Mogu da kažem

Više se niko ne nada novim izborima jer su dosadni, uvek se isti paceri i gubitnici kandiduju. Ali osnovni razlog što neće biti izbora ove godine je zato što je budžet za političku kampanju takođe skresan. Moraće da smanje broj radnih dana u skupštini i da se odreknu kupovine novih kuća i automobila što su do sad praktikovali bar jednom godišnje. Nagrada za hvatanje haških optuženika više nikog ne zanima jer je i tu budžet skresan.

Naši političari kao po običaju ne osećaju odgovornost što nisu preuzeli adekvatne mere za prevazilaženje ekonomske krize, neki su i ponosni na to kako se mi svakoj krizi prilagodimo. Opet izjavljuju da mi „moramo biti odgovorni, da se stegne kaiš, da se vodi računa o budžetu, da su banke odgovorne…“ Svako je odgovoran sem njih, i kad je mir i kad se ratuje, samo političari nisu. Pitam se šta će nam onda uopšte oni ako sve mi treba sami da uradimo i da za sve preuzmemo odgovornost? Ne znam, možda samo da bi izigravali normalnu državu jer, ako ništa drugo, svaka država ima i političare, pa zašto da se mi razlikujemo od ostalih? Ma preživećemo mi i ovu krizu. Na kraju krajeva, od kresanja niko nije umro.

Petak, 6. mart

Danas sam na portirnici jedne televizije zamalo zaboravio ličnu kartu. Srećom, brzo sam se toga setio i spasao nepotrebnog troška. U situaciji kad nas ekonomska kriza primorava da vodimo računa o svakom dinaru, pravi je luksuz ostati bez lične karte pogotovo kad znamo koliko se ona kod nas često menja tj. vadi. Zbog lične karte je čak i poznati estradni rasipnik Aca Lukas zakukao u svojoj pesmi: „Napred nazad nemam gde lična karta prazna je“.

Mogli bismo reći da je sreća što imamo savesne šalterske radnike koji nečiju izgubljenu kartu zakače na staklo pa zaboravni građanin može uvek doći po nju. Ali zar nije čudno što se ti dobročinitelji sa druge strane šaltera ne sete da preko adrese iz lične karte dođu do dotičnog građanina i time ubrzaju postupak? Mogu da mu pošalju na kuću ili da putem informacija saznaju njegov telefonski broj i da ga obaveste gde da dođe po to što je izgubio a što je većjednom platio. Šta ćeš, valjda nemaju para da jave ili pošalju, trošak je to veliki. Međutim, kako objasniti podatak da na šalteru Supa gde se podižu dokumenta stoje okačene mnogobrojne izgubljene lične karte zaboravnih sugrađana? Izgleda da ni policija o tome ne razmišlja. Verovatno ne stižu jer su zauzeti legitimisanjem građana na ulici.

Čujem da uvode čipovane lične karte. Lično bih voleo da ostanu stare lične karte jer bih bar mogao da čitam zakonske odredbe koje se nalaze na poslednjoj strani. Ove nove čipovane mi skroz menjaju život. Sa njima mogu samo da namažem margarin na leba kao Mister Bin, ako bude leba. A šta ako te čipovane izgubimo, kako će njih da okače na šalter? Možda treba odštampati veće lične karte ili ih priheftati za privezak da se ne izgube lako.

Setih se hotela Evropa u Kruševcu gde je privezak za ključeve jedna velika drvena kruška. Ko to izgubi stvarno je car! Lako je Aci faci ili Leli Vranjanki poznatoj po pesmi koja je postala lična karta pokojnog Staniše Stošića, lako je njima da se snađu u svemu ovome ali šta da radi običan narod koji ni svoju državu ne doživljava lično jer je nema na karti Evrope?!

Subota, 7. mart

Spremajući se za ispit, odgledao sam serijal o Nikoli Tesli koji se do nedavno prikazivao na televiziji Avala. U pomenutom serijalu režiser Eduard GalićTeslu predstavlja kao namćora i vetropira koji nikog ne sluša, a sve oko sebe smara. Ne sluša ni mentore, ni poreznike koji ga opominju da vrati dugove. Radnici mu rade džabe dok on šeta okolo kao paun. Pravi neku kulu falusnog oblika koja treba da prenese energiju bežičnim putem. Na kraju ta kula biva pogođena gromom kao da je tvorac serijala hteo da ga simbolično kazni zato što više voli da radi nego da se ženama sladi.

Galićev Tesla nije voleo žene ali ni novac koji mu je i te kako bio potreban za naučni rad. Zašto li je onda zapalio u daleku zemlju Ameriku kad je i kod nas mogao sve da napravi bez para?! „Čovek će pobediti prirodu i podrediti je svojim potrebama, nestajaće stari svetovi i nastajaće novi, čitav svet će biti jedan uznemireni mravinjak“, izgovara čudotvorac Tesla ne mareći tako ni za svoje živopisno rodno seoce Smiljan koje bi takođe nestalo u tom mravinjaku.

