Miroslavljevo jevanđelje apokrifna verzija

Naime, KCB i njegov partner na ovom projektu – zagrebački Leksikografski zavod koji nosi Krležino ime, objavili su strip Miroslavljevo jevanđelje – apokrifna verzija za koji je scenario napisao Bora Ćosić, a crtala su ga četvorica strip autora iz Hrvatske i Srbije – Igor Hofbauer, Damir Steinfl, Boris Stanić i Wostok, dok je urednik izdanja takođe poznati andergraund strip autor Saša Rakezić (Aleksandar Zograf), zajedno sa Oliverom Stošić Rakić iz KCB.

Ovo izdanje, kao i čitav festival bili su povod za razgovor najpre sa Borom Ćosićem kao izuzetnim poznavaocem Miroslava Krleže i njegovog dela, a potom i sa ostalima koji su učestvovali u realizaciji ovog nesvakidašnjeg strip izdanja.

– To je jedna šala sa čitaocima – otpočeo je razgovor Bora Ćosić u hotelu Mažestik u kome je odseo, baš kao što je to često činio i sam Krleža. – A jevanđelje je klasična forma u srpskoj pismenosti, dok je Miroslavljevo jevanđelje bazična knjiga naše pismenosti, pa smo od toga napravili jedan satirički skok jer Miroslav je takođe i srpsko i hrvatsko i opšte slovensko ime, pa mi se učinilo da je to zanimljivo kao naslov.

Scenario je nastao iz Ćosićevog ranijeg poznavanja Krleže o kome je pisao mnogo i njime se bavio dovoljno da zna svaku pojedinost, samo je pitanje bilo „kako jednog ozbiljnog, velikog, klasičnog pisca, evropskog i svetskog pretvoriti u nešto naizgled profano“, kako kaže, dodajući da strip smatra vrlo ozbiljnim oblikom. U tome im je pomoglo to što kod Krleže postoji mnogo karnevalskih elemenata, kao i to što je on jedan od retkih pisaca u hrvatskom jeziku kog odlikuje duhovitost.

– Od vremena onih zanimljivih, renesansnih, dubrovačkih komediografa poput Držića, preko nepoznatih pa i apokrifnih pisaca dubrovačkih pa sve do Matoša i najzad Krleže nije bilo tako duhovitog, veselog i eksplozivnog pisaca. Zaboravljamo i da Krleža tih elemenata nema samo u klasičnim karnevalskim tekstovima kao što su Kraljevo ili Balade Petrice Kerempuha, nego u vrlo ozbiljnim, ideološkim, klasičnim tekstovima i romanima kao što je Na rubu pameti, na primer, u kojima se uvek pojavi nekakav čovek iz naroda, neki Valent Vudriga koji epohalne stvari, narodne mudrosti, govori svojim smešnim jezikom u dijalektu.

Sve to uticalo je da mirne duše pristupimo jednom naoko profanom obliku kao što je strip. Srećnim okolnostima skupili su se pomenuti crtači – iz Opatije, Zagreba, Pančeva, Vršca, pod kapom Zografa, i napravili veliku inovaciju stvorivši od jednog klasičnog pisca i od njegovog klasičnog jezika nešto šaroliko.

I sam Ćosić prema pisanju scenarija za strip nije osećao odbojnost, već, naprotiv, bliskost jer je, podseća, u svojim prvim knjigama koje su se ticale te tzv. profane umetnosti, kao i u Mixed Media pisao mnogo o stripu.

Miroslavljevo jevanđelje podeljeno je na nekoliko poglavlja koja onim što se u njima odvija sa njegovim glavnim junakom sugerišu dramsku strukturu, a asocijaciju na dramu prizivaju i ona dva poglavlja koja se eksplicitno zovu Međučin i Epilog. Pitali smo Ćosića da li je dramska struktura tu naprosto kao nešto što pripada i mediju stripa ili je po sredi književni rod koji je najviše krležijanski?

