Misteriozna likvidacija Belog

Prežalio je 10.000 maraka poklonjenih državnim preduzećima, ali je s još većim žarom davao novac za najveću opozicionu stranku – Srpski pokret obnove Vuka Draškovića. S početkom ratnih sukoba u republikama bivše SFRJ prihvatio je ideju formiranja Srpske garde, preuzevši na sebe obavezu da podmiri većinu izdataka za njene potrebe. Njegova majka tvrdi da je iz fabrike u Vučju naručio 10.000 uniformi, zbog čega je direktor fabrike imao neugodne razgovore u policiji. Pretpostavljalo se da je Matić finansijski pokrivao i nabavku naoružanja, da je obaveze plaćanja izmirivao na vreme, ali da je u nekom delu prekoračio rok. Neispunjavanje obaveza prema prodavcima oružja navođeno je kao mogući razlog za neprilike, jer su se u tom poslu opekli i znatno iskusniji od njega. Jedino nije bilo sumnje da je Matić preuzeo obavezu kakvu niko drugi nije mogao, možda ni želeo, da prihvati. Nemoguće je ustanoviti koliko novca je, ne računajući izdatke za Srpsku gardu, Beli uložio u ono što je stranci, čiju je člansku kartu s ponosom nosio, bilo potrebno. Njegova supruga Tanja je potvrdila priče da su imali međusobne razmirice zbog prevelike materijalne podrške koju je davao SPO-u.

Od svojih 39 godina života, Beli je 27 intenzivno prijateljevao s Giškom, pomažući mu, po pamćenju Giškine majke, „u trenucima kada su ga gotovo svi drugi zaboravljali“; redovno mu je slao novac i garderobu tokom zatvorskih dana, kada sam to nije mogao da učini plaćao je troškove puta onima koji su ga obilazili, ponekad namirivao Giškine troškove, jer je on s novcem bio nemaran… I Milica Matić kaže da je od svih prijatelja njenog sina jedino u Gišku imala apsolutno poverenje.

Poznanici Branislava Matića pričaju da mu je neposredno uoči pogibije prećeno, ali da on to nije ozbiljno shvatao, da pretnje nisu bile dovoljan razlog da nosi pištolj, jer to nikada nije radio. Uprkos tome što je i sam zamerio Belom na promeni političkog dresa, bivši šef specijalnih operacija DB-a Božidar Spasić negira umešanost države u njegovu likvidaciju. Priznaje, doduše, da je policija namerno zapostavila istragu ubistva, dozvoljavajući da se rašire glasine kako „pripadnost opoziciji nosi rizik“.

Spasićev kolega iz javne policije sažeto iznosi sasvim drugačije iskustvo:

„Policija svakom ubistvu prilazi istovetno, ali čim uoči da je 'potpis' za izvršeno delo krajnje profesionalan, što je ovde nekada bila retkost, slučaj gura u fioku. Jednostavno, postoji realan strah da bi preveliko angažovanje i kopanje moglo da odvede do neke važne institucije ili visoke ličnosti, pa se od potrage odustaje na vreme.“

Najgrublje, ali možda najpreciznije formulisan zaključak izgovorio je inspektor koji je neposredno radio na Matićevom i sličnim slučajevima:

„Čim se stigne do motiva ili materijalnih tragova koji vode ka DB-u ili politici, od angažovanja se praktično odustaje. Niko zbog ubistva kriminalca ne želi da rizikuje sopstvenu glavu, jer ga u rizičnim situacijama ni služba, ni država, neće uzeti u zaštitu. Uostalom, kriminalci su sami birali da sarađuju s tajnom policijom i političarima, a policajce omalovažavali pokazivanjem brojeva telefona njihovih šefova, pasoša i legitimacija koje im je izdavao DB. Zašto bi se onda policija mešala u njihove 'porodične svađe' i dokazivala ono što su svi znali?“

*****

Na ispraćaju Branislava Matića Belog njegov najbolji prijatelj Đorđe Božović Giška održao je emotivan govor. Pred nekoliko hiljada okupljenih govorio je o vrlinama svog druga iz detinjstva, njegovoj želji da Srbiji pomogne u najtežim trenucima, uverenju da su ga ubili „izrodi srpskog naroda“… Značajan deo govora posvetio je gardi i događajima na ratištu, optuživši, kako ih je nazvao, komunističke generale i njihov kukavičluk za sve loše što se događalo na područjima koja su Srbi napuštali. Nad kovčegom svog prijatelja zakleo se, između ostalog, i na to da neće odustati od zaštite Srba ma gde se nalazili.