Za Zorana Baticu Mirkovića, aktera jedinog posleratnog susreta najboljih fudbalskih selekcija tadašnje, „skraćene“ Jugoslavije i Hrvatske u Zagrebu, pre 14 godina u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Belgiji i Holandiji 2000, jagma za kartama za duel Srbije i „vatrenih“ , 22. marta na Maksimiru, nije nikakvo iznenađenje. Naprotiv.
– Očekivao sam da će ulaznice planuti u rekordnom roku. Ovako velike i tako specifične utakmice igraju se jednom u deset godina, pa je prirodno da budu propraćene euforijom. Na obe strane. Uz to, Hrvatima odlično ide u borbi za Svetsko prvenstvo, pa bi ih pobeda nad Srbijom maksimalno približila Brazilu. Verujem da bi i u Beogradu bio pun stadion – kaže naš nekada sjajni defanzivac, koji je prošao „pakao“ Dinamovog stadiona, pa tačno zna šta sve čeka njegove i naslednike Mijatovića, Mihajlovića, Savićevića, Jokanovića, Đukića, Stojkovića, Miloševića, Kralja i ostalih u „biti ili ne biti“ meču za sadašnje „orlove“.
– Fudbal se igra nogama, rukama, ali i glavom. Koliko je bitna fizika toliko je važna i psiha. Posebno u utakmicama ogromne takmičarske važnosti, s toliko adrenalina i rivaliteta. Neće im biti lako, trpeće veliki pritisak danima pre meča, naročito tog petka i najviše tokom tih 90 minuta. Ali, moraju sa selektorom, ali i svako za sebe, naći način da, bez obzira na puls od 200 otkucaja u minuti, budu mirni i pribrani. Gluvi i nemi na provokacije. Da bi izbegli glupe reakcije. Ja sam primer šta i kako ne treba. Da su mi tada bile ove godine i pamet, sigurno bih se drugačije poneo u onoj situaciji s Robertom Jarnijem – priznaje i upozorava bivši as Juventusa, Fenerbahčea i Partizana, umoran od premotavanja filma incidenta završenog njegovim isključenjem, pri vođstvu SRJ od 2:1 u potonjem remiju.
– Često se pitam da li je moguće da posle toliko vremena ljudi i dalje pričaju o tome, a ne o mnogim dobrim i lepim stvarima koje sam napravio za 20 godina karijere?! Zaboravimo sve ružno iz prošlosti. Ja biram da pričam o pozitivnim stvarima, kao što su prijateljstva s tadašnjim protivnicima Milanom Rapajićem i Igorom Tudorom, koja su se održala do današnjih dana. Ne mislim da takav ugao gledanja može uticati na navijačku masu, ali barem neću učestvovati u dolivanju ulja na vatru – odlučan je naš sagovornik, inače saglasan s opštom procenom da je ekipa selektora Igora Štimca u „papirnatoj“ prednosti.
– Sjajno stoje u grupi, ne moraju pošto-poto da uzmu tri boda, dugo su na okupu, imaju iskusnije igrače, sjajne pojedince u odličnoj formi i domaćini su. Zbog toga su blagi favoriti. Međutim, to ne mora ništa da znači. Verujem u naš mlad tim. I da se ne kvalifikuju za SP, ne bi bila katastrofa. Ova generacija ima potencijal i može da traje pet-šest godina – oprezni je optimista Mirković, koji bi voleo da vidi iskusnog znalca Dejana Stankovića na travi Maksimira, ali se takođe pita da li bi bilo humano rizikovati zdravlje sveže oporavljenog reprezentativca radi jednog rezultata.
„Film” pre himne
Mirković ne želi da se upušta u polemiku na temu uvedene obaveze pevanja himne, kao jedan od uslova za pozivanje u nacionalni tim. Pristaje samo da ispriča šta je on radio u tih minut, dva pre početka utakmice.
– Volim svoju zemlju i uvek sam s ponosom igrao za nju, ali nisam imao običaj da pevam himnu. Onako motivisan i i uzbuđen zbog utakmice, u tim trenucima sam vrteo neki lični „film“ onoga što bi moglo biti na terenu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
