Foto: Dušan Pešić/DanasSa dve godine nisam ni znala, niti bila svesna da imam leukemiju. Šok je usledio tek nakon izvesnog vremena, posle priča mojih roditelja, kada sam počela da spoznajem svet oko sebe i prirodu svoje bolesti. Lečenje je započeto u Vranju, ali nije bilo uspešno pa su me prebacili u Niš i tamo sam, na onkološkom odeljenju Kliničkog centra, ležala pune tri godine. Sada sam živa i zdrava, ali mnoga deca koju sam upoznala u Nišu a koja su delila moju sudbinu, nisu preživela bolest, priča za Danas Vranjanka Anastasija Ristić (18).
Anastastija je maturant Hemijsko-tehnološke škole u Vranju, od nedavno proglašena i đakom generacije ove ustanove, dok će od oktobra biti brucoš na Fakultetu zaštite na radu Univerziteta u Nišu, na departmanu o zaštiti životne sredine.
„Tu diplomu, nagradu za učenika generacije, dobila sam jer sam se, verujem, nekako najviše istakla. Član sam humanitarne organizacije NURDOR, bila sam i deo raznih ekoloških sekcija i autorka likovnih radova“, priča Anastasija.
Govoreći o svojoj borbi sa bolešću, naša sagovornica kaže da je lečnje počelo 2005. godine, kada je imala samo dve godine, a trajalo do 2008.
„To je počelo sve sa povišenom temperaturom koja nije mogla da padne. Posle dva ili tri dana od mog odlaska u Niš, doktorka mi je rekla da mi je dijagnostikovana leukemija. Ostavili su me da ležim na onkološkom odeljenju gde sam provela skoro tri godine. Kad je već poodmaklo lečenje, skoro da mi ništa nije bilo jasno, razmišljala sam kako je moguće da sam još uvek živa, znajući šta mi se sve izdešavalo tokom perioda oporavka. Kako ćete podneti hemioterapije, zavisi od imuniteta. Sećam se da sam ih ja podnela uz mučnine i povraćanje, kosa mi je opala brzo, nisam imala snage u rukama i nogama. Gubila sam apetit, skupljali su mi se otrovi u pankreasu, pa su mi gurali sondu kroz nos. Imala sam i problema sa jetrom koja mi se nekoliko puta uvećala jer nije mogla da se pročisti od silnih citostatika“, priseća se Anastasija.
Kontrole su, najpre, bile česte, „na tri, pa na šest meseci“, a sada znatno ređe, „svake dve do tri godine“.
„Meni je fizički sve to teže palo, psihički manje-više jer nisam bila svesna stvari koje su mi se događale i šta me sve u budućnosti čeka, bila sam mala. U sobi u Nišu je bilo nas pet ili šest, imala sam drugare iz Bujanovca i Preševa, uglavnom sa juga Srbije. Neko terapije podnosi bolje, neko lošije, ali su roditelji i medicinsko osoblje uvek bili uz nas, što nam je svima značilo. Svi su mi govorili da treba da budem jaka, pre svega, da pokušam da što manje razmišljam o bolesti, da gledam kroz prozor ili već šta god“, kaže Anastasija.
Iako je bila sasvim mala, seća se pojedinih reakcija roditelja koji su je „svesrdno podržavali“, iako im „nije bilo svejedno“.
„Bili su nemoćni jer nisu znali šta da rade. Opet, čekali su dan kad ću ja biti bolje i kad će sve biti gotovo. Najgori deo lečenja bio je vađenje koštane srži iz butne kosti, imala sam dve godine, a to je, donekle, i najveća fizička bol koju sam osetila jer se intervencija radi bez anestezije. Takođe, pamtiću i modrice po telu koje su se odjednom pojavile“, dodaje.
Karcinom se, kaže, „u većini slučajeva ne vraća, ali se i to dešava, opet zavisno od imuniteta“.
„Neka deca koju sam upoznala nisu uspela da se izbore sa bolešću, dosta njih. Bolest im se vraćala dva-tri puta, više nisu mogla da se bore. Mislim da sam bolest pobedila jer sam bila psihički jaka, nisam razmišljala da ne mogu ili da neću uspeti, samo sam gurala do kraja i pokušala da ostanem pozitivna“, ističe sagovornica Danasa.
Članica Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka (NURDOR) postala je 2014, još kao učenica osnovne škole.
„Već mi je bilo jasno kako bolest živi, kako se razvija i koji su načini za borbu protiv nje. Kad odem u Niš na studije, planiram da i tamo pomažem deci koja leže na onkološkom odeljenju, da ih posećujem i podržavam rečima ohrabenja ili na neki drugi način. Volontirajući za NURDOR, pričam deci o bolesti, o tome kako da se brinu o sebi i pokušaju da pobede karcinom, što me na trenutke vraća u vreme kad sam ja ležala u tim krevetima, razmišljajući o svojoj budućnosti. Pri poseti onkološkom odeljenju u Nišu, primetila sam jednu devojčicu koja je ležala u krevetu i istog trena videla sebe. Ta slika mi je bila u glavi, nije bilo baš svejedno. Kažu da što je dete starije, to je teže da se izleči. U najranijem detinjstvu, kao što je to bio moj slučaj, dete nije ni svesno onoga što mu se dešava“, objašnjava hrabra Anastasija.
Uspeva da održi kontakt sa decom koju je upoznala tokom lečenja, a sa puno poštovanja priča i o osoblju onkološkog odeljenja koje se trudilo da njoj i njenim drugovima iz sobe, što je moguće više, olakša lečenje.
„Čujem se sa njima redovno, posebno sa decom mojih godina, bili smo zajedno i na kampovima koja su održavana u Ivanjici. U pitanju je rehabilitacija za decu koja su lečena od raka. Čujem se, takođe, i sa predsednicom NURDOR-a Jolandom Kororom iz Novog Sada, čiji je sin, takođe, lečen od leukemije. Na sajtu NURDOR-a piše da svakog dana od karcinoma oboli dvoje ili troje dece, što je poražavajuća statistika, strašno je to. Mnogo mi je olakašalo to što su sestre, uopšte bolničko osoblje, bile posvećene svakom pacijentu, vrlo su prijatni ljudi koji hoće da pomognu. Tu su i za priču i za igru, za sve“, zaključuje Anastasija Ristić.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
