Mirko Đorđević: Carmen saeculare Georgija Fedotova

 On je rođen u Voronježu 1886, i u ranoj mladosti je osetio robiju i prognanstvo zbog privlačnih ideja „najkraćeg puta“. Istina, duhovna ga radoznalost odvodi u Jenu, koje će se uvek sećati, pa dalje u Evropu koju je osetio zauvek kao svoj dom. I on je bio i ostao pripadnik onog „reda“ koji je intelektualcima i inteligenciji pružio okrilje za iskazivanje maksimalizma duhovnog naboja, koji je glavna crta antinomičnog bića tog „reda“. Erudita i znalac medijevalista, posebno cenjen zbog svojih studija o merovinškom dobu, on će i godine 1917. uporno nastojati da evropsko duhovno nasleđe izmeri po principu hrišćanskih vrednosti, o čemu, između ostalog, govori osnivanje društva Hristos i sloboda i rani – ali svakako znakovni – sukob sa „evroazijcima“ u buri zbivanja uoči velikog svetskog rata. Nesvakidašnja duhovna radoznalost budi u njemu simpatije za Ibaruri-Pasionariju i odbojnost prema fašističkim zlodelima, ali će ga kovitlac iste bure voditi i na puteve drugačijih nesporazuma. Jedno je ipak nesumnjivo – dobro je videti suštinsku prirodu totalitarizma, bilo da se radilo o komunizmu ili o nacizmu.

Ono što njegovoj misli obezbeđuje trajanje sigurno je takva vizija, takvo viđenje sveta, istorije i ljudske sudbine. Kao i Berđajev, uočio je apsolutni etatizam i pogubni utopizam „evroazijaca“, svestan da mit o savršenstvu ljudske zajednice obavezno završava kao apoteoza despotije, ma kako se ona formalno zvala. Uočio je takođe da će se duhovni idejni monizam njegovih oponenata završiti kao i marksistički, jer država ne može biti u funkciji Crkve, a tu je ona stara zabluda srednjovekovnih teokratija, jednako kao i modernih teorija o društvu.

Fedotovljevo hrišćanstvo je na neki način „elitistička“ religija, jer ni država ni porodica nikada neće u celini postati hrišćanske, ali je sasvim mogućno da hrišćani ostanu onaj „kvasac“ bez kojeg društvo ne može postojati. Drugačije rečeno, prolazi vreme onoga što se zvalo „hrišćanski svet“, ali ne prolazi vreme hrišćanstva, niti će proći – u našem jeziku mi nemamo dve reči za ta dva različita pojma christianisme i chrétienté. Medijevalista svetskog glasa – kulturolog u pravom smislu – Fedotov je na toj dubini promišljao evropsku kultru, relacije Istoka i Zapada na kojima razne pregrade i podele, te brojni „raskoli“, nisu nikako pregrade „koje sežu do Neba“.

To je ono što njegovoj misli obezbeđuje pečat trajanja, a duhovni nemir koji ga nije napustio bukvalno do smrti 1951. izvire iz svesti o potrebi upravo takvog i tako shvaćenog ekumenizma.

Odlomak iz knjige

Stari su verovali u cikličnost vremena. Svet se obnavlja svakih stotinu i deset godina, bez ognja, bez katastrofa – ostareli vek smenjuje novi vek. Jedan takav međaš je bilo doba imperatora Avgusta. Svečano su bile proslavljene „igre vekova“ i tada je upravo Horacije napisao himnu novome veku – Carmen saeculare. Nju su za vreme svetkovina izvodili horovi mladića i devojaka. Ovoga puta brojevi nisu obmanuli pesnika – Novi vek se zaista bio javio.

Budućnost je uvek oko nas – kao i prošlost. Događaji bacaju svoju senku daleko nazad. Ostaju tragovi prošlosti – budućnost progovara znamenjima. Ali je sve teže razumeti njihov jezik. Svet je pun oblika koji nastaju, koji su nastali – njihova šuma ječi zaglušujući šum opalog lišća prošlosti. Još nerođeni oblici su bezbrojni, raznovrsni i protivurečni, među njima se vodi neprestana borba za život. Mnogima je suđen da umru pre nego što se rode, kao nedonoščad u carstvu ideja, ali zato drugi teže jedni drugima po svom unutrašnjem sredstvu. U njihovom se sazvučju jasno oseća Ideja. Kada Ideja trijumfuje i odbacuje preko praga postojanja čitav uznemireni haos sučeljenih oblika ona dovršava kulturu.

