Mislio sam da sam prevratnik

Nije sećanje ni puko prisećanje ljudi, situacija ili događaja, nego je uvek tumačenje svekolikog života iz ugla sebe, sopstveni doživljaj. Drugi nužno ima makar malo drukčije sećanje, jedinstveno kao otisci prstiju. Ne brine mene toliko lažnost sećanja, koliko njegova narcistička osnova, obrazac govora o sebi prikrivenog govorom o bilo čemu drugom. Nije to stidljivost, nego čuđenje nad bilo čijim zanimanjem za moja sećanja. Biva da je neko veliki, naročit u nečemu važnom, u dobru ili u zlu, svejedno, u nauci, sportu, estradi, politici, umetnosti, veri, numizmatici… Ili se nekome dogodi nešto naročito, begstvo iz robijašnice u Gijani, druženje sa vanzemaljcima, pad s vlasti, proviđenje… Ili se drugi poduhvate da predstave nekoga ili nešto u povećanom formatu. Ne vidim tako ni sebe, ni bilo koji od svojih postupaka ili proizvoda. Značaj koji tome poneko pridaje ne tiče se mene, to nisam ja, nego proističe iz prirodne potrebe ljudi i zajednica za isticanjem primera, i nepoželjnih i pohvalnih. Dakle, vaš je to doživljaj, ne moj. Ne znači da je meni ta nametnuta uloga uvek neprijatna, ali me ograničava i gura u fioku u koju se trudim da ne spadam. Verujem da ovo nije koketovanje, jer se redovno bolje osećam u sredinama gde me ne poznaju. Putovanje mi je uvek bio najdraži način života. Besciljno tumaranje po nepoznatim prostorima, geografskim, misaonim i društvenim. Ništa naročito, ali vrhunski uzbudljivo. Pokušajte, nećete zažaliti. Već mi je manje nelagodno.

Imao sam bezobalne ambicije kao klinac, patološki bujnu maštu i majmunsku radoznalost. Bio sam debeo do svoje dvanaeste godine. Mislim da je to bilo povezano. U školi sam prednjačio, čitavog života, jer i sada povremeno polažem poneki ispit. Autoritet roditelja sam osporavao otkako znam za sebe. Bili su sjajni ljudi, obrazovani, posvećeni deci, daleko od politike, podsticajni i zanimljivi, ali puritanci, moralisti i prestrogi, smatrao sam ja, iako je jednako verovatno da sam ja bio manje pokoran od vršnjaka, a da oni nisu mnogo odstupali od prosečnih pripadnika preostale predratne srednje klase. Na moje pionirske parole prevrtali su očima, a nezgodna pitanja o ratu, Titu i revoluciji svakako su im išla na živce, jer su nekakve odgovore morali da mi daju. Tridesetak godina kasnije učestvovao sam u istoj predstavi, samo u obrnutoj podeli, u ulozi oca. Kao da se ništa nije bilo promenilo.

Uz ljubavi, u gimnazijskim danima najvažnije su mi bile knjige. Svakodnevno druženje sa prijateljem iz odeljenja, Milivojem Majstorovićem, kasnije sjajnim dramskim piscem, sati koje smo provodili u strasnim raspravama o književnosti i estetici, bitno su uticali na mene, verujem i na njega. Tih godina raspadao se Berlinski zid u kulturi, pojavio se francuski Novi talas u filmu, nekoliko kapitalnih izložbi modernog slikarstva, Beogradski džez festival, Medijala, rok kao stav prema životu… U glavama je ključalo. Meni svakako. Kafka, Džojs, Kami, Sen Džon Pers i Frojd bili su mi sveci u to vreme.

