„Mladić“ demaskirao vlast u Srbiji

Katarina Golubović: To je zapravo potvrda onoga što se dešava još od povratka Vojislava Šešelja u Srbiju. Dosad je Srpska napredna stranka podržavala ratne zločince pre svega kroz neka tumačenja prava. Nije se išlo na kršenje zakona, međutim, danas imamo jasnu pokaznu vežbu da će SNS i oni koji su s njima u vladajućoj koaliciji prekršiti zakon i Ustav samo da bi se ta podrška očuvala.

Rade Veljanovski: To apsolutno nije iznenađujuće pogotovu što mural, o kome ovih dana bruji javnost, nije ni prvi, a verovatno ni poslednji. Ima takvih murala po celoj Srbiji, pa i po Beogradu. I to ne samo nakaradnih slika Ratka Mladića već i Radovana Karadžića i drugih osuđenih ratnih zločinaca. Sve to pokazuje da je dominantno stanje svesti u Srbiji uveliko nacionalističko i desničarsko, kao i da nema govora o tome da ćemo se na objektivan način suočiti sa prošlošću. I treće, vlast se sada potpuno demaskirala. Ona ni dosad nije osuđivala ratne zločince, a sada ih otvoreno podržava i brani.

Karabeg: Vlast je dosad uglavnom tolerisala slavljenje ratnih zločinaca, ali sada ih otvoreno brani. Ne samo što aktivistima NVO ne dozvoljava da uklone Mladićev mural nego ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin otvoreno kaže da mu je više stalo do Mladića nego do Nataše Kandić?

Golubović: Ovo nije prvi takav nastup ministra Vulina. Podsećam da je pre nego što će Ana Brnabić predložiti sadašnju vladu Komitet pravnika za ljudska prava tražio od nje da u vladi ne bude neko kao Vulin koji je, dok je bio ministar odbrane, zloupotrebljavao ministarstvo za nastupe protiv kosovskih Albanaca i Albanaca na jugu Srbije. Brnabić se, naravno, oglušila o naš zahtev. Mi smo Vulina i tužili zbog toga što je u mnogim izjavama koristio govor mržnje. Tako da nas njegovo sadašnje ponašanje uopšte nije iznenadilo. Do 2012, kad je SNS došla na vlast, postojala je zabrana neonacističkih skupova, pa čak i zabrana ultradesničarskih organizacija. To je bio dobar trend. Ustavni sud se o tome oglašavao, a bilo je aktivno i Ministarsvo unutrašnjih poslova naročito na teritoriji Vojvodine. A onda se 2012. trend promenio – počele su da bujaju fašističke organizacije i takozvane narodne patrole.

Veljanovski: Vulin igra ulogu neke vrste frontmena oficijelne politike u kojoj je nacionalizam uveliko etabliran. On spada u ljude koji su spremni da retroaktivno pravdaju događaje 1990-ih. Tada je, valjda, bio previše mlad kao i Vučić, pa nisu mogli direktno da u tome učestvuju, ali su učestvovali kao članovi političkih organizacija. Oni sada žele da u očima nacionalističke populacije postanu veći heroji nego što su bili tada. Kad Vučić ovih dana komentariše reagovanja Evrope, Amerike i uopšte demokratskog sveta na ono što se dešava u Srbiji, on uvek kaže da su to ljudi koji nemaju šta drugo da rade nego da mrze Srbiju. Time on u stvari podstiče mržnju sopstvenog naroda prema tim zemljama. Njemu su potrebni egzekutori i onda se javlja Vulin – i ne samo on – kao jedan od egzekutora takve politike i ideologije.

Karabeg: Vlast je dosad govorila da se u Srebrenici nije dogodio genocid, ali je priznavala da se tamo dogodio zločin. Sada se slavljenjem Mladića kao heroja praktično negira i sam zločin. Jer, neko ko je heroj ne čini zločine?

Golubović: To je rezultat desetogodišnje politike Aleksandra Vučića. Ali, ne rade to samo Vučić i SNS. Miloš Jovanović, predsednik opozicione Srpske demokratske stranke, takođe poriče genocid u Srebenici. Kao docent Pravnog fakulteta on uči studente da je Haški tribunal politički sud ne govoreći im o tome kakve su činjenice tamo utvrđene. Takvim izjavama on hoće da dođe do birača jer je danas stovorena takva atmosfera da se smatra izdajnikom onaj ko kaže da je Mladić počinio genocid.

Veljanovski: Apsolutno se negira ne samo genocid nego i bilo kakav zločin koji su počinili Srbi u BiH jer se time hoće da pokaže kako na srpskoj strani nema krivice. Zbog toga se ljudi, koji govore da je u Srebrenici počinjen genocid, optužuju kao izdajnici. Jer, ako je Mladić odgovoran za genocid, postavlja se pitanje zašto ga je on počinio. Onda klupko počinje da se odmotava, pa se postavlja pitanje da li je Mladić imao podršku Beograda i Srbije. Ako je to tako, a jeste, onda je Miloševićev režim najodgovorniji za krvavi raspad Jugoslavije i za ratove, a sadašnja vlast hoće da pokaže da to nije tačno. Poruka je – nismo mi krivi, za sve su krivi drugi, pa se obnavlja teza kako su NATO, Vatikan i Brisel krivi za raspad Jugoslavije i za sve što se događalo 1990-ih godina.

Karabeg: Čini se da o atmosferi koja vlada u Srbiji govori i odnos opozicije prema onome što se zbivalo oko murala. Sem Borisa Tadića ostali su dosta mlako reagovali ili se uopšte nisu oglasili?

Golubović: Mladi koji žive u ubeđenju da je Mladić heroj glasaju na izborima i za njihove glasove se ne bori samo Vučić nego i opozicija. Zbog toga deo opozicionih stranaka negira činjenice o zločinima, a drugi su tihi i ćute.

Veljanovski: Odnos opozicije prema odbrani Mladića dopunjuje mozaik jako tmurne situacije u Srbiji. Jer osim Tadića, Ne davimo Beograd, Građanskog demokratskog foruma, Skupštine slobodne Srbije i još ponekog ostali su uglavnom ćutali. Podsetio bih da sem gospodina Miloša Jovanovića i Boško Obradović, lider opozicionih Dveri, i te kako smatra da je Mladić nacionalni heroj i da mu treba podići spomenik u Srbiji. Slično misle i Zavetnici i još neki na desnici. Na opozicionoj sceni postoji priličan broj stranaka i lidera koji pokušavaju da nadmaše Vučića u odbrani zločina iz 1990-ih i u proglašavanju onih koji drugačije misle za izdajnike. To je naš veliki problem. Mislim da nisu u pravu dobronamerni građani i javne ličnosti koji kažu da oni koji brane Mladićev mural nisu većinska Srbija, da veći broj ljudi to osuđuje. Nažalost, moram reći da nije tako.