Moć bez kontrole

Takođe, vladavina prava i zaštita fundamentalnih ljudskih sloboda dotiču procesni aspekt prava konkurencije. Stoga se postavlja pitanje da li su ustavnopravna rešenja komplementarna sa pravom EU i usaglašena sa fundamentalnim jemstvima Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava?

Odgovor na ovo pitanje nije potvrdan niti u domenu ustavne definicije povreda konkurencije ni u oblasti procesnopravnih garancija.

Naime, prema članu 84 stav 2 Ustava Republike Srbije „ŠĆzabranjeni su akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja“. Odredba je neprecizna, kruta i neusaglašena sa pravom EU. Osim u slučaju koncentracije tržišne moći spajanjem preduzeća pravo EU ne zabranjuje „stvaranje“ dominantnog položaja već samo njegovu zloupotrebu. „Stvaranje“ dominantnog položaja je redovna posledica slobodne tržišne utakmice. Kompanija može steći tržišnu moć efikasnijim poslovnim modelima i inovativnijim proizvodima u odnosu na konkurente.

Ipak veći problem je što ustavno rešenje iz zabrane izostavlja ograničenje konkurencije koordinacijom učesnika na tržištu u formi kartela. Naime, kartelni sporazumi su najteži oblik povrede konkurencije jer ograničavaju proizvodnju, kvalitet i inovacije i podižu cenu proizvoda iznad konkurentskog nivoa. Zakon o zaštiti konkurencije je nadomestio ovu ustavnopravnu prazninu. On zabranjuje sve restriktivne forme sporazumnog kombinovanja tržišne moći, usaglašene prakse i odluka udruženja preduzeća.

Međutim, tržište slobodno od državne intervencije je ustavnopravno načelo. Zakon je forma državne intervencije na tržištu. Pri tome, Ustav ne predviđa zaštitu konkurencije kao osnov za zakonsko ograničavanje slobode preduzetništva. Neko bi mogao postaviti pitanje ustavnosti zabrane restriktivnih sporazuma kao oblika „slobode preduzetništva“ Zakonom jer najviši pravni akt to ne vidi kao povredu konkurencije. Zaista, odsustvo ustavne zabrane kartela jeste problem za integritet srpskog sistema zaštite konkurencije.

U uporednom pravu postoji stalna napetost između širokih istražnih ovlašćenja regulatornih tela i imperativa nepovredivosti stana, pisama i zaštite prava na pravično vođenje postupka. Naš Zakon je notoran primer. Široka istražna ovlašćenja Komisije za zaštitu konkurencije pravdaju se potrebom razbijanja kartelnih sporazuma koji su prikriveni i teški za otkrivanje. Službena lica Komisije bez prethodnog sudskog naloga i uz asistenciju policije imaju mogućnost „nenajavljenih poseta“ poslovnim prostorijama, neograničen pristup poslovnoj dokumentaciji, elektronskoj korespodenciji, podacima iz računara i telefona zaposlenih i menadžera. Dovoljno je da Komisija „osnovano pretpostavi postojanje povrede konkurencije“. Sud prethodno ne kontroliše zasnovanost pretpostavke. Preduzeća mogu biti pod istragom bez vremenskog ograničenja. Komisija može izricati mere zaštite konkurencije u iznosu do 10% godišnjeg prometa preduzeća i usvajati mere kojima zadire u poslovnu strukturu preduzeća, a da pri tome Upravni sud ne može osporena rešenja Komisije zameniti svojim. Efektivno uloga izvršne i sudske vlasti sjedinjuje se u regulatornom telu te ustavno načelo podele vlasti nije dosledno izvedena u srpskom sistemu zaštite konkurencije. Dokazi prikupljeni na ovakav način su manjkavi i ne bi smeli biti upotrebljeni u krivičnom postupku protiv organizatora kartela.

Cilj nije opravdan ukoliko ide na uštrb fundamentalnih sloboda. Advokatska komora Srbije je 2017. godine pred Ustavnim sudom osporila ustavnost Zakona i njegovu usaglašenost sa jemstvima Evropske konvencije. Međutim, bilo bi bolje da ustavne slobode nedvosmisleno pokrivaju jemstva prava na odbranu pravnih lica u kvazikrivičnim procedurama poput onog regulisanog Zakonom. Utisak je da ravnoteža između širokih istražnih ovlašćenja Komisije i njihove sudske kontrole nije adekvatno pogođena u srpskom pravu. Efikasnost i moć bez kontrole nije legitimna.

U saradnji sa Komitetom pravnika za ljudska prava (JUKOM)