Moderna vremena

Laki je džek rasel terijer, ali ga mi predstavljamo kao DŽek Daniels jer je duplo veći nego pomenuta rasa. Navaljuje Laki da pređe ulicu koja seče našu a jako je prometna… Ne konstatuje on nikakva kola. A kola, ma to su ogromne velike džipčine u kojima su male plavušice sa zalepljenim mobilnim na licu, verovatno nekim užasno jakim lepkom pa ne mogu da ih skinu. Kolona nepregledna. Toliko ih je da pomislim da malih automobila više i nema. Ma super, uspešna mala propala zemlja sa takvim voznim parkom. Samo u Đevđelijskoj je bolji izbor vozila nego na Frankfurtskom sajmu automobila. Tu je i fića abarth, porše panamerika, maserati sa trozupcem, audi A5 i A 7 i to još quatro. O mercedesima i bendžama neću ni da pričam. To je lošija, skoro nezametljiva kategorija.

Govorili su da svetom vlada 10 odsto bogatih, a 90 odsto je siromašnih. Kod nas je izgleda obrnuto. Devedeset odsto je prebogato, a mi ostatak bolje da nestanemo, pa da država bude skroz uspešna.

Moja braća i ja jedemo neke čorbuljake… i volimo se. Vole i tatice i mladići one plavušice, ma sigurno, garantovano. Što reče jedan od „BUBA“, ALL YOU NEED IS LOVE (sve što ti treba je ljubav)… i ode odavde!

Subota, 11. novembar

Danas smo Laki i ja izašli na Bulevar, da malo vidimo sveta.

Nekada se govorilo da kada vidiš čoveka da ide ulicom i priča sam sa sobom ili je lud ili zida kuću. Na Bulevaru svi ljudi pričaju sami sa sobom. Nisu valjda svi ludi, a ne verujem ni da svi zidaju. Poneko drži ruku podignutu do glave, ostali mlataraju.

Ma da, kako nisam shvatio. Svi su na mobilnim. Tehnika je prevazišla sve što bi se moglo smatrati normalnim.

Na jednom koncertu devojka ispred mene vadi iz torbe TABLET. Kao televizor je, ima bar 32 inča. Šta će joj, nije mi jasno. Nije došla na koncert da gleda TV program. Iza mene, opet, neka devojka opali blic, i zaslepi celu Arenu. Još da puca kada okine da slika više nam ne bi trebali ni pištolji za slavlja. Mobilni i tablet su čudo. Više nam nisu potrebni ni prijatelji ni susreti. Sve ćemo obaviti novim tehnologijama.

Lakija uopšte ne zanimaju moderna vremena. NJega interesuju samo mirisi i piše u parku. On i dalje živi na osetila.

Pomazih ga i vratismo se u našu mirnu i praznu ulicu.

Nedelja, 12. novembar

A danas nećemo nigde. Tu smo malo prošetali da Laki obavi ono što se obaviti mora, ali dan ću provesti ispred mog kompjutera dok će mobilni stajati odmah do desne ruke da mogu brzo da se javim, mada skoro niko više i ne zove.

Ali kompjuter, čoveče, pa tu ima toliko igrica da uopšte nisam morao da odrastem i ostarim. Da sam sve ovo imao u detinjstvu, ma glavu ne bih promolio na ulicu. A ja navalio da putujem, pa stopom prolazio Saharu, plovio Nigerom i video srećne ljude u neviđenom siromaštvu. I prirodu bujniju od mogućeg. I bilijarde zvezda nad ekvatorom. Ma, u stvari, kome je danas do neba kada svi gledaju u zemlju savijeni od svojih muka i problema.

Sada na Googl Mapsu mogu da uđem u svaki grad potpuno realno i da šetam njime. Mogu obići ceo svet a da se ne moram pomeriti iz svoje stolice.

Zašto sam se onda toliko potucao po bespućima Afrike i Azije? Pa zbog atmosfere i mirisa!

Laki bi me zbog ovog drugog potpuno razumeo.

Ponedeljak, 13. novembar

Ovoga jutra Laki i ja idemo na drugu stranu. U mirnije ulice gde još uvek postoje mala dvorišta sa kaldrmom i kućice za siromašne a srećne.

Idemo na Bulbuder. Tamo je moj deda sagradio preteču tržnog centra. Otvorio je pet lokala, jedan do drugog, za svoje petoro dece i posadio pet lipa. Da mu mirišu. I on je, izgleda, kao Laki i ja, bio zavisnik mirisa.

