Omer Karabeg: Naši sagovornici su u Beogradu Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište, a u Zagrebu Darko Petričić, ekonomski analitičar i autor knjige „Kriminal u pretvorbi u Hrvatskoj“. Da li je najveći broj sadašnjih tajkuna stekao bogatstvo u ratnim vremenima?
Miroslav Prokopijević: To je nesumnjivo. Nijedan veliki tajkun nije nastao posle 2000. godine, svi oni vode poreklo iz Miloševićevog vremena.
Darko Petričić: U Hrvatskoj bi se poslijeratni bogataši mogli svrstati u tri grupe. U prvoj grupi su političari koji su se enormno obogatili za vrijeme rata i oni sad ulažu svoje protuzakonito stečeno bogatstvo ili u nekretnine, ili preko svojih prijatelja, koji su manje eksponirani, investiraju u kupnju dionica. U drugoj grupi su tajkuni koji su uz pomoć političara i bankarskih kredita, dok su nekretnine i tvrtke bile jeftine, pokupovali sve što se pokupovati dade. U trećoj grupi su generali koji su se za vrijeme rata obogatili švercom oružja, municije, goriva, a bilo je tu i droge i drugih protuzakonitih stvari.

Može preko računa, a može i u gotovom

Omer Karabeg: Da li se zna koji tajkun finansira koju političku stranku u Hrvatskoj?

Darko Petričić: Svi tajkuni financiraju uglavnom sve. Prvi je to počeo Ivica Todorić, koji se, evo, počeo širiti i na prostor Srbije, Bosne i cijele regije, a onda su taj model počeli primjenjivati i drugi tajkuni.

Miroslav Prokopijević: U Srbiji, koliko znam, samo nekoliko tajkuna finansiraju sve stranke, češći je slučaj da se finansira jedna ili dve stranke. Recimo, onaj koga zanimaju pre svega lokacije za građevinsko zemljište u Beogradu, taj nema razloga da finansira Srpski pokret obnove, Liberalno demokratsku partiju, ili tako neke stranke. On će finansirati Demokratsku stranku, jer ona drži grad i jer je jak faktor u republičkoj vladi.

Omer Karabeg: Kako ustvari izgleda to finansiranje? Da li su to neki tajni ulozi koji se stavljaju na neke tajne račune ili nesto slično?

Miroslav Prokopijević: Pa, ja ne znam, nisam učestvovao u tome, znam samo ono što tu i tamo čujem i naslutim. Recimo, tajkun ne mora da daje pare na ruke nego može da plaća troškove predizborne kampanje, recimo, reklamu na televiziji i u drugim medijima. Jedan od mojih poznanika bliskih političkim krugovima jednom prilikom mi je rekao: „Najveći podsticaj građevinarstvu u Beogradu su izbori“. A kada sam ga upitao žašto, on kaže : „Pa kako ne shvataš, nama su potrebne pare za kampanju, a njima lokacije za gradnju“

Omer Karabeg: A daju li se pare liderima političkih stranaka i njihovim saradnicima?

Miroslav Prokopijević: Naravno, u gotovom. Ređe to ide preko računa. Pa pogledajte samo kako su izgledali političari pre nego što su postali ono što su sada. Većina je išla u dva leva opanka, kako to seljaci u Srbiji kažu. Nisu imali ni za odelo „Beko“ ili „Prvi maj“, a pogledajte kako su sada obučeni. To se ne može drugačije objasniti nego da su imali neka primanja u stranci, to su takozvani bonusi koji se daju važnijim članovima. U to treba uračunati i procenat koji se dobije kada donesete pare od nekog biznismena. Ako donesete za stranku, recimo, 50.000 eura najverovatnije ćete od šefa stranke dobiti dvadesetak posto, znači 10.000 eura.

Omer Karabeg: Kako to izgleda u Hrvatskoj? Da li se plaća u gotovini ili na neki drugi način? Kako uopšte izgleda finasiranje stranaka?

Darko Petričić: Tri su načina. Jedan je spomenuo gospodin Proroković, to je plaćanje predizbornih kampanja, oglasa u novinama, reklama na televiziji itd. Drugi je plaćanje u gotovini. I treći način je plaćanje preko tajnih, inozemnih računa. Iznosi se kreću između dvadeset do stotinjak tisuća eura.