Radničko samoupravljanje, romantična slika španskog građanskog rata, a i kubanske revolucije, podstakli su me da se zalažem za odvajanje đačke zajednice i svih školskih slobodnih aktivnosti od omladinske organizacije kojoj je ostala ideologija i politika. Taj napor bio je s pažnjom praćen u gradu i pustio je koren. Meni se činilo da je to pobeda jednog koncepta slobode i uvažavanja pojedinca, a sada mislim da me niko nije ometao, jer je to bilo saglasno širem deklarisanom političkom trendu. Niti sam ja znao, niti je iko pominjao da je to samoupravljanje derivat anarhističkih, naročito Prudonovih ideja, stran marksizmu. Znalo se da je u opreci sa sovjetskim i kineskim shvatanjem vlasti radničke klase i na to smo svi bili ponosni. Bio sam, dakle, reformista, a mislio sam da sam prevratnik.

Mnogo sam crtao, pisao, glumio. Počeo sam da treniram džudo i džiu-džicu. Sjajni trener, možda najbolji u to vreme, Es Ivanović iz Partizana, naredio mi je da prestanem da pušim, pijem i živim noću umesto danju, ili da napustim sport. Naravno, uradio sam ovo drugo. Zauvek. Bio sam intelektualno arogantan i nesiguran u isti mah. Tek krajem studija uspeo sam da postignem bolju samokontrolu, a možda nisam nikada.

Sa petnaestak godina pomagao sam ocu da se pripremi za pukovnički ispit. Komandovanje sanitetom divizije u zadatoj ratnoj operaciji, na karti. Bio je lekar, ftiziolog, cenjen stručnjak, bez ikakve sklonosti vojničkim poslovima. Ja naprotiv, vrlo zainteresovan. Tada sam shvatio da je sa položaja komandanta moguće izračunati sa visokom verovatnoćom ne samo procente gubitaka u pojedinim manjim jedinicama nego i mesta i približna vremena tih stradanja. Vojnik to ne zna. Živi u prećutnoj prevari o slučajnosti svoje smrti. To me je toliko pogodilo da sam zamrzeo vojsku uopšte, iako sam ostao vrlo zainteresovan za strategiju i taktiku. Bilo je dobrih klasičnih knjiga u to vreme, od Sun Cu Vua do Klauzevica. Savremenih ne, osim za posebne oficire. Kasnije, kad sam služio vojsku, od tog interesovanja imao sam samo štete.

Odlučio sam da studiram film. Nije moglo odmah po završetku gimnazije, jer je prijem bio svake druge godine. Upišem psihologiju, koja me zaludela par godina pre toga. Zapadna nauka u Sovjetskom savezu tada nije ni postojala. Za razliku od većine, znao sam da me čeka eksperimentalna nauka, ne psihoanaliza, a krajem studija sam je ipak dobio, prvenstveno preko Vojina Matića. Kasnije mi je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju klasu pozorišne režije dve godine vodio Hugo Klajn, verovatno najznačajniji psihoanalitičar u Beogradu između dva rata. Mislim da je moje viđenje čoveka i danas vidljivo obeleženo tim učenjem. A i neke postupke u radu sa glumcima, pojedine dramaturške tehnike i upotrebu muzike razvio sam polazeći od projektivnih testova i terapijskih postupaka utemeljenih u praksi psihologije. Uopšte nisam imao nameru da mi psihologija postane poziv, ali se ispostavilo da su me ocene kvalifikovale za univerzitetsku stipendiju, te sam imao neposredan interes da održim visok prosek. Sve ispite završio sam u junu četvrte godine, počeo diplomski, razvukao ga u nedogled i – nikada nisam diplomirao. Bavio sam se psihologijom stvaralaštva i nastavio sam to deset godina kasnije kao projekat pri Institutu za filozofiju. Ni to nisam završio, krenuo sam na putovanja čim su mi vratili pasoš. Veliki prijatelji i sjajni sagovornici iz tog vremena bili su mi Ivan Rogić Nehajev, kasnije poznati pesnik, Riječanin, pokojni Milan Milinković i tadašnji asistent Ljuba Stojić. Moj brat Vojislav upisao je filozofiju 1965. godine i kasnije postao asistent. Mnogo je uradio na razvijanju analitičke filozofije u Beogradu. Neke poslove radili smo uporedo, naročito u studentskoj štampi. Od njega sam dosta naučio, uštedeo mi je mnogo čitanja. Bili smo bliski grupi Praxis, kao mladi sledbenici, ali ne kao marksisti. O politici se ćutalo, sve do smenjivanja Rankovića 1966. godine. Tada sam ušao u partiju, SKJ, smatrajući da je led krenuo i da bi preko liberalizovanja partije moglo da se stigne do demokratije. To se posle 1971. godine pokazalo neosnovanim očekivanjem.

