Miris teatra koji obavija grad

Nije tajna da građani Avinjona drže do njihovog festivala – tradicionalnog skupa ljudi teatra, koji se svake godine već više od šest decenija održava u julu u ovom papskom gradu, isto koliko i do njihovih mostova. Te dve stvari su naprosto neodvojive i kako kaže umetnički direktor ovogodišnjeg festivala Frederik Fišbah: „Festival je dao Avinjonu veoma jaku kulturnu sliku, kako u Francuskoj, tako I u svetu. Zahvaljujući tome, Avinjon je bio proglašen jednom od devet evropskih kulturnih prestonica“.

Ovacije Žani Moro

Najveće ovacije doživela je jedna dama i miljenica Avinjona – Žana Moro. Punih 60 godina nakon svog debija kao devetnaestogodišnja devojka na improvizovanoj sceni prvog teatarskog okupljanja u Avinjonu, ona je zajedno sa Semi Frejom čitala tekst „Kvarteta“ Hajnera Milera.

Festival nije samo letnji i komercijalni događaj. Njegov miris obavija grad tokom cele godine. U jesen, kao i u zimu, teatarske trupe pune školska dvorišta. Pozorište je ovde otmena stvar, koja se poštuje, uči i neguje. Na 87.000 stanovnika, grad ima šesnaest teatarskih grupa. Proporcionalno više nego Pariz ili drugi, mnogo veći i bogatiji gradovi. Teatar i kultura su suština, identitet Avinjona, tog grada lepote, duha I kreativnosti. Njegova sadašnjost I budućnost počivaju na toj slici.
Sve je počelo 1947, kao avantura u koju se upustilo nekoliko entuzijasta i prijatelja. To je bilo vreme kada je francuskom kulturom dominirao Nacionalni teatar iz Pariza. Glumci kao Žerar Filip, Mišel Buke, Marija Kasares, Ani Žirardo bili su začetnici ove ideje. Oni su počeli da se okupljaju u Avinjonu, da recituju na trgovima, da improvizuju, diskutuju o teatru, popularišu reč. Najčešće su odsedali kod meštana, presrećnih što mogu da ugoste velike umetnike. Iz godine u godinu broj umetnika i gostiju je bio sve veći. Festival se institucionalizovao i stekao svetsku slavu. Papskim gradom su prošla najveća imena ne samo francuskog, već i svetskog teatra.
A onda je stigla 1968. Sve je počelo da se preispituje, pa i Festival. Čak je i inovator – Žan Vilar, koji je postavio ceo koncept festivala – bio doveden u pitanje. Anarhični, neistitucionalni festival „off“ je počeo da se odvija uz već postojeci konvencionalni, institucionalni, takozvani „in“. On je zaposeo ulice, okupirao dvorišta, hangare, podrume, zapuštene sale bistroa. Fenomen je dobio tolike razmere da je osnovan Avinjon „off“. Od nekoliko stotina učesnika prve godine, broj se popeo na nekoliko hiljada poslednjih godina. Sada je festival „off“ u punoj formi. Na njemu je ove godine učestvovalo preko 300 trupa iz 20 zemalja. Njihova izvođenja dramskih komada, baleta, pantomima, cirkuskih akrobacija, performansa privukla su više stotina hiljada ljudi.
Zvanični festival, ili festival „in“, poslednjih godina imao je problema. Po mišljenju mnogih , osnovni razlog je bio u programskoj politici koja se suviše bavila takozvanim intelektualnim pozorištem, oslanjajući se na proverene vrednosti, držeći se klasika i dela koja su već položila ispit, ne preuzimajući nikakav rizik. Bilo je malo kreativnosti i izazova, sve doskora, kada je balans iznova pronađen. Sada je premalo karata za festival „in“, a previše gužve i događaja na festivalu „off“.
Ove godine Festival protiče u znaku Rene Sara, slavnog poete i idejnog oca Festivala. Kroz brojna dela, Avinjon ne samo da daje homage velikom čoveku već slavi i stogodišnjicu njegovog rođenja. Počev od „Severa“ Seline, u režiji Franca Kastrofa, „Ćutanja komunista“, u režiji Žan Pjer Vensana i „Feullets Hypnos“ Rene Sara, u režiji Frederika Fišbaha. Poslednje delo, od kojeg se najviše očekivalo, zapravo 23. momenata datih rečima pesnika, u kojima se mešaju aforizmi, poetski fragmenti i svedočanstva, kao i „Sever“, prilično je razočaralo, dok je „Ćutanje komunista“ – refleksija o ljudskom angažmanu i borbi – pobudila veliko interesovanje, budući da otvoreno I pošteno govori o savremenom društvu, politici i značaju individualnog doprinosa.
Program, kojim se ujedno slavi i šezdeseti rođendan Festivala, doneo je veći broj izazovnih kreacija u zvaničnom delu, budući da su brojni spektakli tek ovde našli svoj idealan okvir. Kao recimo delo Arijane Mnuskin „Efemerni“, u izvođenju Teatra du Soleil. To je, u stvari, putovanje kroz život ljudi, kroz njihovu intimu, koje slavi najlepše i najbolje u njima. Delo koje se gleda bez daha i treptaja, iako je zapravo pravi teatarski maraton od skoro devet časova. Pažnju su, takođe, izazvala dva komada koja slave ljudsko telo: „Nepoznati akt“ Valer Novarina, koji je izlet u suštinu jezika, u kojem reči naprosto igraju kroz pokret i muziku, i „Inside-out“, Saše Valc, koji posmatra ljudsko telo u svom okruženju, posebno u džungli grada.
No, u ovoj teatarskoj meki, u kojoj se svakog minuta nešto događa i gde se mogu videti čak i postavke Šekspira uvijene u savremeni kič, nešto između Diznija i Tarantina, dva čoveka su uspela da podignu Avinjon na noge: jedan Flamanac i jedan Poljak. Guy Cassiers sa svojim „Mefistom zauvek“ je u vrlo slobodnoj adaptaciji romana Klausa Mana dao snažnu refleksiju na temu pozorišta i moći. Primenom ogledala i videa, koji su mu omogućili da se na različitim planovima igra s realnošću i imaginarnim, Cassiers je napravio plastičan, inteligentan, uzbudljiv, toničan teatarski komad.
Pored njega izuzetni momenat na ovogodišnjem festivalu stigao je i sa genijalnim Poljakom Kristofom Varlikovskim, koji je postavio „Anđele u Americi“ Toni Kušnera. On je stari poznanik papskog grada, budući da je tu bio nekoliko puta i da su svi njegovi radovi – od „Hamleta“ do „Pročišćenja“ – izazvali ogromnu pažnju i oduševljenje. Zato nije ni čudno a kakvim interesovanjem su se očekivali njegovi „Anđeli“. I može se reći da je ne samo opravdao, već i nadmašio očekivanja publike. Iako je tema čuvene Kušnerove drame sida, Varlikovski se potrudio da u svojoj verziji delu da daleko širu perspektivu. Njegova adaptacija govori o sadašnjosti, o tome koliko je danas teško živeti kao homoseksualac i kako pomiriti greh i oproštaj. Šest časova „Anđela iz Amerike“ Varlikovskog predstavljaju pravu teatarsku bravuru – delo izuzetne humanosti, neverovatne nežnosti, protkano plastičnom lepotom, elegantnom režijom i briljantnim glumačkim kreacijama.