U svakoj velikoj ideji postoji mogućnost sopstvene kulture, ali se svaka ne ovaploćuje u kulturu. Simbolizam je, nema sumnje, imao u sebi mogućnost i volju za kulturom. Njegovi su se nosioci osećali kao proroci novoga veka. Ali se pokazalo da je simbolizam sveta bolest jednog pokolenja – bolest koja, nema sumnje, podstiče na stvaranje – ali koja je davno preležana. Novo pokolenje, praveći se nevešto, hoda po grobovima otaca čak i ne pomišljajući na to kome duguje svoj život.

To opominje na opreznost. Loveći glasove oko nas, glasove budućnosti – ne može se suditi po njima da oni donose novu kulturu ili novi zanos, novu groznicu veka krize. Možda će savremeno pokolenje, dete rata i njegova žrtva, prepustiti mesto drugom koje će uzvisiti tradiciju dedova. Ali ne, glasovi su odjekivali zadugo do rata. Nije rat rodio novi život, već je život njegovo čedo – tačnije, on je porođajna muka novog čoveka. O njemu su izricali svoja proročanstva Niče i Vagner, njega je sa strasnom nestrpljivošću očekivao Pegi. U svetlosti rata postaju nam jasnije mnoge pojave kraja XIX veka i početka XX koje su usred blagostanja spokoja civilizacije zaprepašćivale ljude kao recidiv varvarstva – tako dugo nošeno dete obećava da će biti snažno i dugovečno, ono će živeti sve dotle dok ne ostane ni kamen na kamenu u našoj kulturi i nanovo ne preuredi svet.

Da li će preurediti svet ili će ga razoriti? To je ono što mi ne znamo. Opadanje-kriza kulture je moguće u svako doba, u svakom momentu života. A u našem napregnutom, teškom vremenu život kulture je podložan posebnom riziku. Ali, suštinski je važno to što se u buci novih glasova koji najavljuju smrt starog načina života može razabrati novi ritam, sklad i saglasnost – jedna ideja. Ideja je već data, kultura je zadata. Pa, iako se sa uverenošću ne može kazati hoće li se ostvariti ta kultura, već se mogu naslutiti neke njene crte. One su svuda rasute – u umetnosti koja je uvek proročka, u duhovnom skladu novih pokolenja – posle 1914 – u novim ukusima, modama gomile, u političkim oblicima novoga vremena.

Dvadeseti vek je suprotnost XIX veku – sučeljeni su, a datumi su 1789-1914, i nikada do sada Evropa nije znala za takav ponor između očeva i dece, to podseća na ponor među ruskim nihilistima četrdesetih godina i idealistima toga doba – ali, ponor se u Rusiji premošćivao umirujućim delovanjem te iste Evrope. Nema nikog ko će zalečiti rane Evrope. I još je pitanje da li to samo XIX vek odlazi u večnost.

Šta umire, šta se ruši? Intelektualizam ili naučna kultura četiri veka, estetizam, prefinjenost i složenost stvaralaštva, zajedno s estetičkim ustrojstvom same ličnosti, humanizam i sloboda – sve se zajedno naziva humanizmom i odavno je objavljeno kao nešto što podleže uništenju.

Istina, te velike vrednosti su listom oveštale. Nauka se beskrajno komplikovala, sve više je gubila organizacionu vezu koju je činila, pretvarala se u bezobličnu masu materijala za gradnju koja je, s nestankom arhitektonskog plana, postajala beznadežna. Estetička emocionalnost je odražavala samo razbacane elemente sveta ili se gubila u beskonačnim hodnicima „preživljavanja“. Tajna sveta nestaje zajedno s integralnim prihvatanjem života. Tu, kao i u nauci, slabost konstruktivne volje osuđuje na stvaralačku sterilnost. Humanost ili moralna osetljivost sama sebe razobličava kao moralnu toplotu – kao strah – često egoistički – pred patnjom, kao nesposobnost da se čoveku nanesu patnje uz još nesumnjiviju nesposobnost da se čovek zavoli. I najzad, sloboda, s gubitkom višeg smisla, postaje sloboda sumnje – sloboda izbora uz nemoć da se izbor učini, sloboda dobra i zla uz ravnodušnost prema dobru i zlu, dakle sloboda koja ne oslobađa, koja je fikcija.

