Mladi pesimistični o budućnosti srpskog društva

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Realno, kako i ne bi bili? Mi, malo starija generacija, smo dozvolili da nam država dospe u ovo stanje. Moj stav u mladosti je bio optimističan, t.j. da će se situacija neminovno promeniti. Dočekao sam da Sloba i Mira odu nadajući se da je to ono što smo iščekivali. Međutim, ispostavilo se da je baba iz gradskog prevoza 90-tih bila u pravu: „Sine, biće svega u prodavnici ali mi to nećemo moći da kupimo“. Da li smo mi tako (globalno gledano) glup i loš narod? Zar moramo uvek da radimo protiv svog interesa ili je to neka projektovana situacija po „teoriji zavere“? Jednostavno, nisam siguran šta bih savetovao mlade. Ostao sam ovde i ako sam imao mnogorbojne prilike za odlazak (rodbina i prijatelji koji su ih iskoristili žive lagodnim i bezbrižnim životom). I dalje mislim da možemo mnogo (ali mnogo) bolje, a život je, u suštini, kratak. Žrtvovati svoje vreme da bi možda (ali možda) bilo bolje deci? Čime mladima garantovati „bolje“ ne njima, nego njihovoj deci?

2. Млади да не буду песимистични, него да граде боље друштво тако што ће мање гледати ТВ, мање сурфовати, а више причати, устајати старијем у превозу, помоћи комшији или омшиници кад носи торбу са пијаце, помоћи родитељима у кућним пословима, више шетати, бавити се спортом… Ајде децо, осмех на лице и живот је пред вама.