Mira Marković – „prognana i neizgubljena“

Reč je o dve nove knjige Mire Marković – sa crnim i sa belim koricama, a obe iznad naslova „Destierrada e imperdida“ imaju isti crtež koji je ona sama nacrtala. Naslov je na španskom jeziku i znači „Prognana i neizgubljena“.

– Drugarica Marković ne spominje konkretna imena i nečasne postupke… ali sve što je prećutano, jasno je nagovešteno, sve mi liči na tempiranu bombu i nadam se da nikada neće eksplodirati – opisuje svoj čitalački utisak ovog dela nekadašnji savezni premijer Momir Bulatović.

Podsećajući i da je bio ključni svedok odbrane na suđenju Mirinom suprugu i bivšem predsedniku Slobodanu Miloševiću u Hagu, Bulatović se dotakao i jednog drugog konkretnog sudskog postupka navedenog u „Prognanoj i neizgubljenoj“.

– Tužilac je optužio Miru Marković i još jednog državnog funkcionera da su vilu na Dedinju uknjiženu na saveznu državu, upisali u vlasništvo Republike Srbije, i ja sam na tom suđenju svedočio kao predstavnik optećene strane, kao bivši savezni premijer. Postupak je odbačen, i o njemu se izjašnjavao i javni pravobranilac. U međuvremenu je jedan tajkun na svoje ime uknjižio nekoliko vila i njemu se ne sudi. Stare vile dobijaju nove vlasnike i nekada to zna da bude jedina promena u revoluciji – zaključio je Bulatović.

O tajkunima, ali medijskim, govorio je i Predrag Popović, sada poznat kao autor knjiga o bivšim radikalskim, a sada vođama naprednjaka. On je prvo objasnio da se kao glavni urednik ugašenog lista Nacional 2002. godine, a potom i lista Pravda 2007, dogovorio sa Markovićevom da piše kolumne jer je smatra „poslednjim pravim autentičnim svedokom slobističke epohe“.

– Mira Marković ima obavezu prema svim građanima Srbije koji su imali iskustvo života u vreme Slobodana Miloševića, da svedoči o procesima tog vremena, i o mnogim likovima koji su promenili gazde i zadržali pozicije. Ona je to i činila, a prestala je da piše nakon što je u dva nastavka objavila kolumne pod nazivom „Socijalni i moralni ateista“, u kojima govori o Željku Mitroviću. Treći nastavak stopirao je vlasnik lista Pravda Aleksandar Vučić. Meni je rekao da se sa njom dogovorio da prestane da piše neko vreme, a kasnije sam čuo da to baš nije bilo tako – ispričao je Popović i napomenuo da za sebe ne može da kaže ono što je Aleksandar Tijanić svojevremeno rekao na promociji Markovićkinih knjiga – da ima iste poglede i isti sistem vrednosti.

Upitan da li je naručio kolumnu i na temu Slavka Ćuruvije, Popović je odgovorio da je napravio nekoliko intervjua sa Markovićevom u kojima se to pominje.

– Bio sam pomoćnik glavnog urednika u Ćuruvijinom Dnevnom telegrafu, napravio sam i njegovu biografiju, a podsećam da je u vreme kada je Ćuruvija završio sa dvadeset metaka u leđima, ministar informisanja bio Aleksandar Vučić – uzvratio je Popović.

Čitajući odlomke iz Markovićkinih knjiga, delom sastavljen od objavljenih kolumni, Hadži-Antić je naveo i „post skriptum o potkazivačima Haškog tribunala“, gde se Markovićeva pita „sud je oprostio potkazivačima, a da li će im i narod Srbije oprostiti“. Takođe je pročitao i odlomak o tome ko je sve bio na proslavi Miloševićevog rođendana u avgustu 2000. u kome se navodi da je nenajavljeno došla gomila „drugova i prijatelja“, i to dok je porodica Milošević letovala, i da ih je Markovićeva fotografisala, ali da se niko od njih nije pojavio u njihovoj blizini posle pada s vlasti. Na pitanje da li je tada stigla i čestitka od porodice Stambolić (Ivan Stambolić je otet istog meseca iste godine i ubijen na Fruškoj gori), Hadži-Antić je odgovorio da se „Markovićeva nije družila s porodicom Stambolić, već njen suprug“.