Omer Karabeg: Koliko je Milošević pomogao tajkunima u Srbiji da steknu svoje bogatstvo?
Miroslav Prokopijević: Većini nesumljivo jeste. Jer ako neko dobije kredit od 20 miliona maraka, a kasnije, kad inflacija to obezvredi, vrati 500 hiljada, onda mu je očito pomogao režim, jer takve pozajmice se nisu mogle dobiti bez znanja vrha vlasti.
Darko Petričić: U Hrvatskoj su svi oni koji su makar malo pomogli Tuđmanu da dođe na vlast bili bogato nagrađeni bilo učešćem u rasprodaji tvornica ili u podjeli novca iz državnog proračuna.
Omer Karabeg: Zbog čega nova vlast u Srbiji nakon pada Miloševića, nije tajkunima oduzela nezakonito stečenu imovinu? Da li je to uopšte bilo mogućno?
Miroslav Prokopijević: To je bilo moguće, ali samo u onim slučajevima gde se radilo o krivičnim delima većeg formata koja opravdavaju oduzimanje imovine. Da bi se oduzela tako stečena imovina trebalo je sprovesti jedan prilično komplikovan postupak koji ovdašnja administracija nije videla ni na filmu. Pošto je to bilo praktično neostvarivo, ja sam u to vreme predlagao da se zemlja ekonomski otvori, pa će onda oni koji umeju da rade preživeti, a njih će biti manji broj, dok će sve druge zbrisati tržište. Tako bi opao uticaj prljavog kapitala na politiku, a zemlja bi se ekonomski otvorila. Naravno da vlast nije htela ni da čuje za tako nešto.
Darko Petričić: Ja sam bio jedan od autora prijedloga zakona o reviziji pretvorbe u kome se predlagalo da se zamrzne sva imovina koja je ušla u proces pretvorbe dok tajkuni ne bi dokazali da su je kupili legalnim novcem. Taj moj prijedlog naišao je na otpor i vlasti i opozicije. U tom trenutku postalo mi je jasno da zapravo između opozicije i vlasti u Hrvatskoj ne postoji nikakva razlika. Oni samo glume sukob i nadmetanje, međutim među njima postoji prešutni dogovor o nenapadanju. Takav pokušaj nije prošao prije svega zbog toga što sami političari imaju značajna sredstva u nezakonito stečenoj imovini, pa bi, kada bi glasali za takav zakon, praktično glasali protiv sebe.
Omer Karabeg: Da li tajkuni finansiraju političke stranke?
Miroslav Prokopijević: To je potpuno sigurno. Finansiraju ih ne zbog nekih političkih ideja, nego da bi ostvarili svoje interese. Recimo, u Srbiji jedno vreme nije mogao da se donese zakon o preuzimanju jer je jedan broj tajkuna bio zainteresovan da preuzme razne firme pre nego što se donese taj zakon. Ili drugi primer. Ne može da se donese valjan antimonopolski zakon zato što to nije u interesu nekolicine tajkuna koji imaju znatno veće marže u poređenju sa okruženjem i Evropom. Prema tome, tajkuni finansiraju političke stranke da bi ostvarili svoje najneposrednije poslovne interese.
Omer Karabeg: Da li to znači da finansiraju najveće političke stranke i njihove predizborne kampanje?
Miroslav Prokopijević: O, svakako. Pa neće valjda da finansiraju vanparlamentarne stranke. To bi samo bilo bacanje novca.
Omer Karabeg: Znači, Demokratsku stranku Srbije, Demokratsku stranku, Srpsku radikalnu stranku itd.?
Miroslav Prokopijević: Aposlutno. Sve ono što prelazi cenzus.
Omer Karabeg: Da li tajkuni finansiraju političke stranke u Hrvatskoj?
Darko Petričić: Financiranje političkih stranaka je jedna vrst poreza na imovinu. I to će definitivno raditi svaki tajkun koji ima nekakvu razvojnu viziju i koji misli malo duže poslovati. Oni financiraju sve parlamentarne stranke bez razlike bilo da se radi o onima koje su na vlasti ili u opoziciji. Dakle, igra se na sigurno.
Omer Karabeg: Desi se ponekad da vlast i odbaci pojedine tajkune. Koliko znam, jedini tajkun u Srbiji koga je vlast odbacila i pokušala da ga uništi bio je Bogoljub Karić.
Miroslav Prokopijević: Tačno, ja za drugi slučaj ne znam.
Omer Karabeg: Zbog čega se to desilo?
Miroslav Prokopijević: Da je on radio to što je radio u biznisu, odnosno koristio privilegiju koju je dobio da ima mobilnu telefoniju, niko ga nikada ne bi dirao, ostao bi jedan od operatera. I njegovi unuci bi se verovatno time bavili jer je to vrlo profitabilno. Međutim, on je osnovao stranku koja je počela da uzima značajan broj glasova vladajućim strankama – Demokratskoj stranci Srbije premijera Koštunice i G17 plus. Kad su ovi to videli, uradili su to što su uradili.
