Mnoštvo razloga i hiljade osuda

Glumica Bojana Maljević napisala je:

„Najkraće: #NisamPrijavila jer nisam želela da uznemirim roditelje #NisamPrijavila jer nisam želela da uznemirim sinove #NisamPrijavila jer sam u životu, medijima i društvu doživljavala i druge, različite oblike nasilničkog ponašanja. Ispričala jesam. Nešto kroz filmove.

Svoje iskustvo podelila je i književnica Jelena LengoldŽJelenaLengold:

#NisamPrijavila jer je bio muž moje jako dobre drugarice, mnogo ga je volela, a on lokalni krimos. Imala sam 20 godina. Drugaricu sam od tada izbegavala, ko zna šta je mislila. ispričala sam njenoj sestri, posle 30 godina, kada sam čula da su se razveli. Da joj prenese.

Nasilje, napadi, pretnje, postali su svakodnevica i u političkoj sferi. Članica predsedništva SSP Ana Stevanović podelila je tvit:

Možda #NisamPrijavila nije relevantno za moj slučaj kada sam policiji prijavila zaštitno lice i osuđenog silovatelja SNS Simu Spasića kad mi je pre skoro dve godine urlao da me treba nabiti na kolac. Epilog – Sima i dalje urliče kad vidi opoziciju, a policija mu se uredno javlja.

Podršku je pružila i Danijela Štajnfeld, uz oznaku ranije kampanje „nisi sama“:

#NisamPrijavila jutro posle silovanja, jer sam bila slomljena i njihovo nepoverenje i osudu da lažem ne bih preživela. kada sam progovorila, pa bila prinuđena da učestvujem u predistražnom postupku, uprkos pregršt dokaza, desilo se isto. Samo, sada me ne mogu slomiti #nisisama

Štajnfeld je prvog dana akcije #NisamPrijavila podelila na Tviteru i snimak baze tvitova sa ovim haštagom, kojih je već tada bilo skoro 11.000.

„10.869 slučajeva žena koje nisu prijavile jer nisu imale bezbednost. Koliko je to hiljada nasilnika na slobodi? Koliko žena će dana biti napadnuto u Srbiji, kada nema posledica? Žavucic kako možemo verovati policiji i tužilaštvu da će nas zaštititi, ako nam je još gore kada prijavimo, pitanje je koje je Štajnfeld uputila predsedniku Srbije.

Razlozi zbog kojih žene najčešće odluče da ćute o zlostavljačkim iskustvima su brojni, a u osnovi većine je strah, Ipak tu je i okruženje koje žrtvama ne nudi bezbednost, već često izneveri njihovo poverenje, zbog čega se one povlače u sebe, a neretko za sobom nose traume i teške psihičke i emocionalne probleme, kao i godine psihoterapija, ne bi li se oslobodile strahova a vratile samopouzdanje.

Navodimo samo neke od tvitova koji ilustruju bolna iskustva sa kojima se žrtve nasilja suočavaju, najrazličitije okolnosti i načine kroz koje neko može postati žrtva torture, zatim i dugotrajne posledice potiskivanja tih događaja ili prihvatanja krivice, kao da najbliže okruženje i ljudi kojima često verujemo mogu biti zlostavljači. Neki od njih su nasilje prijavili, drugi nisu. Neki se kaju zbog svoje odluke, neki ne. Isto tako, veliki je i broj onih koji su obznanili da bi imali šta da ispričaju na tu temu, ali da još nisu spremni na suočavanje sa prošlošću.

Iako su svi korisnici Tvitera svoja iskustva podelili na društvenoj mreži, što znači i u javnosti, ipak smo, zbog osetljivosti teme, odlučili da ne navodimo imena njihovih naloga. Za suštinu priče, taj podatak nije ni bitan. Ono što jeste suštinski bitno, jeste da je ovaj spontani talas oslobođenja vratio snagu, samopouzdanje i čvrstinu da se suoče, priznaju sebi i podele taj teret sa drugima.

#NisamPrijavila zato što moja baka jeste, a policija je, kada ga je odvodila, pitala: „Da li si je makar dobro prebio?“ i „Večeras se naspavaj kod nas, pa sutra nastavi gde si stao“.

#NisamPrijavila jer mi je rod, jer se tehnički ništa nije desilo i nisam fizički povređena, ali sam i sa šest godina znala da to ne smem nikome da kažem jer je tajna i samo moj teret. I danas sam u kontaktu sa tom osobom, jer moram, ali je odnos distanciran i hladan.

#NisamPrijavila jer sam imala osam godina a on mi je bio otac.

Ja sam #prijavila. Odmah. Prvo hitna, onda policija. Međutim, i dan danas posle 18 godina, trpim osude okoline. Jer sam kriva što se to desilo, Jer sam sebična, netolerantna, ona koja je uništila porodicu. Kraljica drame zbog jedne šljive na oku.

#NisamPrijavila je tag koji me izaziva i muči. I borim se. I pišem. I brišem. Nek ostane obrisano.

Krenula da pišem #NisamPrijavila i zastala na sekund da li da napišem ono sa 16, ono sa 18 ili ono što mi se dogodilo sa 25 godina, jer je bilo potrebno mnogo terapije da sa 33 prepoznam šta je sve nasilje.

#NisamPrijavila jer – užas i gađenje prema sebi koje sam osećala u tom momentu nakon izlaska iz voza nisu mogli da se mere ni sa čim. Nikad više posle tog čina nisam ušla u voz. Jedna od tada bliskih osoba mi je rekla „dobro, ti se uvek smeškaš ljudima, mora da si ga izazvala“.

Jesam prijavila ali sam poželela da #NisamPrijavila jer su mi policajci izvadili haljinu koju sam nosila iz kese sa dokazima i rekli: „pa nije ni čudo, vidi šta je obukla“.

#NisamPrijavila jer me nije silovao nego samo napao, ljubio i pipkao, pa nije bilo dokaza. Nisam prijavila jer je on bio dobar, kulturan, povučen momak koji ima verenicu, a ja sam ta koja ga je pozvala u svoj stan na parče torte, tražila sam. Nisam prijavila jer su mi i najbliži ljudi kojima sam rekla rekli „pa šta si očekivala, kad dovedeš momka u stan, dobro si prošla, moglo je i gore“. Nisam prijavila ali sam ogulila sebi kožu, ribajući dodire i smrad cigara, alkohola i parfema sa sebe. Nisam prijavila, ali i sada, tri godine kasnije, imam napade straha kada se pomene ili ga negde vidim, ne mogu da pričam o tome bez da zaplačem, izbegavam i najmanji fizički kontakt sa muškarcima sem onim najbližim i ne mnogu da ostanem sama u prostoriji sa nekim bez napada panike…