Moda za reke

Na sreću ili nesreću, moja kuća se nalazi tik pored Lima. Do pre par godina, tu blizinu sam smatrala privilegijom. Odmarala bih oči u bistroj vodi, kupala se sa prijateljima na našoj plaži. A onda, poplave iz decembra, pored štete na domaćinstvima i imanjima, donesoše i novo ruho limskim obalama. Kese, velike i male, jednobojne i šarene, očuvane i pocepane, preobukoše drveće i priobalje. Pobornik sam promena, ali, avaj, ne sviđa mi se nova moda za prirodu. Potpuno je „aut“. Više ne uživam u pogledu na reku, sada je žalim kao stilista koji ispod oka gleda nekoga ko je promašio šta se nosi ove sezone.

I sama sam pre izvesnog vremena pokušala dati svoj doprinos čistim rekama i podizanju svesti o očuvanju istih. Na nekoliko mesta uz obale reka Ljupče i Lima postavila sam improvizovane znakove sa natpisom „zabranjeno bacanje smeća“. Nažalost, završili su oboreni ili polomljeni još pre mraka istog dana. No, to me nije obeshrabrilo. Kontaktirala sam lokalne ekološke inspektore, pisala i onima na republičkom nivou. Sve se završavalo samo na praznim obećanjima sa njihove, a razočarenjem sa moje strane. Čak iako se znalo ko zagađuje (što je bilo očigledno po vrsti otpada koji sam pronalazila i fotografisala), ništa se nije promenilo.

Istina, dobila sam nekoliko saveta da se ne bavim tom problematikom radi očuvanja dobrih odnosa u naselju gde živim. I dalje nisam odustajala, probavši da očistim manje gomile, ali je, izgleda, želja pojedinaca da nam unište i ovo malo preostalih čistih reka veća od mog entuzijazma. Moji natpisi sada stoje u koritu Ljupče, zatrpani gomilom otpada, bačenog od strane mase ohrabrenih meštana, koji, uvidevši da nema ko da ih kontroliše i kažnjava, prave mini deponije duž priobalja, dok se rečica stidljivo probija između koroziranih šporeta, polomljenih prozora, ostataka vune i zaboravljenih igračaka.

Ljuta sam na sve koji svesno zagađuju reke i bacaju otpad u njih. Svi oni su, na neki način, kreatori novog izgleda obala naših reka. Danas Prijepolje ima regatu na Limu, uređenu ribolovaču stazu, „Limske darove“, ali, šta je sa delovima toka reke na kojima nema manifestacija, ali ih ipak volimo jer su to obale našeg detinjstva? Zavirimo malo u prošlost, setimo se nestašluka i avantura kraj Lima. Možda nas ta sećanja ipak nateraju da čuvamo reke, da bi i neke nove generacije Prijepoljaca osetile lepote koje one nude.

Sneg je pao, prekrio drveće i sitno rastinje. Sve je tako čisto, u harmoniji. Još neko vreme će beli plašt u očima ljubitelja prirode stvarati iluziju zimske idile. Do početka proleća i prvog sunca, kada će na videlo opet izaći sav poganluk.

Obuzima me strepnja od pomisli u šta bi pojedinci svojim nemarom mogli odenuti naše reke narednih sezona.

Autorka je studentkinja Medicinskog fakulteta BU, iz Prijepolja