Moć različitosti

Odgovaram na mejlove koji su stigli tokom prethodna tri dana koliko sam, zajedno sa kolegama i grupom srednjoškolaca i njihovih profesora, proveo na putu. Poslednji je dan za slanje predloga projekata na konkurs koji je raspisala lokalna samouprava. Uspevam da prikupim još nekoliko neophodnih dokumenata i da predam projekat na vreme. Očekujem da i ove godine dobijemo podršku za naš program obrazovanja i informisanja mladih o procesu evropskih integracija.

U danima nakon planetarno poznatih događaja na Novom Zelandu došla je naša poseta Novom Sadu. Organizovali smo je u okviru projekta „Interkulturalni narativ mladih“ u saradnji sa partnerima iz Centra za proizvodnju znanja i veština. Ambasada Velike Britanije i Misija OEBS u Srbiji u poslednje dve godine podržavaju naše inicijative koje u fokusu imaju prevenciju nasilnog ekstremizma među mladima u Sandžaku. Ovoga puta napravili smo iskorak i mladima iz Novog Pazara i Novog Sada omogućili dve uzvratne trodnevne posete. Razgovarali smo o stereotipima, predrasudama, diskriminaciji, nasilnom i ekstremnom ponašanju, multikulturalizmu i interkulturalizmu, međuetničkom i međureligijskom razumevanju. Posetili smo najznačajnije islamske, pravoslavne, katoličke i jevrejske verske objekte u oba grada. Razgovarali smo o prošlosti. I o budućnosti. Družili se i išli u kafiće i pozorište. Nadam se da smo uspeli da bar za pedalj korigujemo aktuelni narativ u kome imaju stasavati generacije rođene nakon 2000-te.

Subota, 23. mar

Dan je rezervisan za proteste. Tako je od kada je pre više od tri meseca prvi protest održan u Beogradu. U međuvremenu, protesti su se raširili Srbijom. Zadugo, na mapi gradova u kojima se odvijaju protesti, na mestu gde bi trebalo da bude Novi Pazar imali smo – mrak. Crno. Bez iđe bijela. Posle nekoliko najava, što sa pravih što sa lažnih Fejsbuk stranica, i otkazivanja tako zakazanih protesta, konačno se protestovalo. U organizaciji izvesne političke partije. Samo jednom. Odavno je poznato da su sve viđenije sandžačke političke partije u vlasti. Na ovom ili onom nivou. I da je jedino narod ostao u opoziciji. I zato se pomenuti protest razlikuje od ostalih – nisu ga organizovali građani. Poseban deo priče su društvene mreže. Sve do trenutka dok protest nije održan na društvenim je mrežama bila prisutna određena „dinamika“. Nakon protesta – ni mukajet. Eto čemu služe političke partije. Da uguše aktivizam. Protesta u Novom Pazaru, dakle, nema. Veče provodim sa suprugom na koncertu.

Nedelja, 24. mart

Dan za odmor i rekreaciju i pisanje blogova. Tako počinje svaki tekst na blogu koji već pet godina pišem nedeljom. Centralno pitanje na koje nudim odgovor glasi: šta ima novo u modernoj evropskoj prekograničnoj regiji koju neki zovu Sandžakom, a neki drugačije? Pravim osvrt na lokalne društveno-političke prilike. Naročito političke. Kako se broj tekstova uvećava počinjem da razmišljam o izboru tekstova i njihovom objavljivanju. Dan je lep i sunčan. Sunčan je, ali i vetrovit i hladan, bio i kraj marta 1999. godine u danima u kojima sam gledao nepregledne kolone Albanaca kako pešice prolaze kroz Peć na putu ka Albaniji ili Crnoj Gori. Sunčano je bilo i jednog junskog jutra iste te godine tokom kojeg su Srbi i Crnogorci u automobilima i na traktorima napustili Vitomiricu. Mislim da, dvadeset godina nakon rata na Kosovu, u te dve slike može da stane cela tragedija običnih ljudi. Sećanje na sve što se dešavalo pre, između i posle ovih slika ne može ovde da stane. Žao mi je što tada nisam vodio dnevnik. U kasnim popodnevnim satima je vreme za trening. Trudim se da deo svog znanja prenesem nekim novim karate šampionima.

