, njegovim guskama, patkama, kokoškama.

***

U Čitluku poznajemo ovčare. Na Ozrenu kravare i kozare. U Lepteriji jurimo sve živo, raznorazne vilin konjice, žabe, ribe, detliće, kosove, zebe, nalazimo kornjače. Od ove godine poznajemo i jednog pčelara, deda Budu. Ućarili smo izvanredan med. Unuka zna dobro beogradski srpski. Neopterećena razgovara sa ljudima. Radoznala je kao svako derište. Puna pitanja.

***

Sreća je držati Didi za ruku, čavrljati i tumarati naokolo.

Biće da će nešto od ovog našeg ostati u njoj.

O sagovorniku

Miodrag Zupanc rođen u Beogradu 1950. Diplomirao dramaturgiju na FDU.

Radio drame: „Zamena“ i „Kuća na Kalvariji“ (zajedno sa Jelicom Zupanc).

Pozorišne drame:“Bela ruža za Dubljansku ulicu“ – Beogradsko dramsko, „Malvina“ (po romanu Mirka Kovača) – Atelje 212, „Banja za nerotkinje“ – Pozorište na Terazijama, „Besnilo“ (po romanu Bore Pekića) – Beogradsko dramsko, „Jedi leba da bi bio dobar“ – štampano u časopisu Teatron.

Knjige: „Srpski narodni kalendar“ – etno studija (zajedno sa Draganom Antonićem), „Enciklopedija za radoznale – Šta je šta“ , „Majstori čuburskog sveta“ (pripovetke), „Bajka iz Budžaka“ – roman ( Nagrada Politikinog Zabavnika – 2005.), „Kojekude Srbija“ – priče i crtice,“Zemlja u kvaru“ – roman.

Bio urednik SKC, DK Studentski grad, Studenta, časopisa Vidici, osnivač i generalni sekretar „Beogradskog kruga“, član predsedništva UJDI, generalni sekretar Udruženja dramskih pisaca, osnivač Sindikata „Nezavisnost“. Od 1978. radi kao urednik u TV Beograd. Autor je preko osam stotina televizijskih emisija.

Ponosan na priznanje „Lajkovački Mile“, za dvodecenijski rad na seriji „Enciklopedija za radoznale“. Bio glavni i odgovorni urednik Kulturno-obrazovnog programa RTS.