Pa, ipak se ne može bez tuge razmišljati o gomilama divnih stvari koje su možda osuđene na propast. O muzejima koji čekaju onog ko će ih spaliti, o knjigama koje već nisu pergamenti, o finim listovima hartije koja je lak plen crva. Tu se zabrano i za večnost sačuvano herojsko podvižništvo vekova. A kakva smena dolazi? Nije li to novi Hun, biće sa sjajnim nabreklim mišicama i malenim mozgom? Da li se to bestijalnost utvrđuje na ruševinama carstva humanizma? Sasvim je lako ne videti u novom ništa osim negacije starog – varvarstvo, surovost, trijumf vitalne stihije, duhovno i socijalno ropstvo. Mi se zaista gušimo u tom zagušljivom vazduhu, mi koji smo navikli na atmosferu duhovne slobode i na ukus prefinjenih kulturnih jela. Tako se u Francuskoj gušili ljudi starog režima koji su preživeli teror – u tuđem vazduhu Imperije. „Onaj koji nije upoznao salone stare Francuske taj ne zna za lepote i miline života“ – ali taj Taljeranov uzdah treba da nam ukaže na to da XIX vek nije samo srušio lepotu salona, već i na to da je doneo nove vrednosti koje su nedostupne ljudima tipa jednog Taljerana. A XX vek ruši i više nego salone – on razara vekovne osnove kulture. Šta nam donosi u zamenu?

Zagledajmo se u haos novih oblika kako bismo sagledali njihovu ideju.

Sada još nije vreme da se za njih nađe pravo ime. Tražeći u arsenalu starih reči moramo ih opisivati kao primat volje, dinamizma, kao aktivizam i energičnost. Umetnost je uvek, kao i uvek, prva sagledala novo doba – u akcentovanju, sažetosti, u bogatstvu reči, u principu kretanja i maksimalnoj izražajnosti. Ali, to su bili samo rani vesnici. Novi čovek se u potpunosti ovaploćuje u životu, pre nego u umetnosti, afirmišući pravo aktivnog života nad kontemplativnim. Ni umetnik ni mislilac, već vojnik, organizator, atleta junak je našeg doba. Mladići se guraju u politehničkim akademijama prepuštajući ženama filozofske i filološke auditorijume. Industrijski magnati se osećaju kao tvorci vođe i gospodari uma i misli – Stines, Ford. U pravu je Špengler kad ukazuje na tehniku kao na savremenu aferu evropskog genija. Možda nije sasvim u pravu kada je vezuje za civilizaciju, to jest za mirni zalazak stare kulture. U Evropljaninu se probudio vojnik koji hoće podviga. Revolucionarni ili kontrarevolucionarni metod rešavanja političkih problema je izvanredno karakterističan za novi tip aktiviteta. On možda preti razorenjem, ali u svakom slučaju obećava spokojno blagostanje.

***

Do sada smo posmatrali ljudsku ličnost veštački izolovano. Ali, ako je u XIX veku Robinson klasične političke ekonomije bio štetna pretpostavka, u XX veku Robinsoni su besmisleni. Odavno svet nije poznavao tako gustu mrežu niti koje se ukrštaju i koje povezuju ljude. Kao da je neko izbacio parolu-zapovest – ujedinite se! Kao da su strah pred prazninom i jeza usamljeništva nagnali sve da se stisnu jedni uz druge. Teško je i pobrojati sve savremene vidove uzajamnog opštenja – partije, sindikati, asocijacije, društva, lige, sekte, tajna društva, religiozna bratstva i kružoci.

Neke od tih organizacija su nasleđe prošlog veka i čuvaju crte njegovog mehanicizma – na primer, parlamentarne partije, ne kao u našoj kulturi, predstavljaju nešto što je suštinski novo. Takve su religijske zajednice – crkvene, masonske, okultističke, takvi su savezi ratnika, politička udruženja koja imaju za cilj osvajanje vlasti – nacionalističke, fašističke, komunističke „partije“; to su suštini već i nisu partije. (…)

