Mogu li se izjednačiti službena i javna sfera

Obavezu korišćenja ćirilice, kako Ministarstvo navodi za Danas, imaće samo ustanove i preduzeća u većinskom državnom vlasništvu, kao i mediji koji koriste javne resurse. Ipak, u okviru opšte tendencije zakona, dodaje se, ima mesta daljim razradama, jer se „nastoji prevladati ta dosadašnja veštačka podela na dve sfere upotrebe jezika“ – na službenu i neslužbenu ili javnu, koje se „ni u teoriji ni u praksi ne mogu dosledno razlučiti“.

– Svuda u svetu, službena upotreba je sinonim za javnu upotrebu, a privatna sfera je neprikosnovena. Termin „javna“ upotreba je lansirana početkom sedamdesetih u Hrvatskoj, da bi se izbegle oznake „hrvatskosrpski“ i „hrvatski ili srpski“ u korist termina „hrvatski književni jezik“. I Hrvati su, kada su raskinuli jezičku zajednicu sa Srbima, napustili i ovaj uslužni pojam – ističu u Ministarstvu za naš list, dodajući da su Zakonom sada jasno razgraničeni slučajevi službene i individualne upotrebe jezika i pisama.

Lingvista Ranko Bugarski, s druge strane, smatra da se Ministarstvo oslonilo na pomoć „neupućenih savetnika“, i da je „očito slabo obavešteno o materiji o kojoj izriče apodiktične sudove“.

– Sasvim suprotno od onog što tvrdi, nigde u svetu službena i javna upotreba nisu sinonimi. NJih u praksi nije uvek lako razgraničiti, ali načelno nema govora o sinonimiji – kaže za Danas Bugarski. Kako dodaje, u relevantnim međunarodnim dokumentima osnovna podela je na privatnu i javnu upotrebu (private vs. public use), dok se službena upotreba (official use) javlja ređe i razume „kao privilegovan segment javne upotrebe, tog daleko šireg i izrazito difuznog domena“.

– U svetu je nepoznato rešenje kakvo nam se sada nudi, po kome javna upotreba ne postoji ne samo kao zakonodavni termin nego i kao pojam i praksa, pa se celokupni raspon svodi na opoziciju službene i „individualne“ upotrebe, gde se službenim proglašava maltene sve što nije privatno. Dakle, podela na službenu i javnu upotrebu nikako nije veštačka, a glavni cilj izmena jeste da se latinica protera ne samo iz službene nego i javne upotrebe i uglavnom svede na privatno pismo pojedinca. Taj cilj samo zamagljuje potpuno irelevantna priča o događajima u Hrvatskoj pre pola stoljeća; umesto toga valjalo bi razmišljati šta će se, uz ovako inovirani zakon, dešavati sutra u Srbiji – ističe Bugarski.

Novi predlozi podrazumevaju i novčane kazne za upotrebu latinice kao neslužbenog pisma, što Ministarstvo opravdava time da „svaki zakon podrazumeva i sankcije“, te da „ni ovde nema mesta čuđenju“. Podseća se da važeći Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma predviđa kazne ako se prekrše prava iz domena službene upotrebe jezika i pisama nacionalnih manjina, ali da su takve mere izostale kad je reč o srpskom jeziku i ćirilici. „Da li je reč o slučajnom previdu ili propustu, možemo nagađati“, navode u Ministarstvu.

Profesor Bugarski, međutim, ne veruje da je u pitanju previd ili propust, smatrajući da se uvođenje kazni teško može pravdati jednom „površnom analogijom“.

– Kaznene mere su u slučaju manjinskih jezika verovatno unete u Zakon primenom principa tzv. pozitivne diskriminacije, po kome se posebnim merama dodatno štite ugrožene manjine i njihovi jezici. To se ne može upoređivati sa daleko povoljnijim položajem nacionalnih službenih jezika, koji se u principu smatraju već dovoljno zaštićenim – objašnjava naš sagovornik. Uzgred dodaje da Ministarstvo pogrešno imenuje Zakon koristeći oblik „pisma“ umesto „pisama“.

– Ovo pretvaranje u jedninu ne deluje kao slučajna omaška, nego kao nagoveštaj da će u službenoj upotrebi biti samo jedno pismo. Ta „greška“ javljala se i ranije i njome se često manipulisalo, ali bi se očekivalo da bar ministarstvo koje radi na izmenama i dopunama jednog zakona u zvaničnom dopisu koristi njegov tačan naziv – kaže Bugarski.

Glušica: Srbija ulazi u alfabetski purizam

Nikšić – Ako se usvoje odredbe o obaveznoj službenoj upotrebi ćirilice (pri čemu se ta upotreba široko definiše pa izvan nje ostaje uglavnom samo privatna upotreba) sa propisanim rigoroznim novčanim kaznama, Srbija ulazi u alfabetski purizam kojim se dobija srpski jezik očišćen od latinice – kaže za naš list lingvistkinja Rajka Glušica, profesorica na Filološkom fakultetu u Nikšiću. Podseća da je purizam u jeziku „štetan i retrogradan“ i podrazumeva čišćenje jezika od stranih jezičkih nanosa, iako je poznato da nema čistih jezika, kao ni čistih nacija.

– Svi jezički elementi koji se u jednom jeziku koriste pripadaju tom jeziku bez obzira na njihovo porijeklo i ranije stanje u istoriji tog jezika, pa je tako i latinica srpsko pismo jer ga danas koristi veliki broj govornika srpskog jezika. Predloženim izmjenama latinica se, uprkos širokoj upotrebi, marginalizuje, potiskuje i proglašava „pomoćnim“ pismom, dok se ćirilica kao „osnova nacionalnog identiteta“ (što je nacionalistički mit), pod izgovorom zaštite od ugroženosti – favorizuje i kao „matično“ pismo kaznama nameće – navodi Glušica, ističući da je potrebno prihvatiti činjenicu da se danas srpski jezik ostvaruje kroz dva pisma i dva izgovora, što je unikatno bogatstvo koje treba negovati.

Opisujući situaciju u Crnoj Gori, čiji ustav garantuje ravnopravnost ćirilice i latinice, naša sagovornica navodi da se „i ovdje od pojedinih potencira neutemeljena priča o ugroženosti ćirilice“, koja je tradicionalno crnogorsko pismo, ustavna je kategorija i prvo je pismo koje se uči u školi. Prema ustavu, kako dodaje, crnogorski je službeni jezik, uz takođe službeni srpski, bosanski, hrvatski i albanski, dok u nazivu školskog predmeta stoje sva četiri naziva crnogorski-srpski, bosanski, hrvatski jezik i književnost, kao najneutralnije rešenje.