– I najbolji stripovi imaju jednu plošnu dramaturgiju, a ovde su se možda silom prilika, zato što je bilo nekoliko autora, stvorili činovi i došlo je do neke dramaturgije pa se zaista može govoriti o tome da je Krležina ekspresionistička dramaturgija, ne zastarela ali stacionirana u jednom bivšem vremenu, uticala na jedan tako moderan oblik kao što je strip. Naravno da su ti različiti elementi proizašli iz mog iskustva sa njegovim tekstovima, kao i zahvaljujući tome što, na svu sreću, poznajem neke od još živih učesnika – vrlo sam blizak sa Vaništom, a on je poslednjih deset godina bio neprekidno uz njega i napravio one klasične crteže Krležine, tako reći na odru, u bolesničkoj postelji, kao i onaj čuveni crtež sa rukama preko očiju… što pred širu publiku iznosi detalje koji su manje poznati. Pa čak i onaj epohalni period kad Matvejević razgovara sa njim, što se mnogo čita, sad je nacrtan, pa tako i (nacrtani) Matvejević pripada prostoru stripa.

A da li su četiri crtača povezana temom Krleže i Ćosićevim tekstom, dala zapravo različita tumačenja ovog velikog pisca?

– Različita tumačenja – kaže Ćosić – takođe su veoma važna kad je Krleža u pitanju jer on je, što uvek moramo imati u vidu i podvlačiti, veoma ambivalentna osoba. On je čovek koji nije jednostavan i njegova sudbina nije plošna. On je išao cik-cak, ne zato što je išao s leva na desno, nego zato što je i u samoj levici proizveo krizu kad je četrdesete godine prvi put došlo do rascepa u Komunističkoj partiji i njegovog ličnog sudara sa Titom. To je proizvelo onaj čuveni „sukob na ljevici“ koji je bio veoma važan korektiv za jedan boljševizam koji se već bio uvukao u partiju a koga je bilo i mnogo posle. Bilo je to nešto što je obogatilo levi pokret u Jugoslaviji zahvaljujući njemu, to je sasvim sigurno. Jugoslovenski razvoj je ipak bio različiti od rumunskog i bugarskog, zahvaljujući i tome. Tito je naravno bio protiv njegovih istupa četrdesete godine jer nije hteo da čuje za ruske logore da ne bi pomutio antifašizam, a Krleža je bio sasvim odlučan u tome da se ne može preći preko zločina, ma ko da ih čini. Ali, ne znam da li bi Tito 1948. polako prekinuo sa Staljinom da nije imao u glavi da u svojoj zemlji ima ljude koji misle drugačije.

Krleža je bio čovek revolucionarnog, skoro boljševičkog nastrojenja, ali je istovremeno mogao reći u jednom trenutku ne, pa je onda rizikovao da ga ubiju ustaše, a da ne ide u partizane gde se takođe moglo nešto tako dogoditi. A kasnije, posle rata, po mišljenju mnogih, on ipak pravi neke koncesije i ne samo što se privatno miri sa Titom nego s njim igra šah, ide s njim na Galebu po belom svetu, a taj isti vođa nacije drži logor na Golom otoku. To govori o Krleži vrlo važne stvari, za mene uvek u prilog takvoj jednoj ličnosti. Ne verujem u ličnosti jednog smera. Mnogo više verujem u ljude koji su jednog momenta ili pogrešili, ili išli jednim tvrdim pravcem, ili su pravili neke manje koncesije, naravno, ne neprilike i zločine, i onda odjedanput uvide nešto o tome. Otuda one čuvene Krležine analize i izjave o istini – Istina je ono što zapravo ne bi smelo da se kaže, jer čim se kaže istina, onda se lavina neprilika sruči i na onoga koji je rekao i stvori se katastrofa.