Vrhunac poniženja je kad Tesla na kraju ipak zatraži novac od izvesnog sponzora Morgana. Malo morgen! Morgan ga je iskulirao za lovu i gadno izvređao, ali siroti Tesla je ostao na ručku kod njega, samo je valjda falilo da halapljivo poždere svu hranu sa stola. Ispade da ga Ameri nisu skapirali. Ali mi smo odavno neshvaćen narod. Dovoljno je malo nerazumevanje u izgovoru, recimo da kažemo da je predsednik Amerike iz države Ilinois pa da Amerikanci pomisle da je njihov predsednik izdržljivi noj, i da nas istog časa bombarduju. Jedno je sigurno. Tesla je radio ono što je znao za razliku od današnjih Srba koji, čak i ako nešto vole, ne znaju to da rade pa su svi loši u svemu zbog čega nam je država propala. Zato je za današnju Srbiju saznanje da je Nikola Tesla bio svestan da zna da radi to što radi možda značajnije i od njegovog epohalnog otkrića.

Nedelja, 8. mart

Ne mogu da smislim reklame, a vi?! Ako bi čovek gledao reklamu onoliko puta koliko se prikazuje, garant bi završio u ludari. Mislim da bi bilo bolje kad bi nam reklame dostavljali na kućnu adresu. Naravno, bilo bi zdravije da to bude jednom, a ne više puta. Ako su reklame odštampane mogu da ih bacim u kantu za đubre čim ih pogledam, a to isto mogu da uradim i sa reklamama na disku. Ovako, pored psihijatara i čistači imaju pune ruke posla jer su nam ulice pune reklamnog đubreta koje nalazimo u novinama i drugim sredstvima javnog „O-ZLO-GLAŠAVANJA“. Prospekti, flajeri, kuponi… „nabavite odmah, uplatite ovo i dobićete ono, pošaljite i osvojite“… jednom rečju SROČI PA UMOČI. Naivni se primaju, naročito ako su „BAŠ ONI IZABRANI ZA NAGRADE“. Ne provaljuju da im se nudi nešto što će MOŽDA dobiti i da to u ovom trenutku realno ne postoji jer ga nema. Jedina realnost je nepotreban trošak zbog onog što su brzopleto kupili ili uplatili unapred u nadi da će proći bolje od ostalih.

Oni pametniji ne nasedaju na reklamne trikove, ne lete za onim što im se nameće jer im je trošenje novca poslednja opcija. Za njih je jedina dobra ponuda ako prvo nešto dobiju, bilo šta, makar kesicu supe ili kapućina… A i vi, prijatelji, otvorite četvore oči i ne primajte se kao konj na nove kočije. Bolje kupite popunjene ukrštene reči na nekom od buvljaka. To i nije tako velika prevara jer nije sve u rečima.

Ponedeljak, 9. mart

Eto i to doživesmo… Otišao čovek da izleči trbušnu arteriju, a doktori mu izvadili bubreg! Ministar zdravlja, kao i svi u ovoj zemlji, reaguje tek kad se zlo dogodi, sad izigrava zabrinutost, poziva nesrećnog čoveka na nekakvo ispitivanje. Pitam se dokle će na važnim mestima raditi nestručni ljudi?! Dokle će nas lekari ubijati?! Kapiram da aparati koštaju ali šta košta da se nestručni lekari zamene stručnima. Nije ni čudo što se srpska pamet rasula po svetu. Zbog neke budale koja uz pomoćnovca i veza dolazi do posla, doktor koji je diplomirao sa desetkom mora da potraži srećniju zemlju gde će moći da leči ljude kako treba. A nama sa ovima šta bog da. Oštećenim pacijentima ostaje da pravdu potraže na sudu gde podmitljive sudije često štite krivce, kažnjavajući tako nevine. Bolnice i mrtvačnice se pune žrtvama mahnitih vozača koji su devedesetih kupovali dozvole!

Posle svih naših ratova, bombi i siromaštva našim političarima su radovi na putu važniji od katastrofalnog zdravlja nacije. Umesto da hitno spasavaju obolele kojih je iz godine u godinu sve više, oni prvo lickaju puteve! Mi smo izgleda krivi što smo bombardovani i što je tom prilikom došlo do zagađenja životne sredine i što nam zastarele fabrike oduzimaju živote. Zato valjda i ne zaslužujemo bolje uslove za lečenje, zato sad treba što pre svi da ostavimo pušenje jer nas ono najviše truje.

