Miša Banana republika

Ivica Dačića u kafanama odavno ne naručuje “banana split”. Ne zbog Splita u Hrvatskoj, ne zbog početničkog engleskog, koliko zbog banana, koje su jedino u Srbiji postale “zabranjeno voće”. Istina, samo ako uz banane dobijete i Mišu, nekakvog manekena srpskog bezakonja, koji je, pre poternice, važio za uspešnog rodoljuba, čak se i zove Rodoljub.

Za njega ni ministri policije nisu znali ko je, ili se, pre će biti, uspešno prave da nisu znali ko je. Kada je kao premijer jednom rekao: “Srbija nije banana republika”, Ivica Dačić je totalno omašio. Srbije jeste takva nekakva republika, ponajviše “Miša Banana republika”, gde se velike afere pojavljuju samo ukoliko je to u interesu suprotnog, a ponekad i “bratskog” političkog tabora.

Dačić je bio totalno neobavešten, kako sam priznaje. Niko mu nije rekao ko je Miša Banana, dok su Boris Tadić, a posle i Aleksandar Vučić bili preobavešteni, ali su obojica mudro ćutali o postojanju snimaka gde socijalisti predvođeni liderom sastanče sa pomoćnikom nezvaničnog distributera kokaina.

Dačiću nije bilo sumnjivo ni što je Tadić na svakom sastanku tamanio banane u velikim količinama. Mislio je da Tadić voli banane, nikad mu nije padalo napamet da je u pitanju neverbalna komunikacija. Na jeziku neverbalne komunikacije, ljuštenje & konzumiranje banana u abnormalnim količinama znači: „Znamo za Mišu, ali nećemo nikom da kažemo“.

Vučića nisu uslikali na sastanku sa Mišom Bananom, ali je o svom sastanku sa Vučićem svedočio Jovo Bakić, distributer sociologije. Tada mu je, pričao je Jovo još u maju ove godine, Vučić pokazao dosije Ivice Dačića, gde su slike i transkripti razgovora sa Mišom Bananom. Jovo je stekao dojam da Vučić taj dosije drži u fioci kako bi ucenjivao Dačića.

-Ma je l' moguće! Vučić to da radi! Onakav čovek! – niko, naravno, to nije rekao, valjda zato što sve to liči na Vučića. Kako u ovoj, tako i u prethodnoj inkarnaciji.

U četvrtak uveče na RTS-u, Vučić, pak, ništa od toga nije demantovao. Više je bio na ljut na Bakića što, kako je rekao, javno obelodanjuje razgovore u četiri oka. Isto tako i Dačić je ljut na one što su ga tajno snimali. Ostaje još da se naljuti i Miša Banana.

Dačiću je, ipak, trenutno najvažnije da mu Vučić ništa posebno ne zamera po pitanju bilateralnih susreta sa Mišom Bananom. A što bi mu i zamerao kada je znao za to još o-ho-ho.

Kada su pravili onu prvu vladu, pravdoljubivi Vučić o tome ništa nije znao. Pre nego je napravio koaliciju sa Ivicom, istina, Vučić je tvrdio, jedino, da se Dačić sastajao sa izvesnim Lukom Bojovićem. Valjda se neko seća tih teatralnih odlazaka u Tužilaštvo, teatralnijih od mlataranja džakovima sa “pokradenim” glasačkim listićima ispred zgrade parlamenta.

Premijer je u četvrtak na RTS rekao da Dačiću zamera samo jednu stvar.

''Voleo bih da ustaje malo ranije'' – izjavio je Vučić. Međutim, to je dosta teško za ispravljanje pošto Dačić, izgleda, zna da zaglavi u kafani.

U sredu smo na Prvom programu Radio Beograda Vlado Mareš, Dejan Vuk Stanković i ja ćaskali o medijima. Emisija se zove “Talasanje” i povod je bio “Kvartalni medijametar”, analiza štampanih medija za period april – jun, koji radi Institut za javnu politiku.