Njegov kraj je žalostan, dramatičan, kao i kraj mnogih starih ljudi, pogotovo onih koji nisu imali pravo okruženje. Jer, moramo priznati, uz sve počasti koje može imati Enes Čengić kao izdavač i njemu blizak čovek, on ipak nije imao nekog važnog saborca i sagovornika pored sebe. Imao je na drugoj strani, udaljeno, Marka Ristića, sasvim različitih shvatanja u literaturi (to je ta naša, po mom mišljenju, i moja lična, duhovna sila osovine između Beograda i Zagreba). Obojica su bili levičari i antifašisti, ali Krleža nikad nije mnogo mario nadrealizam ni mnoge moderne umetnike, a Marko opet sigurno nije bio baš zadovoljan Krležinim analizama koje su nekad bile i malo teške, da ne kažem dosadne, o nekim parlamentarnim debatama u Kraljevini Jugoslaviji, hronike o bitkama u Drugom svetskom ratu i slično. Marko, koji je veoma cenio sve što je Krleža napisao, ipak je imao različitu vizuru, a, i pored toga, bili su veoma bliski i tako je Krleža na daljinu ipak imao nekog saborca. A tamo (u Zagrebu, prim. IM) ga nije bilo. I ne samo što nije imao decu, već nije imao ni prave naslednike. Mi smo se tek posle nametnuli – i Matvejević i ja. I sad ovi mladi, deca tako reći, dižu ga iz groba. Ali u tom periodu, i to mu je bilo teško, umirući, on je shvatao da odlazi u jednu kriptu. Jer za ovih poslednjih 20 godina on ne samo što ovde nije postojao, već nije postojao ni tamo. Osim njegovog groba na Mirogoju, on ne postoji. Postoji ta velika firma Leksikografski zavod, ali on kao autor potpuno je poražen i od nekog poslednjeg novog mladog pisca koji odjednom ima bestseler. Ko čita Na rubu pameti, a to je bazična knjiga otpora protiv svakog zla, kao što je ovde bazična knjiga Filosofija planke, a Srbi ipak, jedan dobar deo, glasaju taj palanački mentalitet.

Veza između Beograda i Krleže, kaže Ćosić, vrlo je opipljiva počev od toga da je pre sto godina došao tu i hteo da se uključi u srpsku vojsku koja se tada spremala u odbrambeni rat, pa do toga da je brzo došlo do prijateljske veze sa Ristićem, i toga da su u ulici Kralja Petra imali redakciju časopisa Danas 1934. godine, koji je izlazio pet meseci. Krleža je za to vreme, dok nisu zabranili časopis, bio Beograđanin. Za vreme okupacije, kad je fizički bio odvojen od Beograda, Krleža je svoje emocije plasirao u snove. Jedan poznati san zapravo je dao naslov ovom festivalu. Sanjao je da je Zagreb kao neka velika dereglija, ide Savom do Beograda i tu se ukotvi, tako da je Krleža u svom snu skoro doneo Zagreb kao neko predgrađe Beogradu, priča Ćosić, istakavši da je to jedna epohalna nadrealistička slika koja pokazuje njegovu zaista veliku emotivnu vezanost za ovaj grad. Krleža je nekoliko godina pisao i čistim beogradskim, srpskim jezikom a svojim je izjavama poništio to da su u pitanju dva jezika – to je jedan jezik, govorio je, jedni ga zovu ovako, drugi onako, ali to je jedan jezik. Beogradsku buržoaziju prezirao je kao i zagrebačku, ali je voleo beogradski duh, koji i Ćosić, apatrid već 20 godina, još uvek oseća.

– Kad god dođem osetim jedan duh koji ne postoji u Zagrebu, koji ne postoji u drugim gradovima. U najgorim vremenima ovde je bilo neke pritajene energije. Uz sve moguće teškoće, ovaj beogradski duh je nešto posebno. To je jedna sredina koju i ja veoma cenim.