“Mnogo ju je voleo pa je morao da je ubije”: Kako mediji u Srbiji izveštavaju o nasilju prema ženama

Izveštaji o ovom problemu su u velikoj meri senzacionalistički, fokusirani na fizičko nasilje, i bez mnogo obzira na zakonske odredbe i Etički kodeks. Ipak, otkako se prati i analizira način izveštavanja o nasilju prema ženama, u poslednje dve godine primećuje se blago poboljšanje u medijskom prostoru.

Najčešće kršen indikator, prema analizama, jeste otkrivanje identiteta žrtve i članova porodice. Čak i kad nisu objavljena njihova imena, prikazane su fotografije kuća u kojima se nasilje dogodilo, što u malom mestu daje dovoljno informacija o identitetu. Senzacionalistički i stereotipni izrazi, koje tabloidni mediji gotovo po pravilu koriste, ogledaju se u opisima „šokantno“, „jezivo“, „horor“, dok su žrtve neretko predstavljane kao „nesrećne žene“, a počinioci nasilja kao „manijaci“.

Tu se akcenat stavlja na brutalno fizičko nasilje, koje ilustruju fotografije noževa i krvi, a bilo je i priloga sa slikama mrtvog tela žrtve.

Kako za naš list kaže Vedrana Lacmanović iz Autonomnog ženskog centra, takvim izveštavanjem ne poštujemo dostojanstvo i integritet žrtve, dok istovremeno činimo nevidljivim druge forme nasilja, poput psihološkog, ekonomskog.

– To doprinosi i tome da se žrtvama manje veruje, a samim tim i pruža manje podrške ako nemaju krv, modrice, odnosno ako se ne uklapaju u kreirani stereotipni profil žrtve i učinioca. Pojedini mediji su skloni da prave profile učinioca i žrtve, čime se u dobroj meri stereotipizira slika i fenomen – objašnjava Vedrana Lacmanović.

Ona dodaje da se u izveštavanju o femicidu neretko odgovornost prebacuje na žrtvu kroz opise njenog ponašanja ili izgleda, na primer “drogirala se”, “bila je kafanska pevačica”, “žena lakog morala”, “imala je ljubavnika”.

– Takvi detalji ne samo da nisu relevantni za događaj nego se njima nasilje relativizuje i publika navodi na stav o opravdanosti nasilja. Neophodno je osuditi sam postupak, a ne osobu – ističe Lacmanović.

Podseća da medijsko izveštavanje u dobroj meri može uticati da se stereotipi produžavaju ili pak da se oni ruše. Zato je važno izbeći stereotipizaciju nasilja kao „Romeo i Julija“ scenarija i opis „zločin iz strasti“, na šta upućuju i naslovi

„Čekićem ubio ljubav“, „Morao sam da je ubijem, mnogo sam je voleo“.

– Ako nekog volite, ne vršite nasilje prema njemu, i radi se o zločinu iz mržnje (prema ženama), a ne iz strasti. Isto tako treba izbegavati stereotipne razloge kao uzroke nasilja kao što su siromaštvo, ekonomska kriza, nezaposlenost, mentalna oboljenja, visoke temperature i slično. Ovo nisu uzroci nasilja i na ovaj način se publika navodi na stav o opravdanosti nasilja, i amnestiji učinioca jer „nema posao, jer je bolestan, ima težak dan itd.“ Moramo biti svesni da je za nasilje uvek odgovoran onaj ko ga vrši – naglašava Lacmanović.

Ona napominje da je važno imati u vidu i kako izveštavanje o ovoj temi utiče na žene koje preživljavaju nasilje.

– Pokazalo se da senzacionalističko izveštavanje kod njih proizvodi osećanje straha, nepravde, besa i ljutnje, i da može doprineti njihovoj sekundarnoj viktimizaciji i retraumatizaciji. S druge strane, društveno odgovorno izveštavanje o ovoj temi prozivodi osećanja kao što su ohrabrenje, nada, podrška, zadovoljstvo i slično – kaže Vedrana Lacmanović i upućuje na istraživanje AŽC-a “Kako vas žene čitaju”.

