Mladić imao kuvara i konobara dok se krio

Uspevao je da umakne progoniteljima zahvaljujući tome što je verovao samo malobrojnima, živeo u izolaciji i bedi, a ćutanje je obezbeđivao pretnjama, piše Gardijan, navodeći da su Mladićevim jatacima pre instrukcija stizale fotografije njihove dece. Da bi se osigurala odanost muškaraca i žena koji su mu pomagali tokom godina bekstva poruka „poklonjenih“ fotografija bila je jasna – ako deca mogu da budu na meti objektiva, mogu isto tako i da se nađu na meti oružja.

Kako Gardijan piše, lagodno skrivanje koje počinje od 1997. kada je Mladić boravio u vojnom odmaralištu na planini Rajac kod Beograda, nastavilo se u drugom većem vojnom odmaralištu u Stragarima kod Kragujevca – sa sportskim terenima, bazenima, u blizini šume gde je bio dozvoljen lov na jelene.

„Razgovarali smo, šetali smo se kroz šumu, igrali smo šah. Igrali smo i karte i stoni tenis. Zatim bismo ručali i ponovo odlazili u šetnju kroz šumu“, citira Gardijan majora Đorđa Ćurčina. List navodi i da je za ličnu Mladićevu zaštitu u Beogradu formiran specijalni Trideseti centar za obezbeđenje sa 10 telohranitelja. Pored njih, Mladić je imao i kuvara, čak i ličnog kelnera, koji se vraćao s njim na Rajac, dok je u Stragarima bila sezona lova. Mladić je izvesno vreme provodio u svojoj porodičnoj kući u Ulici Blagoja Parovića u Beogradu, odakle je odlazio u restorane i na fudbalske utakmice.

Lagodno skrivanje završilo se one noći kada je Slobodan Milošević uhapšen (1. april 2001.)

– Mladić je bio u svom stanu, odakle je iste noći otišao navodno čvrsto rešen da se ne preda živ. Miloševićevi prijatelji u vojnoj komandi preselili su ga u drugu bazu u Krčmaru, kod Valjeva, koja ima podzemni bunker, ali su im od tog trenutka ruke bile vezane pošto je Zoran Đinđić preuzeo kontrolu nad aparatom bezbednosti, piše Gardijan.

Generali su tada rekli Mladiću da mora da ode iz Krčmara, što je on u početku odbio. Nastala je neka vrsta pat pozicije, u kojoj je vojska nadletala bazu helikopterima, simulirajući napade, da bi ga ubedila da ode. On je to i učinio 1. juna, napuštajući bazu u konvoju vojnih vozila, čime je započeta „manje komforna“ faza bekstva.

Gardijan piše da se mreža „jataka“ svela na šačicu starih drugova iz rata u Bosni, na čelu sa bivšim pukovnikom Jovom Đogom, koji je organizovao iznajmljivanje niza stanova u novobeogradskim soliterima. Jedan od tih stanova bio je u blizini stana u kome se skrivao i ratni predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić, pod lažnim identitetom, ali neimenovani srpski zvaničnik, koga citira Gardijan, smatra da se nikad nisu sreli.

Prema pisanju lista, Mladić se pridržavao vojničke discipline, retko je izlazio, osim povremeno u večernju šetnju pored Save, sa sinom Darkom. Tražio je toplo mleko s medom ujutro, pre gimnastike, hrana je morala da bude sveža, a voće i povrće kupovalo se sa različitih tezgi, s neverovatnim objašnjenjem da bi nabavka na istom mestu mogla da pobudi sumnju i otkrije gde se nalazi.

Navodi se, međutim, i da su se jataci posle Đinđićevog ubistva „osuli“, ostao je i bez telohranitelja od kojih su neki imali običaj i da spavaju na podu.

Gardijan tvrdi i da postoje dokazi da se jedno vreme Mladić krio u podzemnim bunkerima u kasarni u Topčideru, gde su dvojica gardista ubijena 2004, navodno zato što su ga videla. U decembru 2006. premešten je u selo Ljuba, kod Sremske Mitrovice, gde je jedan od njegovih zaštitnika imao vikendicu. Sve više se plašio da će biti otkriven i otpustio je sve telohranitelje da ga ne bi izdali. Februara 2006. pojavio se u stanu svog šuraka Krsta Jegdića, koji ga je sutradan odvezao kod brata Miroslava u Malu Moštanicu, na Savi. Miroslavljeva snaja Đuka kuvala je Mladiću obroke, ali je kasnije izjavila da je saznala o kome je reč tek kad je Mladić uhapšen. 

Sudski epilog za jatake

Branko Mladić i Krsta Jegdić osuđeni su prošle godine nagodbom sa Tužilaštvom za ratne zločine na uslovne kazne zbog pomaganja Ratku Mladiću u skrivanju. Pred Višim sudom u Beogradu i dalje se sudi grupi od desetak okrivljenih, mahom vojnih lica ili članova njihovih porodica izbeglih iz BiH, za pomoć u skrivanju Mladića od 2002. do 2006. Prvooptuženi je bio Jovo Đogo, koji je u međuvremenu preminuo, a ostali su već jednom oslobođeni krivice, ali je Apelacioni sud naložio novo suđenje, koje se odvija uz česta odlaganja. Sledeće ročište zakazano je za jun.