Mladić propuštan kroz kontrolne punktove

Uz takvo tumačenje rezolucija UN kojima se osniva Tribunal jasnije nam je neraspoloženje koje su uzastopno izražavali tužioci Tribunala. Ostajalo je još ono suštinsko: „Član 21 Statuta MKSJ podseća da se ‘svako optuženo lice smatra nevinim dok se njegova krivica ne ustanovi presudom’. Zahvaljujući toj prezumpciji nevinosti, nije zabranjeno pregovarati s nekim osumnjičenim koji još nije osuđen. Osim toga, treba podsetiti i da MKSJ ne poznaje institut osude u odsustvu.“ Ovom argumentacijom pravno se legitimisalo održavanje odnosa s Mladićem i Karadžićem. Da li je to bilo neko ograničeno tumačenje od strane nekog visokog funkcionera sigurnog u ono što čini? Ili je, kako to često biva, ovaj u pravu mogao da nađe argumente da podupre neki već doneti politički stav? Obe opcije međusobno se upotpunjavaju. „Ova hipoteza bliska je onoj iz razgovora vođenih u prošlosti, unutar Kontakt grupe za Namibiju, s južnoafričkim rukovodiocima optuženim za aparthejd rezolucijama Saveta bezbednosti. Razgovori nisu bili nezakoniti, ali su čuvani u najvećoj tajnosti.“
Zaslepljenost ponekad nema granica. Mark Gijom je belešku potpisao 27. jula, kad su već počele da cure vesti o masakru u Srebrenici. Svojim tonom ova beleška je podsećala na neke druge beleške, iz nekih drugih vremena kada su, u ime prava, neki revnosni činovnici prodavali dušu. Ali vratimo se dokazivanju: „Sudije Tribunala se trude da pokažu da delaju i da na neke druge prebace odgovornost za urođenu nesposobnost Tribunala… To se vidi iz publiciteta koji je, usred krize, dat u vezi sa sudbinom muslimana i nalozima za hapšenje Karadžića i Mladića koji nemaju neke veće izglede da dovedu do njihovog hapšenja (sic!)… A nekompatibilnost državnih politika i rada Tribunala pokazaće se tada u punom svetlu. Kako na to podseća ambasada Francuske u Hagu u telegramu od 25. jula, Tribunal se uostalom ne bavi ni političkom oportunošću, niti stepenom ostvarivanja svojih odluka…“
Sastavljač ovog zanimljivog dopisa, šef pravnih poslova Ministarstva odbrane sve do 2003, postao je načelnik pravnih poslova u Ministarstvu pravde. Nema sumnje da bismo beleške u sličnom tonu pronašli i u državnim arhivama drugih „velikih demokratija“ angažovanih u Bosni.
Da li je tu postojao neki uzročno-posledični odnos? Kad je NATO počeo da funkcioniše jedini mu je zadatak na terenu bio da se zadovolji praćenjem generalovog (Mladićevog) kretanja. Tako je ovaj primećen u Beogradu 21. maja 1996, na sahrani svog vernog pomoćnika Đorđa Đukića, zaduženog za logistiku Vojske Republike Srpske – VRS. U svoj štab u Han Pijesku vratio se tri dana kasnije prelazeći bez problema kontrolne punktove IFOR usred američkog sektora. Za njega put od Zvornika da Han Pijeska nije predstavljao nikakav rizik, iako je morao da prođe kraj jednog od glavnih logora dži-ajza. Sledećih nedelja srpska štampa ga je na fotografijama sa simpatijama prikazivala u novom svetlu: Mladić s mistrijom u ruci, Mladić kao pčelar. A s francuske strane: „U to vreme imali smo malo operativnih informacija. Na njemu smo radili kada bi se pojavio u našem sektoru, ali to se retko dešavalo.“
U Parizu, kao i u ostalim zapadnim prestonicama, još se želelo da se veruje da je neki kompromis moguć: „Dovoljno je da Karadžić i Mladić odu u Hag, da tamo budu na raspolaganju Tribunalu, ne moraju da budu u zatvoru.“ Ne konsultujući se zapravo sa sudijama, diplomate su zamislile takav „sporazum“ na osnovu presedana hrvatskog generala Blaškića, prvog koji se „dobrovoljno“ predao da bi zadovoljio svoju vladu. „Ratko, s tobom smo; Ratko, s tobom smo“, skandirale su sredinom 1996. hiljade demonstranata u znak odgovora na zahteve za njegovo hapšenje. Ta okupljanja, prigodno organizovana u Foči usred zone pod francuskom odgovornošću, i u Bijeljini koju su kontrolisali Amerikanci, doprinela su da se učvrsti uverenje kako je potrebno čekati.
General Žan Hajnrih, zamenik komandanta IFOR, predosetio je kampanju dugotrajnog i zajednički orkestriranog uznemiravanja. Pokušaj hapšenja mogao je da pokrene pravi ustanak. Predsednik MKSJ se 30. oktobra 1996. pred ministrima Saveta Evropske unije zalagao za to da članice NATO daju trupama IFOR „jasna ovlašćenja za hapšenje okrivljenih lica koja uživaju u potpunoj nekažnjivosti“. Predlog je odbijen. Takva reakcija odmah je poništila i tvrdnje u anglosaksonskoj štampi o francuskoj podršci glavnim okrivljenima u zamenu za oslobađanje pilota. Naime, konsenzus oko toga da se „ništa ne čini“ bio je potpun! A Miloševićevi „releji“ nisu propuštali priliku da novinarima „prodaju“ ideju o nekakvom sporazumu koji su Zapadnjaci prihvatili. „Obojica glavnih optuženih MKSJ biće ostavljeni na miru u zamenu za njihov odlazak s vlasti“, zaključivali su oni. IFOR se ipak složio da izda 10.000 poternica na osnovu dokumenata dobijenih iz Haga. Ne mnogo uverljivo. Na njima su se videli portreti 18 osumnjičenih od kojih se polovina nije mogla identifikovati.
Nastavlja se