Omer Karabeg: Znači, vlast kad hoće može da uništi tajkuna?
Miroslav Prokopijević: Naravno da može. To pokazuje primer Bogoljuba Karića. Takvih primera ima u Rusiji. To je bio slučaj sa Borisom Berezovskim, koji je, istina, uspeo da spasi goli život i deo kapitala, ali recimo Hodorkovski je stradao i još neki drugi koji su dospeli na crnu listu Putinove administracije.
Omer Karabeg: Da li je vlast u Hrvatskoj odbacila neke tajkune? Ima li takvih slučajeva?
Darko Petričić: Ima, ali moram priznati da ih ne uništava ovako temeljito kao u Srbiji. Uostalom, naši tajkuni se uglavnom i ne bave politikom. Međutim, ukoliko postanu nestašni, onda im se pošalje financijska policija ili porezna inspekcija koje utvrde da njihove tvrtke moraju platiti velike poreze što bi značilo njihov financijski krah. I tajkun u tom slučaju mora priznati poraz, povući se i početi plesati kako vlada i državna administracija sviraju.
Omer Karabeg: Da li tajkuni imaju monopol u Srbiji?
Miroslav Prokopijević: Srbija je, to sam već sto puta rekao, zemlja monopola. Gde god taknete praktično imate monopol. Moji omiljeni primeri su vanilin šećer i prašak za pecivo gde imate firmu koja učestvuje sa 60, 70 odsto na tržištu. Čak i u industriji piva – gde je poprilična konkurencija jer postoji petnaestak pivara u zemlji, a pivo se i uvozi – postoji firma koja ima 55 odsto učešća na tržištu. Nemam ja ništa protiv da firma ima učešće i 90 odsto, ali, da biste znali da li ona zloupotrebljava svoj dominantni položaj, morate da pogledate kolike su marže. Ako su marže normalne, onda je sve u redu, ali ako su visoke, onda je problem i kad firma učestvuje i sa 20 procenata.
Omer Karabeg: Da li, recimo, Miroslav Mišković, verovatno najbogatiji čovek u Srbiji ima monopol? Oko toga se vodila velika diskusija. Počela je i kampanja potitv njega, čini mi se čak i iz nekih vladinih krugova, ali sve je zaustavljeno.
Miroslav Prokopijević: To je verovatno bilo upozorenje da bi se malo povećao politički reket. Ili je možda neko uticajan bacio oko na deo njegove imperije. A što se tiče vašeg pitanja da li Mišković ima monopol – najverovatnije ima s obzirom na sve one megacentre i lance prodaje koje ima. Antimonopolska komisija utvrdila je da je njegovo učešće na teritoriji Beograda negde oko 55 odsto. Međutim, naravno, uvek ima korumpiranih intelektualaca, pa je jedna grupa rekla da Mišković ima učešće 11,9 posto, a druga, ne mogu da se setim, ali isto tako nešto jedva dvocifreno, pa je sada ta stvar gurnuta u stranu.
Omer Karabeg: Da li tajkuni imaju monopol u Hrvatskoj?
Darko Petričić: To se vrlo vješto skriva, ali može se reći da postoji monopol. Najveći problem u Hrvatskoj je prilično nekontrolirani uvoz koji uništava domaću proizvodnju, poljoprivredu i industriju, a najveći uvoznici su trgovački lanci koji pripadaju Todoriću ili splitskom Kerumu. S druge strane, vrlo zabrinjavajući monopol nalazi se među novinskim izdavačima, gdje koncern Europa preš holding drži sigurno 80 – 90 posto hrvatske štampe.
Omer Karabeg: Da li hrvatski Mišković, Ivica Todorić, ima monopol?
Darko Petričić: On ima monopol na sve što mu padne na pamet. On ima toliko ljudi u svome lancu da može da zaprijeti vladi da će, ukoliko ne udovolji nekakvim njegovima zahtjevima, otpustiti radnike i to tako dobro funkcionira da su u poslednje dvije – tri godine odnosi između Todorića i vlasti gotovo idilični. A to znači da mu vlast odobrava sve ono što će njemu povećati zaradu i profit.
Omer Karabeg: Kolika je moć Miroslava Miškovića u Srbiji?
Miroslav Prokopijević: Po nekim svedočanstvima poprilično velika. Ali ne kad se radi o tome da li će lokalna samouprava biti centralizovana ili decentralizovana ili o nekim drugim sličnim političkim pitanjima – to njega ne zanima – nego kada su u pitanju stvari koje se tiču trgovine. Njemu, na primer, odgovara da postoji propis da svaka trgovinska firma koja ulazi na tržiste Srbije i pretenduje da ima preko 4.000 kvadrata poslovnog prostora mora da traži posebnu dozvolu vlade, što je potpuno smešno. Zatim, njemu je interesu da se antimonopolski zakon ne primenjuje, da su carine visoke, da postoje zaštitne carine i razna izuzimanja za pojedine proizvode.
Omer Karabeg: Kolika je moć Ivice Todorića u Hrvatskoj?