„Mnogi vozači nemaju taj ključić, pa ga mi nosimo sa sobom“: Studenti FPN-a još jednom inicijativom pokazali solidarnost s kolegama sa invaliditetom

Studentkinje Mina Pejaković i Melina Mikić Božanić i student Marko Jovanović kao glavne razloge koji su ih motivisali da započnu inicijativu „Prevoz za jednakost“ navode neprilagođene autobuse, tramvaje i trole, nedovoljan protok specijalizovanih kombija, diskriminaciju od strane taksista, kao i višesatno čekanje prevoza.

„Za ovu temu smo se odlučili jer nam se često dešavalo da zatičemo naše kolege kako satima čekaju da prevoz dođe po njih ili kako su već satima na fakultetu dok čekaju da predavanje počne“, ističe studentkinja Pejaković.

Ova grupa studenata poziva se na rezultate istraživanja koje je sprovela Akademska inkluzivna asocijacija u okviru projekta „Taksi za sve“, a koje je pokazalo da ukupan broj vozila koji vrše javni prevoz na teritoriji Beograda je 2.011, dok je broj vozila koja su pristupačna za osobe sa invaliditetom koje su korisnici kolica – 1.332.

Pejaković kaže da je inicijativa ‘Prevoz za jednakost’ započeta u okviru projekta ‘YOUth for Inclusion, Equality and Trust“ koji sprovodi Fakultet političkih nauka zajedno sa UNPD Srbija i UNESCO-m.

„Studenti sa invaliditetom nemaju adekvatan prevoz od i do fakulteta. Zapravo formalno postoji nekoliko različitih opcija ali ni jedna nije u potpunosti prilagođena njihovim potrebama i obavezama na fakultetu. Smatramo da je jednakost šansi u obrazovanju ključna za stvaranje inkluzivnog društva. Kako bismo tu jednakost osigurali, neophodno je obezbediti redovan i prilagođen prevoz, koji će omogućiti svim studentima pristup obrazovanju bez otežavajućih okolnosti. Trenutni cilj nam je da podignemo svest o ovom problemu kod što većeg broja ljudi i nadležnih, a krajnji unapređenje linijskog prevoza studenata sa invaliditetom od i do fakulteta“, navodi ova studentkinja.

Iz ovog razloga studentkinja Maša Stojaković u svojoj torbi, uz uobičajene stvari, nosi i – šrafciger za spuštanje rampe za osobe sa invaliditetom, jer njega često nemaju vozači autobusa.

„Kada idem na fakultet ukoliko koristim javni gradski prevoz najpre moram da sačekam da dođe niskopodni prevoz. Međutim, ni on nije baš najbolje prilagođen korisnicima kolica. Ima rampu koja je ušrafljena u pod prevoza. Po pravilu vozač mora kod sebe da ima taj ključić koji mi neformalno zovemo ‘šrafciger’. Tim ključićem se zapravo rampa odšrafi, pa onda spusti podigne kako bi mogli da uđemo u prevoz.

Prvo, mnogi vozači nemaju taj ključić, pa ga mi nosimo sa sobom. Nekada čak i kada ga imaju vozači odbiju da spuste rampu. S druge strane, često su gužve u javnom prevozu pa mnogo ljudi stoji na rampi i gotovo je nemoguće spustiti je. Tako da sam se ja odlučila za drugi način a to je da zamolim nekoga da me „ubaci“ i „izbaci“ iz vozila, što zna da bude problematično jer mnogi ne znaju kako da rukuju kolicima. Moram da ga nosim kako bih koristila gradski prevoz kao i svaki drugi građanin“, navodi Stojaković.

Studenti i studentkinje s invaliditetom nemaju problem samo u prevozu do fakulteta, već i od-do studentskih domova.

Tako studentski dom „Mika Mitrović“ nudi mogućnost boravka studentima sa invaliditetom kao i mogućnost boravka njihovih pratioca. Na prizemlju se nalazi 16 soba prilagođenih osobama sa invaliditetom, a Stojaković, koja je i predsednica Saveta studenata u ovom domu, kaže da je glavni problem nepostojanje kombija koji bi na stalnoj relaciji prevozio studente s invaliditetom.

“Prevoz ne funksioniše baš najbolje, naročito kada su u pitanju studije zato što ne postoji kombi koji ide na stalnoj relaciji kao za srednjoškolce, već se zakazuje prevoz danas za sutra”, kaže ona.

Stojaković dodaje da dom sarađuje s GSP-om, te im je tako dostupan i njihov prevoz, ali da i tu postoje manjkavosti zbog kojih ona i njene kolege dolaze nekoliko sati ranije na predavanja, pa onda čekaju još nekoliko sati nakon predavanja da prevoz stigne.

„Najproblematičnije je kada imam pauzu između predavanja sat ili dva pa mi se ne isplati da zakazujem prevoz da me vrati u dom pa onda opet na fakultet. A i pitanje je da li bih i dobila prevoz toliko puta na dan. Ja kažem da ja fakultet suštinski završavam na fakultetu, učeći tamo, jer dok sačekam prevoz i dođem do doma ja sam već sve naučila”, kaže Stojaković i napominje da nedeljom uopšte nemaju nikakav prevoz.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Inicijativa „Prevoz za jednakost“ 🚘 (@prevozzajednakost)

Pored GSP-ovog prevoza, transport studenata organizuje i „Univerzitetski centar studenata sa hendikepom“, isključivo na relaciji dom-fakultet u periodu od 9 do 15 časova. Međutim, studenti koji imaju predavanja pre 9 ili posle 15 časova nisu u mogućnosti da koriste ovaj prevoz. Ranije je postojao prevoz u dve smene, ali je u obe smene vozio samo jedan vozač, te su termini vožnje izmenjeni.

Maša kaže da često koristi i taksi, ali da joj se neretko dešava da joj nakon što kaže da koristi kolica odgovore da nemaju sloboodnih vozila.

“Ja taksi prevoz baš često koristim. Često mi se dešava da ja kažem treba mi prevoz, kao i da sam korisnik kolica, na šta bi oni meni ljubazno odgovorili da nemaju slobodnih vozila. Ja sam prvo mislila da stvarno nema ali mi je onda jedan vozač direktno rekao da budem svesna toga da vozači kada čuju da neko ima kolica ne prihvataju vožnje”, objašnjava Stojaković.