– Kada se pogleda ko je bio na najuticajnijim pozicijama u vreme vlasti Slobodana Miloševića, kada je reč o medijima, postaje jasna tačnost sintagme „sve je isto samo njega nema“. A svedočenje o odnosima na Miloševićevom dvoru sada nam pokazuje kako će se u doglednoj budućnosti kreirati politička scena Srbije – smatra Predrag Popović.

„U novinama koje sam prošli put pominjala povodom tekstova o tome kako žive žene bivših diktatora, pominjana sam i ja. Pišu da živim u Parizu, oblačim se u krzno, jedem kavijar i pijem šampanjac. (…) Ne živim u Parizu, nosim vunene suknje i čarape zimi i tanke šarene suknje leti, jedem hranu koja je slična našoj, mada nijedna nije slična našoj. Naša je najlepša na svetu, a nema je nigde na svetu. I pijem koka-kolu. Nije baš najzdravija, uostalom, izgleda, kao i sve drugo što smo izabrali da nam se sviđa“, piše Markovićeva, koja je zemlju napustila februara 2002, dve nedelje pre atentata na Zorana Đinđića. O tome se priseća ovako: „Marta 2003. godine, tamo gde sam bila, van svoje zemlje, još je trajala duga noć. Još se smrkavalo oko šest, možda malo kasnije. Sneg je bio veliki, temperature niske, za mene je to bila zima. Ali, svi oko mene, ovi ljudi koji ovde žive, govorili su o proleću. Na televizijama se reklamirala prolećna odeća, pevale su se pesme o proleću, slavio 8. mart kao prolećni praznik, a u prodavnicama cveća se moglo kupiti svo cveće koje na planeti cveta“.

A u publici na beogradskoj promociji njenih knjiga, ovog marta 2012. u beogradskom Medija centru, moglo se čuti i da će „vreme pokazati“ da ona i Milošević nemaju ništa sa ubistvima devedesetih, da tokom vladavine DS nije rasvetljeno ni ubistvo Đinđića, a tek da se ne govori o ubistvu bivšeg funkcionera JUL-a Zorana Todorovića Kundaka iz 1996. pa ministra odbrane Pavla Bulatovića 2000, pa direktora Jata Žike Petrovića 2000…

Želi da vodi fondaciju

– Mira Marković živi u Moskvi. Sama. I zvanično je to nedavno potvrđeno, što sam ja oduvek znao. Osim što piše, ona tamo uglavnom ne radi ništa. Povremeno se susreće sa različitim ljudima, političarima i intelektualcima i ja često odlazim da je posetim što poslovno to i privatno. Iako sama prati vesti, trudim se da je redovno obaveštavam o političkim prilikama u Srbiji, o stvarima koje nisu javno objavljene i koje se mogu nazvati „političkim pikanterijama“, objašnjava Hadži-Antić. Kada bi se vratila u Srbiju, naš sagovornik kaže da se ona ne bi bavila politikom, već osnivanjem fondacije koja bi nosila ime po njenom pokojnom suprugu. Prema njegovim rečima, radila bi na sređivanju istorijske građe, ali to sada nije u prilici jer joj nije dostupno.

Analitičari: Zanimacija u nedostatku politike

Politički analitičar Dejan Vuk Stanković ocenjuje za Danas da dela Mire Marković ne mogu da imaju većih političkih efekata u javnosti, ali da verovatno „nisu bez informativnog značaja“. Prema njegovoj oceni, reč je pre o njenoj „zanimaciji u nedostatku učešća u političkom životu“.

– Mnogi koji su nekada bili veoma aktivni u političkom životu, nakon toga se posvete spisateljskim poslovima. Na taj način mogu i da isplivaju stvari koje do tada nisu bile poznate, odnosno mogu se demistifikovati određene stvari kada je reč o akterima devedesetih godina. Međutim, ti njeni tekstovi i knjige svakako ne mogu imati onoliki uticaj kao kolumne koje je pisala svojevremeno, ali je verovatno interesantno pročitati kako ona interpretira pojedine događaje – objašnjava Stanković.

Istog mišljenja je i Miodrag Radojević sa Instituta za političke studije, koji kaže da „njeni tekstovi i knjige ne mogu imati veliki uticaj na političku javnost“, već mogu biti samo možda kontraproduktivni.