Mit o Evroarabiji

Najesktremniji oblik te priče jeste zamisao o ”Evroaziji”, zapaljivi termin koji tobože opisuje fenomen „muslimanskih hordi koje sada kontaminiraju DNK Evrope“.

Ova priča predstavlja odraz straha od domaćeg terorizma i može biti podstrek za tretiranje muslimana kao stranih neprijatelja. Štaviše, naglašavanje verskih razlika jeste podjednako opasno. Stvorena je lažna dihotomija po kojoj muslimani moraju da biraju između zapadnog i evropskog identiteta ili navodnog islamističkog. Ali, odnos između vere evropskih muslimana i identifikacije sa evropskim narodima retko potvrđuje stereotip „Evroarabija“.

Globalno istraživanje agencije Galup koje je obuhvatilo dosta ispitanika, poslužilo je za pisanje knjige „Ko govori u ime islama: Šta milijardu muslimana zaista misli“, autora Džona L. Espozita i Dalije Mogaed, koja uključuje detaljne i opsežne analize sklonosti evropskih muslimana. Rezultati upućuju na zaključak da verski i nacionalni identitet jesu komplementarni, a ne konkurentni koncepti. Muslimani koji žive u Parizu, Londonu i Berlinu više su religiozni od prosečnih građana, ali su u istoj meri kao svi ostali spremni da se identifikuju sa svojim narodom i demokratskim institucijama, te da odbace nasilje.

Priče koje preovlađuju često prikazuju džamije i islamska udruženja kao prostore za radikalizaciju, ali ja tvrdim da pojedini mladi ljudi sve češće okreću leđa ovim mirnim institucijama. Možda je uzrok tome činjenica da je džamijama i islamskim udruženjima sve teže da se nadmeću sa obećanjima utehe dostupnim na Internetu, koja uključuju hvatanje u koštac sa političkim problemima, borbu protiv nepravdi u svetu i promovisanje oružja koje u krajnjem slučaju može biti smrtonosno.

Internet je mesto gde pojedini mladi muslimani podležu primamljivim propovedanjima o islamu koja su osmislili odgovorni za terorističke napade u našem dobu. Mi, takođe, znamo za pogubni uticaj šačice mladih koji nije ograničen na muslimansku zajednicu, u šta smo se uverili kada su se odigrali tragični događaji u Bridžgendu u Britaniji, gde je 17 mladih, tobože povezanih putem Interneta, izvršilo samoubstvo.

Za pojedine mlade muslimane najvažnija je virtuelna potkultura koja deluje na rubovima muslimanskih zajednica, bilo da je reč o Evropi ili o islamskom svetu. Ona predstavlja priču o svetu prepunom istinskih nepravdi, za koje jedino rešenje jeste nasilna borba, što tobože vodi u trijumf monolitnog muslimanskog sveta. Bez obzira na neugodnu istinu da su takva dela teološki neprihvatljiva, njima se šalje poruka da cilj opravdava sredstvo i da ne postoji alternativa.

Ta priča je primamljiva jer pogoduje otuđenosti koju osećaju mnogi mladi muslimani. Neki možda doživljavaju nepopularne i nepravedne inostrane avanture u Iraku kao primere uzaludnosti zakonske političke akcije. Drugi osećaju da ih guše preovlađujući otrovni govori u kojima su evropski muslimani opisani kao stranci, tuđini i sumnjivi. Zakoni osmišljeni u cilju izolacije i „krivičnog progona“ muslimana i navodi koji potvrđuju islamfobiju u našim medijima, snaže apsurdnu tvrdnju da zbilja prisustvujemo „ratu protiv islama“.

U muslimanskim zajednicama na svim mestima postoji potreba da se ospore ovakve tvrdnje isticanjem teološke osude nasilja koja postoji u islamu. Moramo dvostruko uvećati naše napore da dopremo do lokalnih zajednica i pokažemo istinu o našoj veri. Stoga, treba odati priznanje danskim muslimanima koji su ispoljili blagost prilikom provokacija ekstremnog desničarkog političara Gerta Vildersa, odlučnog da prikaže film koji bi samo raspirio javne predrasude protiv islama. Muslimani u Holandiji odgovorili su na to otvaranjem svojih džamija i približavanjem susedima.

Postoji kolektivna odgovornost da se uhvati u koštac sa takvim problemima ne kao sa muslimanskim pitanjima, već problemima čija rešenja će osnažiti vrednosti na kojima se temelji evropsko društvo. Borba protiv osećanja nepravde, opsade, otuđenosti, svojstvenih mladim muslimanima, nije pobeda ekstremista. To je trijumf evropskih liberalnih vrednosti budući da pokazuje da su svi pojedinci i manjine podjednako važni.

Nesumnjivo, ne treba da smatramo ni domaći terorizam ni prisutvo muslimana kao novine za Evropu. Interakcija islama sa evropskim društvom izazvala je procvat znanja, a veliki broj muslimana naseljava Balkan, istočnu i centralnu Evropu već vekovima. Oni su pomogli izgradnju ekonomija ratom opustošene Evrope tokom pedesetih godina proteklog veka, dolazeći u Evropu kao imigranti da bi im, potom, Stari kontinent postao dom. U gotovo svakom sektoru života, muslimani jesu sastavni deo evropske tapiserije.

Svi Evropljani, uključujući i muslimane, imaju pravo da budu zabrinuti zbog domaćeg terorizma. Naša prava na bezbednost i život jesu suštinska, kao što je to i potreba da naseljavamo prostor lišen predrasuda i podozrivosti. Bombaški napadi koji su 7. jula 2005. potresli moj rodni grad London, predstavljali su gorki dokaz za to. Žrtve su bile svih vera i etničkih pripadnosti, uključujući i muslimane, kao što je bio slučaj sa herojima koji su pomogli da se London tako brzo oporavi. Kolektivna poruka žitelja Lodona posle 7. jula, bila je odlučna, kao što to mora biti i evropska: nećemo dozvoliti da nas takve strahote podele.

Autor je generalni sekretar Muslimanskog saveta u Londonu