Istraživanje je potvrdilo kontinuitet sa prvim kvartalom 2015. godine i pokazalo da i dalje najveći broj tekstova na naslovnim stranama štampe ima Aleksandar Vučić i to 522, dvostruko više od prvog sledećeg, predsednika Tomislava Nikolića sa 239 teksta. Ponovo je najviše tekstova o Vučiću bilo u Danasu (121) i Politici (112), a najmanje u Informeru (44) i Alou (53).

Međutim, vrednosni pristup je gotovo srazmerno obrnut: najviše pozitivnih tekstova o Vučiću bilo je u Informeru, a najviše negativnih u Danasu. Pa me voditeljka pitala nešto kao: kako mi to tako? To mi se učinilo kao kad nekog pekara pitate: kako vi to pravite hleb bez eksera? A pekar kaže: pa hleb se i pravi bez eksera!

Rekao sam: Danas to tako (radi) već 18 godina. Milsim, opredeljeni smo da se bavimo novinarstvom, što nam je u Srbiji, doduše, oteževajuća okolnost.

Diskurzivnu analizu štampanih medija u “Kvartalnom medijametru” pisao je upravo Dejan Vuk Stanković, koji je zaključio da je slika vlasti u medijima, u najčešćim porukama ovakva: autoritarna, neograničena, ekstremno manipulativna, nasilna, niskog kulturnog nivoa, spornog legitimiteta, nestručna i nemoralna.

Čitajući srpsku štampu, doduše, nisam stekao taj utisak, a gledajući televiziju još manje. Složili smo se da je jedini provladin dnevni list Informer, ali mi nikada nije bilo jasno da jedna Vlada uživa podršku nekakve štampane stvari koja više liči na dijagnozu, nego na novinarstvo.

Opet, Dejan kaže, recimo, da u analiziranim nedeljnicima (Vreme, NIN, Novi Magazin, Nedeljnik i Pečat), nema nijednog objavljenog teksta u kome se direktno ili indirektno podržava ma koje opredeljenje vlasti. Bilo da je reč o koncepcijskom opredeljenju, bilo da je reč o konkretnoj odluci.

Srpski nedeljnici, možda je to bitno naglasiti, imaju zajedno tiraž poput gledanosti Pinka kad u celoj Srbiji nestane struje tri dana. To je, pored Informera, druga stvar koja više liči na dijagnozu nego na medij – carstvo najgoreg podilaženja svekolikoj publici, kojoj uz nepatvoreni kičeraj, u “Minut, dva” pauzama, kako se zovu vesti TV Pink, servirate jevanđelja o Aleksandru.

Učinilo mi se iz tog ćaskanja da smo na dobrom putu, samim tim što o svemu tome pričamo na Radio Beogradu. Posle sam shvatio i zašto je to tako: nisam sreo nijednog čoveka koji je tu emisiju slušao. Kada odete na najzavučeniju televiziju, čiji je studio u kujni porodične kuće vlasnika televizija, sretnete bar dvojicu u tramvaju koji vas potapšu po ramenu i kažu: “Gledali smo”.

Po izlasku iz studija, Vlado Mareš mi je rekao da mu se uvek posle ovakvih emisija čini da ništa značajno nismo rekli. I meni se učinilo, pošto je sloboda medija ovde postala razlog da izneseš gomilu frazetina. Jer, niti Srbiji vlada totalna cenzura, što pričaju jedni, nit u Srbiji vlada sloboda medija bez granica, kako to opisuje vlastela. U Srbiji – to je, čini mi se, pravi odgovor – vlada poplava Aleksandra Vučića u medijima i inflacija mogućnosti da u najuticajnijim elektronskim medijima kažete: “Car je go”. Možete da kažete samo: “Car je ON”. To je Srbija u kojoj jednu Olju Bećković ne možete gledati na televiziji, već, ako vam je baš stalo do Olje, morate zapucati čak u Trstenik, gde je autorka “Utiska nedelje” u sredu govorila na tribini u većnici narodnog univerziteta.

E sad, ima jedna zanimljiva stvar u “Kvartalnom medijametru”: Od ministara u Vladi Srbije i u pomenutom kvartalu najviše negativnih tekstova je napisano o ministru odbrane Bratislavu Gašiću, a najviše pozitivnih o šefu diplomatije Ivici Dačiću.

Jedva čekam izveštaj za septembar.