Kako bi se unapredili principi izveštavanja o nasilju prema ženama, grupa Novinarke protiv nasilja redovno prati i analizira medijske sadržaje o ovoj temi. Analize se rade svakog meseca, a poslednja objavljena obuhvata period od 2019. do 2021. Novinarka i članica grupe Jovana Gligorijević primećuje da mediji polako postaju senzitivniji kad izveštavaju o nasilju.

– Popravilo se to što više gotovo da nemamo prebacivanje odgovornosti sa počinioca na preživelu, sve je ređe ismevanje nasilja, a sve je više sadržaja ispod kojih se nalaze brojevi telefona za podršku žrtvama rodno zasnovanog nasilja – kaže Gligorijević za Danas.

Grupa Novinarke protiv nasilja je inicijalno nastala kako bi osnažila novinarke u pogledu etičkog izveštavanja o ovom fenomenu.

– Tu pre svega mislimo na širenje znanja i iskustava među članicama, kojih sada ima gotovo 90. Ovaj cilj ostvarujemo obukama, ali i stalnim unapređenjem smernica za izveštavanje o rodno zasnovanom nasilju, jer se stalno otvaraju nova polja gde je potrebno intervenisati – navodi Gligorijević, dodajući da nema egzaktnih dokaza da je poboljšanje u načinu izveštavanja posledica rada grupe, ali je činjenica da, kako kaže, gotovo nema redakcije koja nema bar jednu članicu grupe.

Praćenje načina na koji mediji izveštavaju o nasilju podrazumeva analizu svakog medijskog sadržaja iz ove oblasti, bilo da je onlajn, TV, radio ili štampa, a na osnovu indikatora koji su definisani smernicama.

– Tako od 2018. godine imamo uvid u kvalitet medijskih objava, a najviše moramo da radimo na tome da otkrivanje identiteta žrtava u potpunosti nestane. Zatim, vizuelna oprema medijskih sadržaja mora da bude takva da ne traumatizuje preživele. Zato smo napravile bazu fotografija kojima se ovi sadržaji mogu ilustrovati, i ona je na našem sajtu dostupna svim medijima za besplatno korišćenje, navodi Gligorijević.

Kako dodaje, neophodno je edukovati uredništvo, jer ima dosta tekstova koji su sasvim u redu, ali su iznad njih skandalozni naslovi.

– Kad kažem „skandalozne“, ne mislim na klikbejt, nego na uznemirujuće formulacije, poput „krvoproliće“, „pekao ženu satima, a onda prešao na dete“, i slično. Takođe, rubriciranje sadržaja koji pominju rodno zasnovano nasilje je sporno kada su preživele javne ličnosti, jer po pravilu idu u rubrike „zabava“, „showbiz“, „slobodno vreme“… Složićemo se da vest o pretučenoj ili ubijenoj ženi nikako nije ni zabava ni slobodno vreme – naglašava Jovana Gligorijević.

Na sajtu UNDP-a nalaze se Smernice za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama. Vedrana Lacmanović naglašava da novinari i novinarke treba da poštuju dostojanstvo i integritet žrtve i članova porodice, a naročito da pri izveštavanju imaju u vidu maloletnu decu koja su ostala iza žrtvi. “Takođe, treba da stvaraju atmosferu nulte tolerancije na nasilje, tako da osude svako nasilje i da daju informacije žrtvama kome i na koji način mogu da se obrate za pomoć, da ih informišu o procedurama i postupcima na putu izlaska iz nasilja; kao i da stvaraju atmosferu podrške za žrtve”, kaže Lacmanović.

Primereno je u medijima objaviti brojeve telefona na koje se žrtve mogu obratiti (Prijava nasilja u porodici 0800-100-600; Nacionalna SOS linija za žene žrtve nasilja 0800-222-003; Autonomni ženski centar – SOS telefon 0800-100-007).

* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Unapređenje bezbednosti žena u Srbiji”, koji sprovodi Agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women), uz podršku Norveške ambasade u Beogradu. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorima i autorkama, i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Norveške ambasade.