Ovde se približavamo odlučujućem momentu. Današnjem čoveku sloboda nije potrebna. On je izneverava na svakom koraku – u politici, u javnom životu, u religiji. Sloboda je za njega ozloglašena reč, simbol ružne nemoći i buržoaske anarhije. Sloboda se negira upravo stoga jer se hoće aktivnost. Uzalud se smatra da aktivnost i usmerenje volje podrazumevaju slobodu; tome protivreči celokupno iskustvo vojnih organizacija – antička disciplina, drugarska vernost, vazalski odnosi, savremene armije. Da bi se delovalo treba imati svrhovitu, monolitnu volju, treba biti oslobođen sumnji. Da bi se u aktivnosti postigli maksimalni rezultati treba sopstvenu volju spojiti sa drugim voljama, potčiniti je celini. Dosledni revolucionar se pokorava tako slepo kako se pokorava vojnik sa svojim iskustvom iz kasarne. Sloboda je potrebna misliocu koga razdiru protivrečni vidovi istine. Sloboda je norma za traženje još nenađenog. Čak se i umetnik lako i s radošću prepušta kolektivnoj svesti, on je slavi i oseća kako snage narastaju u dodiru s društvenim tlom i životom. Ali, dok je u umetničkom stvaralaštvu još uvek neizbežna borba antinomičnih momenata koja je štetna u kolektivu, vojnik, revolucionar i graditelj su poslušni po prirodi, oni zahtevaju dogmu i vođu. Samo ne treba sumnjati, ne spuštati oči s tačke koja blista napred, ići u korak, čvrstim strojem. Živeo Lenjin! Živeo Musolini! Masa nosi vođu, on je u utrobi kolektiva i kada se rodi, masa u njemu vidi natčoveka. Ponekad se i čini da je sva snaga jednog vođe u veri koja se usredsređuje na njega, u energiji miliona voljâ, jer on, prepušten sebi, uvija se kao đavolak na pijaci, kao lutka, umire i guši se bez vazduha.

Tako se razrešava vidljiva protivrečnost između rasta aktivnih snaga ličnosti, dinamizma kulture i rasta kolektivne svesti, načela autoriteta i poslušnosti. U suštini, slobodu de facto postižu malobrojni, vođe, za njih su se njene granice neobično proširile, na račun ukidanja slobode miliona ljudi. Mase preživljavaju slobodu u trijumfu stvari, u saznanju pune realizacije svojih napora – slobodu kolektivnog bića. (…)

Čovek koji će doći

U haotičnom vremenu u kome živimo svaki čovek sumnja i u sebe i u druge. Ali u toj sumnji nesvesno traži oslonac, traži nekog ko će posumnjati u sumnju. Mirko Đorđević je bio taj čovek bez sumnje, čovek od poverenja: ništa nije skrivao, što je tvrdio to je i dokazao, što je otkrio to je danas postalo istinito.

Ko je čitao knjige Mirka Đorđevića nije ostao u nedoumici – sve je u tim knjigama jasno kao dan. Ako postoji istina u čoveku, onda je Mirkova istina iskonska. Kada je pisao o društvu u kome živimo, u njegovim rečima nije bilo ni zanosa ni prkosa: bio je oštrouman i realan do te mere da smo shvatili da živimo u neostvarenom svetu. Kada je govorio o religiji i crkvi, imali smo utisak da hoće da nas izvuče iz predrasuda, mitova i priviđenja i da nas ostavi usamljene pred samima sobom. Kao da je hteo da kaže: pročitajte knjige, pretražite sebe, pa onda sami odlučite.

Nezavisan u odnosu na vreme i ljude, stamen i kamen u svojim uverenjima, Mirko Đorđević je jedan od onih koje ozbiljno društvo i kultura nazivaju – Petar.

Kao čovek koji veruje u vizije, prevodio je knjige onih pisaca čija je ideja bila da traže razloge da bi se postigao smisao. Prevodio je Dostojevskog, Rozanova, Šestova, Berđajeva, Mereškovskog, Loskog, Fedotova. Posebno treba istaći njegov prevod knjige Eduarda Šilea Veliki posvećenici. Ta knjiga govori o zaokruženosti čovekove misli, o ideji da ono što je nekada bilo već nas čeka u onome što će doći.

Kada mislim o odlasku Mirka Đorđevića istovremeno mislim na njegov povratak. Jer je on svojim odnosom i svojim delom ispevao svoj Carmen saeculare u duhu savremenog i odvažnog čoveka.

Knjigu Georgija Fedotova Carmen saeculare, u prevodu Mirka Đorđevića objavio je Gradac iz Čačka 1995. godine. Danas prenosi odlomak iz te knjige sa predgovorom prevodioca Mirka Đorđevića.