Ponedeljak, 25. mart

Sunce me budi neobično rano. Pripremam doručak i sin, đak prvak, odlazi u školu. Po znanje. Izlazim iz kuće i pravim krug po gradu dok završavam obaveze: banka, knjigovođa, banka, kafić, opet banka. U jednom trenutku, negde oko podneva, primećujem oblak čudne boje i oblika. Shvatam da je u pitanju oblak dima od požara koji bukti na brdu iznad grada. Fotografišem i objavljujem na Tviteru. U poslednje se vreme u Novom Pazaru neobično često dešavaju požari. Bilo je i ljudskih žrtava. U pokretu čitam vest da će još jedan prostor u užem centru grada biti popločan granitnim pločama. Tvitujem i o tome. Za grad koji se suočava sa ozbiljnim urbanističkim problemima i koji bukvalno nema zelenih površina svako novo popločavanje je previše. Spremam se da gledam utakmicu fudbalske reprezentacije. Srećom, moj kablovski operater u ponudi ima televiziju koja će prenositi utakmicu. Utisci posle utakmice mogu se svesti na: borbenost i baš dosta sreće za naše.

Utorak, 26. mart

Radni dan posvećujem poslednjim pripremama za naše istraživanje o stavovima mladih u Novom Pazaru prema Evropskoj uniji i evropskim integracijama Srbije. Upitnik je konačno spreman i tim mladih istraživača će uskoro krenuti „na teren“. Dosadašnje iskustvo nam je pokazalo pozitivan odnos mladih, ali i ostalih građana u Sandžaku, prema ideji pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Istraživanjem želimo to dodatno da proverimo, ali i da saznamo nešto više o nivou znanja i informisanosti mladih u lokalnoj zajednici o ovoj temi. Ovo radimo i da bismo mogli bolje da planiramo naše buduće programe. Rezultate ćemo predstaviti javnosti na Dan Evrope, 9. maja. Đak prvak dolazi iz škole i zajedno radimo domaće zadatke. Čitamo, pišemo, sabiramo, oduzimamo. Uz knedle, ponovo gledam fudbal. Bosna i Hercegovina, posle vođstva, jedva uspeva da izbori nerešen rezultat. Postoji ta zajednička karakteristika manje-više svih nas na Balkanu da ne umemo da igramo na rezultat. Čak i kada imamo prednost, ne umemo da se odbranimo ili srljamo. Takvi smo u fudbalu. Takvi smo u svemu.

Sreda, 27. mart

Od ranog jutra sam na Tviteru. Predsednik svih građana je sinoć bio na televiziji. Opet. Nisam gledao ali me lajna o svemu obaveštava. I izbori su tema. Primećujem da je nakon izbora za Bošnjačko nacionalno vijeće u Sandžaku zavladala neka neobična politička tišina. Neki se dogovori, pred nove izbore, prave u potaji. Ni lokalna Tviter zajednica ne talasa. Malo rukah, malena i snaga.

Četvrtak, 28. mart

Hitam do pekare po vruće pitice. Na kiosku, prodavačica već zna da četvrtkom, osim Danasa, kupujem i NIN. Nakon što me je prošlog četvrtka pitala ima li šta pametno da se pročita u tim skupim novinama i mog odgovora da biram šta čitam i ne pitam šta košta, jutros mi nije postavljala pitanja. Poklonila mi je bombonu. Pišem izveštaj o poseti Novom Sadu i u sećanje prizivam rečenicu koju je izgovorila kustoskinja u Muzeju Vojvodine: „Za svakog normalnog čoveka, to što na teritoriji Vojvodine živi 30 etničkih zajednica trebalo bi da predstavlja njenu najmoćniju karakteristiku.“ Ovu bih izjavu proširio na teritoriju cele nam države, od severa do juga. Etničke, religijske i kulturne razlike čine nas „moćnima“. Jesmo li, međutim, svesni koliko smo moćni?

Autor je koordinator u NVO Akademska inicijativa „Forum 10“ iz Novog Pazara