Na Akademiji sam režirao Krležu i prostudirao njegov opus. Uvek sam smatrao da je sjajan pisac i teško mi je padalo kad ga u Beogradu nisu postavljali i izdavali duže od dvadeset godina. Utoliko me je više obradovala znalačka, duhovita i nadasve aktuelna prošlogodišnja predstava Krležinog „Izleta u Rusiju“, zaboravljena Belovićeva dramatizacija u briljantnoj režiji Jovana Ćirilova. Gledao sam je nedavno ponovo i deluje mi još bolje nego prvog puta, što je retko. U čaršiji ovog grada, koji je do pre dvadeset pet godina bio važno stecište svakovrsne umetnosti i kulture, krugovi političke i medijske moći sistematski prećutkuju i potiskuju izuzetke ove vrste.

Pokušao sam da u amaterskom studentskom pozorištu „Branko Krsmanović“ postavim jedan svoj komad koji se sastojao od tridesetak scena koje bi se odvijale ukršteno i delimično simultano. Sve smo scene napravili, isprobali i usvojili, a kad smo pokušali da ih složimo u celinu, ekipu od dvadesetak glumaca bilo je nemoguće sakupiti u isto vreme. Nisam uspeo da napravim nijednu kompletnu probu i projekat je propao. Neki glumci su plakali, a ja sam bio krajnje frustriran, toliko da sam samo ćutao.

Nakon desetak filmova uskog formata napravio sam kratki igrani film „Ona voli…“ sa Brankom Petrić. Tom prilikom isprobao sam neka sredstva koja sam kasnije primenio u „Plastičnom Isusu“. Na Beogradskom festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma taj film nije izabran ni u konkurenciju. Ozbiljna frustracija. Posle tri meseca su ga u Marijenbadu izabrali da otvori festival i tamošnji uspeh prevazišao je moja očekivanja. Bilo je to uoči junskih demonstracija 1968. godine. Pomoglo mi je da shvatim apsolutnu relativnost festivalskih politika. Koristilo mi je kasnije, kad sam ponekad sedeo u žirijima. Sad mi je to smešno.

Na Akademiji mi je najbliži bio Vlada Andrić, koji se razvio u jednog od naših najboljih pisaca književnosti za decu. Proveli smo barem hiljadu sati zajedno po bioskopima i pozorištima, najviše u Kinoteci, retko bez Drenka Orahovca, televizijskog reditelja iz Sarajeva. Još više sati, uglavnom noćima, razgovarali smo o filmovima, knjigama, ljudima i o idejama kojima je bilo bremenito naše vreme. Nismo mnogo grešili u procenama, čini mi se sa ove daljine.

Blisko sam se družio i sarađivao sa Tomislavom Gotovcem. Mislim da njemu i Branku Vučićeviću najviše dugujem kad je reč o uranjanju u tadašnju svetsku renesansu avangarde. Bio sam blizak tim idejama, zainteresovan, ali prilično neodređen. Sledeći njih, osećao sam se kao insajder, adept učenja koje je protreslo čitavu građansku kulturu. U tom smislu, na mene su delovali i pogledi Joce Jovanovića, njegovi filmovi, umetnički i politički radikalizam, te zajednička nam ljubav prema Godaru. Zatim Saša Petrović, Dušan Makavejev, Živojin Pavlović i Želimir Žilnik. Mnogo mi je značio Nikola Milošević, i u teoriji književnosti i, još više, kao uzorni govornik. Dušan Stojanović me je uveo u teoriju filma, a prvi put sam kao asistent režije radio sa Vladom Petrićem.

