Mišel Pikar: Čelnici DB kontrolisali Crvene beretke

Sutkinja Pikar se poziva i na zaključke presude kojom je bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčilo Perišić oslobođen odgovornosti za pomaganje zločina vojski bosanskih i krajinskih Srba, smatrajući ih „suviše ograničenim“. Ali, francuska sutkinja navodi da bi i po tom ograničenom standardu Stanišić i Simatović morali biti osuđeni, jer su imali „direktnu kontrolu“ nad Crvenim beretkama i pružali značajnu pomoć drugim jedinicama, tako da su njihove aktivnosti bile „konkretno usmerene“ na činjenje zločina.

U zaključku suprotnog mišljenja francuska sutkinja navodi da je Državna bezbednost Srbije na čelu sa optuženima osnovala „bar jednu“ paravojnu jedinicu – Crvene beretke – koja je činila „osnov etničkog čišćenja“ u Hrvatskoj i počinila zločine sa ciljem proterivanja nesrba sa šireg područja zahvaćenog ratom. Drugo, da su optuženi osnovali kampove za obuku Crvenih beretki i drugih jedinica, poput Martićeve milicije, koje su činile zločine. Zatim, da su angažovali Crvene beretke u vojnim operacijama, iako su znali da su u prethodnim akcijama njeni pripadnici činili zločine. Da su imali kontrolu nad osobama koje su „direktno odgovorne za etničko čišćenje“ poput Gorana Hadžića, Milana Martića i Željka Ražnatovića Arkana, kao i da su aktivno sarađivali sa Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem tako što su obučavali njihove ljude za napade u kojima su nesrbi proterivani. I konačno, da su sve radili sa svešću da se zločini čine i da će biti počinjeni.

Međunarodno pravo, smatra sutkinja Pikar, ulazi u „mračno područje“ u kojem, kako je 1949. godine govorio američki sudija Robert H. Džekson, „zakon zastrašuje samo male ljude i u obzir uzima samo sitna nedela“.

Francuska sutkinja, za razliku od drugo dvoje sudija u Pretresnom veću – Alfonsa Orija i Elizabet Gvanze, smatra da većina nije sagledala „celovitu sliku“, već je dokaze analizirala „izolovano“, zbog čega je došla do pogrešnih zaključaka.

Za razliku od većine, Pikar smatra da „čvrsta podrška“ i „bliske veze“ koje su optuženi održavali sa policijskim i paravojnim jedinicama koje su činile zločine pokazuje njihovu „ključnu ulogu“ u procesu etničkog čišćenja teritorija koje su Srbi smatrali svojim.

Analizirajući geografski i hronološki sled događaja, Pikar se prvo osvrnula na ulogu optuženih u SAO Krajini. Ukazala je na saradnju i uticaj koji su imali na bivšeg lidera krajinskih Srba Martića i njegovu „Miliciju Krajine“, koja je učestvovala u ubistvima i deportaciji 80.000 do 100.000 Hrvata. Dokazi, po njoj, ukazuju da su operativci DB Srbije imali ključnu ulogu u krajinskim dešavanjima, navodeći primer Dušana Orlovića, koji je kao šef DB Krajine izveštaje podnosio Stanišiću. Podseća i na zaključak Pretresnog veća da su optuženi „morali znati“ za zločine u Krajini i dodaje da su i pored toga nastavili da pomažu Martića i „Miliciju Krajine“. Zato je, smatra Pikar, jasno da su Stanišić i Simatović delili nameru Martića, koji je inače pred Tribunalom osuđen na 35 godina zatvora, da se Hrvati nasilno i trajno proteraju iz Krajine. Zanimljivo je da se u presudi Martiću na popisu učesnika udruženog zločinačkog poduhvata sa ciljem etničkog čišćenja Krajine navode i imena Stanišića i Simatovića.

Kad je reč o zločinima u SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem (SBZS), tu se odgovornost optuženih, po sutkinji Pikar, može jasno iščitati iz njihove trostruke linije kontrole događaja. Prvo, preko predsednika samozvane srpske oblasti Hadžića, koji je prema izvedenim dokazima, između ostalog i po iskazu pokojnog vođe krajinskih Srba Milana Babića, bio pod „potpunom kontrolom Stanišića“. Drugo, putem veze optuženih sa Arkanovom Srpskom dobrovoljačkom gardom, koja je učestvovala u ubistvima i deportacijama nesrba iz tog područja. Sutkinja Pikar podseća da je DB Srbije 1994. i 1995. godine plaćala, snabdevala i raspoređivala pripadnike Arkanove jedinice, uglavnom po bosansko-hercegovačkom ratištu. Pored toga, objasnila je, postoje iskazi svedoka koji su tvrdili da im je Arkan govorio da mu je „šef Jovica Stanišić“, kao i da je imao iskaznicu DB Srbije i predstavljao se kao njen pripadnik. I konačno, Pikar navodi da su optuženi kontrolisali situaciju u Istočnoj Slavoniji preko visokih policijskih zvaničnika SBZS Ilije Kojića i Radoslava Kostića, koji su bili saradnici DB Srbije.

Pikar ukazuje i na nalaze većine da su „arkanovci“, pripadnici jedinice koja je imala „čvrste veze sa DB Srbije“, počinili ubistva, deportacije i prisilna premeštanja u Zvorniku. Optuženi su, smatra, situaciju u Zvorniku kontrolisali i preko ljudi iz lokalne vlasti, bliskih srpskoj tajnoj službi, poput komandanta TO Marka Pavlovića, po čijem su naređenju proterivani Muslimani iz Zvornika. 

Najs: Sudije međusobno ratuju

Sarajevo – Poslednje presude u Haškom sudu „govore o tome da je Tribunal spreman da u istoriji ostane zapamćen kao institucija koja je vodila manje računa o interesima žrtava a više o vojnim interesima velikih sila“, izjavio je Džefri Najs, nekadašnji tužilac u procesu Tribunala u Hagu protiv Slobodana Miloševića. „Beograd i svi ostali optuženi Srbi iz Srbije – kroz oslobađajuće presude Perišiću, Stanišiću i Simatoviću su oslobođeni optužbi“, rekao je Najs za Dnevni avaz. Dodao je da „nedavne presude sa veoma jakim neslaganjem određenih sudija koje su bile manjina u većima, sugerišu da sudije ratuju jedni s drugima“.