Ne možemo da nađemo dedin kraj. Sve se promenilo. Zgradetine izrasle kao najveće pečurke i guraju se i tiskaju da iskoriste svaki santimetar slobodnog prostora. Jedna do druge, pojedoše sva dvorišta i udžerice. Toliko ih je da mi se čini da ih ima više nego što Beograd ima stanovnika. Možda se one i grade za po jednog čoveka. Jedan čovek, jedna zgrada. Kakav prosek. Šveđani bi pogrickali sve nokte zbog našeg standarda.

Ajmo, Laki, nazad u našu Đevđelijsku, možda još stignemo da vidimo neko dvorište sa atmosferom mira i lepote življenja.

Utorak, 14. novembar

Ovoga dana smo Laki i ja posle šetnje odlučili da gledamo televiziju. Ne znam koliko je njemu bilo interesantno, s obzirom da je nemilosrdno grizao neku lažnu kosku, ali ja sam bio potpuno fasciniran. Kako se ljudski rod neverovatnom brzinom razmnožava. Pogotovo u određenom segmentu, da ne kažem profesiji života.

Kada sam bio u Egiptu, rekli su mi da ima 30 miliona stanovnika i 30 miliona policajaca. Znači, jedan na jedan. Mora da su toliko problematični da svakoga mora da čuva jedno uniformisano lice. Kod nas, nekada, u mom detinjstvu, bio je jedan glavni i par desetina „slepih“ sledbenika. Danas vidim da su se političari toliko razmnožili da ih je garantovano kao u Egiptu. Jedan političar na jednog stanovnika. Znači da je to neka jako lepa profesija. A ni mi više ne moramo ništa da brinemo. Oni će sve stvoriti i izgraditi. Mi samo treba da uživamo u novim auto-putevima i tržnim centrima.

A možda bi mi ostali mogli i da odemo, da ne smetamo, pa da mogu sami lepo da uživaju u plodovima svog umeća.

Laki, slučajno, šapom pritisnu dugme na daljinskom. I MRAK.

Sreda, 15. novembar

Laki i ja se spremamo na put. Idemo da vidimo naš plac. Nisam ga video godinama. Nalazi se na 60 kilometara od Beograda. To vikend naselje zovu Kalakača, i na četiri kilometara je od Beške. Plac nam je na vrhu brda i sa terase ispred kuće pogled je na Dunav i „celu“ Vojvodinu, koliko pogled i vreme dozvole.

Dolazimo, ali nešto nije u redu. Kuće nema. Pa nije je valjda neko odneo. Gledam i ne verujem. Lakija to baš i ne zanima puno. On i dalje traži svoje zanimacije.

Korenje je poraslo tri metra. Prekrilo ceo plac, pa i kuću. Trčim do prvog komšije i pitam ga kako da rešimo problem. Kaže nikako. Pa platiću nekome da preore ceo plac. Neće niko, reče komšija. Ne pitam koliko košta, platiću duplo.

Neće ni za koje pare niko nikome ništa da radi.

Čudno! Ja sam mislio da u ovoj zemlji nema posla i da su zato ljudi siromašni i nesrećni.

Negde sam pobrkao lončiće.

Odlazimo. Ja tužan, a Lakija baš briga.

Četvrtak, 16. novembar

Ponovo smo u Đevđelijskoj. Ne znam vredi li više uopšte i izlaziti napolje, sem zbog Lakija.

Nikako mi se ne sviđa ono što vidim i osećam. LJudi pognutih glava hodaju a kao da ne znaju kuda idu. Prijatelji više ne zovu. Svako ima neku svoju glavobolju od problema. Pitam se gde su nestali oni dani spokoja i sreće, ne tako davno prošli.

A da se zatvorim u kuću i napišem knjigu. Knjigu o životnoj bajci koja mi se dogodila. Jedino mi je to još ostalo. Geni mojih predaka vodili su me daleko. Video sam pola sveta i našao srecu mnogo puta. Možda ta sreća nekog čitaoca podstakne da i on krene da je traži. A naći će je sigurno. Samo mora mnogo da veruje i da nikada ne posumnja i ne odustane.

Pre više od 20 godina zamislio sam svog psa, potpuno belog sa pola glave crno a pola belo. I tragao sam dok ga nisam našao.

Laki me samo zahvalno gleda i povremeno mahne repom.

Autor je dugogodišnji putnik, autor knjige „Putovanje gena“