Utorak, 10. mart

Dobio sam od ortaka novo džepno izdanje SMS rečnika sa skraćenicama koje treba da omoguće brzo, kratko i jasno pisanje poruka. Zaključio sam da to uopšte nije tačno. Slažem se da je pisanje uz pomoćovog rečnika brzo ali jasno sigurno nije, a samim tim nije bitno ni to što je kratko jer onaj ko čita poruku nije ništa razumeo. Skraćenica DNV koja znači DOĐI NA VREME može da se odnosi i na DUNAV pa da smisao poruke ode u drugom smeru. DJ znaci DOBRO JUTRO ali može da znači i da je neko DI DŽEJ. ZVME znači ZOVI ME, ali osim što reči gotovo da i ne skraćuje može da ispadne da je taj što nam piše pijan, pa je ispustio par slova. VS iliti VIDIMO SE može da se shvati i kao VOJSKA SRBIJE. GS može biti i GRAĐANSKI SAVEZ, a skraćenice tipa DNV, ZS, LS, DP, SDS asociraju na imena nekih političkih partija. SGBR znači ŠTA GOD BIO RAZLOG ali mene prvo asocira na izraz u slengu ŠIPU GA BRATE što je sasvim dobar RAZLOG da pošiljalac poruke dobije batine.

Ovaj nesretni rečnik ima i skraćenice kojima se izražavaju osećanja, pa bi ZLJLJTEVTIOBBO značilo ZALJUBLJEN SAM U TEBE, LJUBIM TE, VOLIM i OBOŽAVAM. Ovo je i u celini napisano nedovoljno da izrazi emocije, a kamoli kad je skraćeno. U kombinaciji sa skraćenicama na engleskom tek nastaje pravi haos. Rečnik sadrži i emotikone, popularne smajlije od kojih se jedan zove SOTONSKI OSMEH. Da li to služi tajkunima da se za svoje bogatstvo zahvale đavolu kome najviše duguju?! U predgovoru za ovaj rečnik piše da se upotrebom skraćenica štedi vreme prostor i novac, a komunikacija postaje razumljivija i zanimljivija, ali ne shvatam na čemu sam uštedeo ako se moja poruka ne razume?! Naprotiv, samo sam na gubitku jer mi lova ide na neshvatljive poruke.

Autori rečnika nas savetuju da sami smišljamo nove skraćenice i znakove ali to nije nikakva briga za korisnike ili želja da se dobro zabavimo nego da potrošimo što više novca za SMS poruke, da jednu istu stvar opišemo i rečima i skraćenicama i smajlijima i da na kraju napišemo NESTALO MI KREDITA, SAČEKAJ DA SE DOPUNIM ili skraćeno NES MI KRES DS DOP.

Sreda, 11. mart

Krenem ja danas za Pančevo autobusom sa glavne stanice u Beogradu. Bus poluprazan, tačnije svi sede sami na sedištima. Ništa čudno, mislim se, otuđenje se zapatilo i u našoj avliji. Sedeo sam u „repu autobusa“, na jednom od sedišta u poslednjem redu. Između mene i jednog čikice beše prazno mesto. Kad je naišla kondukterka, pitao sam je da li želi da sedne do mene ili do čikice, iako se zapravo radi o jednom te istom praznom mestu. To ju je malo nasmejalo kao i ostale putnike, mislim da sam na taj način razbio otuđenost.

Ali grejanje u busu postade nesnosno, svi počeše da zbog toga gunđaju. Grejanje je inače jače što je vozačstariji, ovi mlađi lakše podnose zimu pa ne greju toliko ali jedine žrtve su putnici. Znoooj se znoj, uvek se znooooj, najviše volim sav taj znoj; ljubavi moja, živote moooooj!, pevušio sam u sebi sve do pančevačkog mosta. Tu uđoše svi koji ne kreću sa glavne autobuske stanice da ne bi platili još 100 dinara za stanični žeton. Na mostu primetih puno kantica sa bojom i gvozdene table od kojih se pravila platforma između pruge i puta. Te teške gvozdene table behu nezašrafljene i praktično su visile nad rekom. Neka od njih je svakog časa mogla da upadne u reku ili da, ne daj Bože, ubije one što čamcem prolaze ispod mosta! A kad se samo setim da sam, ne znajući za to, uživao u krstarenju od Pančeva do Beograda… to turističko putovanjce je moglo da mi dođe glave. Autobuska stanica u Pančevu na koju sam najzad prispeo, izgleda kao većina stanica u Srbiji pošto najviše podseća na izbeglički kamp, mesto na kome se od ljudi i prtljaga stvara nešto što liči na žalosnu gomilu.

PS: Pošto se današnja tema dotiče saobraćaja moram i ovo da dodam. Povodom saobraćajne nesreće u kojoj je stradao pevačHalid Bešlićnovinari su pozvali Lepu Brenu da kaže šta misli o tome. „Svaki komentar je suvišan“, rekla je Brena. To sam i ja mogao da kažem, al me niko ništa nije pitao.

Autor je multimedijalni umetnik iz Zemuna