Juni 1968. godine bio je prekretnica u životima mnogih od nas. Iskoračili smo protiv poretka. Na Akademiji su vrlo aktivni bili Ljubiša Ristić, Dragan Klajić, Mikan Marinović, Borka Pavićević i braća Zupanc. Ljubiša i ja bili smo i u redakciji Studenta, gde smo, sa Alijom Hodžićem, Acom Ilićem, Đorđijem Vukovićem i još desetak kolega dugo bili glavna medijska poluga studentskog pokreta. Guru te grupe bio je pokojni Ilija Moljković, čija jedinstvena esejistika i moralni maksimalizam nikoga nisu ostavljali ravnodušnim. Rečeni Milivoje Majstorović i ja pisali smo svakojake književne crtice koje su ponajviše opažane kao satira. Imali smo publiku, delovali smo i osećali smo to. Mlada Svetlana Kojić, sada Slapšak, bila je među najkreativnijima, čudo od žene. Sa Ljubišom sam kasnije dosta radio pri njegovom projektu KPGT u Subotici. Bili smo vrlo bliski. Taj projekat bio je najvažniji scenski proizvod u Jugoslaviji sve do njenog kraja. Ljubiša se razvio u reditelja svetske klase. On mi je najviše pomogao da se vratim u kulturu. Inače, bio sam novinar.

Krajem šezdesetih zbližio sam se sa Vladom Mijanovićem, najpoznatijim liderom studentskog pokreta. Kasnije smo mnoge stvari napravili zajedno, naročito Otvoreni univerzitet, za šta je njemu i još petorici drugara održano spektakularno suđenje kojim je predsedavao Zoran Stojković, kasnije ministar pravosuđa u Koštuničinoj vladi, u prilici da sam sebe lustrira, da se držao zakona. U zatvoru su mi, uz Vladu, najbliži bili Danilo Udovički, sada redovni profesor istorije arhitekture u Ostinu, Teksas, Pavluško Imširović, Adem Demaći i profesor Mihajlo Đurić. Nebojša Popov i Srđa Popović bili su mi ne samo prijatelji nego i uzori. Po izlasku su u moj život ušla braća Cerović, Milovan Đilas i njegov sin Aleksa. Demokratija, građanske slobode i ljudska prava bili su središnje teme tih druženja.

Valjda su svi ti sjajni ljudi ono što me čini mnome, ne mojih desetak filmova i nekoliko predstava. Svi su oni sa mnom, kad god poželim. I živi i umrli. Volim da verujem da je tako…

Eto, toga sam se setio. O danima zatvora i o ovome što bi trebalo da bude sloboda dao sam nepristojno mnogo intervjua.

Ovo su prva sećanja i prvi ljudi koji su mi pali na um. Žao mi je što nisam pomenuo i mnoge druge, sećam ih se živo, ali ovo preti da preraste u spisak sviju kojima zahvaljujem, a to nije smisao sećanja. Naprotiv, ona umeju da zabole, a i da budu nezahvalna. Zato je bolje ćutati, a najbolje je zaboravljati, kad se može. Ja još uvek samo pokušavam.

O SAGOVORNIKU

Lazar Stojanović, reditelj i publicista, u životu se bavio brojnim zanimanjima… Pored filmske i pozorišne režije oprobavao se i u novinarstvu, prevodilaštvu, obrazovanju… U studentskim danima bio je urednik slavnih STUDENTA i VIDIKA. Zbog protivljenja komunističkom režimu, a posebno zbog svog diplomskog filma Plastični Isus, 1972. osuđen je na tri godine zatvora. Film Plastični Isus, sve do 1990. bio je u bunkeru, zabranjen za prikazivanje. Stojanović je do sada snimio deset igranih i dokumentarnih filmova. Živi i radi u Beogradu i SAD.