Mirković: Srbija pada iz godine u godinu na listi medijskih sloboda

On je u serijalu razgovora Presstup, posvećenih medijskoj sceni, podsetio da je 2014. godine na vlasti bila ista politička opcija kao i danas, „što znači da je potrebna politička volja da se u praksi primene medijski zakoni“.

Mirković je ocenio da takvoj medijskoj situaciji „kumuju naslage iz prošlosti“ koje se tiču biznis modela zasnovanog na „svetom trojstvu vlasti, oglašivača i vlasnika medija“, koji su taj model doveli do savršenstva.

Upitan kako ocenjuje izveštavanje Radiotelevizije Srbije, on je odgovorio da se u Zakonu o javnim medijskim servisima, „koji je neka vrsta Svetog pisma za javne mediske servise“, tačno vidi koji bi javni interes taj javni servis trebalo da promoviše i čuva.

Kako je objasnio, trebalo bi pogledati da li je informativni program profesionalno uređivan, nezavisan, blagovremen i izbalansiran i, ako je tako, „onda možemo da kažemo da imamo kvalitetan i profesionalan informativni program.“

Mirković se „plaši da većina gledalaca ne deli tu ocenu i ne misli tako“ i ukazao na „diskrepanciju između pogleda prema javnom medijskom servisu“ vlasti i opozicije.

On je podsetio da to „realno gledano nije nikakva nova stvar, da je uvek je bilo takvih sukoba i da su glavne borbe uvek vođene zbog uloge državne televizije“.

Upoređujući odnos Ministarstva kulture i informisanja prema medijima iz vremena kada je on bio državni sekretar i danas, Mirković je primetio da je sadašnje Ministarstvo „mnogo više ministarstvo kulture, nego ministarstvo informisanja“.

On smatra da je da je u njegovom mandatu informisanje imalo „veći značaj samom činjenicom da je postojao državni sekretar“ koga još nema u sadašnjem Ministarstvu,  a „koji je dolazio iz sektora medija“.

To je, prema Mirkovićevom mišljenju, ukazivalo da je u tom trenutku vladajućoj koaliciji bilo „veoma značajno da se usvoje medijski zakoni i da počne njihova primena“, pa je „imalo smisla“ sve ono zbog čega su Reporteri bez granica pozicionirali Srbiju na do tada najviše mesto.

Mirković je ukazao da je „vidljiva značajna prevlast jedne političke opcije u odnosu na opoziciju“ i upozorio da se to reflektuje i na medijsku scenu.

U istoj srazmeri, ubrazložio je, vidljiv je i odnos „provladinih medija“ koji su „uskladili“ svoju uređivačku politiku sa politikom vlasti i značajno manjeg broja medija koji se bave aktivnostima opozicije i koji su ostali „odani postulatima profesionalnog novinarstva“.

Prema njegovom viđenju, „ta diskrepancija proizvodi nezdravu atmosferu u društvu koja nije vezana samo za medije“, budući da postoje „blokovi, polarizacija, gde se sve gleda crno-belo i gde je vrlo lako skliznuti u neku vrstu ekstrema“.

Mediji su,  smatra Mirković, „logična sredstva“ koja mogu da pomognu „ozdravljenju te situacije“.

Podseća da je Medijska strategija pisana „inkluzivno i transparentno“ i ponavlja da vlast, ako postoji politička volja, „ne treba ništa drugo da uradi nego da primeni ono što ta strategije propisuje“.

U protivnom, ako to ostane „mrtvo slovo na papiru“, napomenuo je, „ne postoje ta medijska strategija, akcioni plan, izveštaj Evropske komisije ili plasman na listi Reportera bez granica koji mogu da nam pomognu“.

Društvo mora da se dogovori da li će se pridržavati „elementarnih postulata i pravila igre“, naglasio je Mirković i zaključio da je, uz Medijsku strategiju, moguć „novi početak koji bi pomogao ozdravljenju trenutne situacije koja je daleko od dobre“.