Moguća politizacija ratnih zločina

Ivana Žanić: U Srbiji postoji zakon na osnovu koga Tužilaštvo za ratne zločine ima nadležnost da goni sve osobe za koje postoji sumnja da su počinili ratne zločine bez obzira na njihovo državljanstvo i bez obzira na državljanstvo žrtve. Tužilaštvo se faktički ponaša kao mini Haški tribunal što nikako nije u duhu regionalne saradnje. Normalno bi bilo da Tužilastvo, ukoliko sumnja da je neko iz BiH počinio ratni zločin nad Srbima, sve informacije i dokaze dostavi Tužilaštvu BiH koje dalje treba da sprovodi istragu. U slučaju Vranja, Huseina Mujanovića i Osmana Osmanovića to nije urađeno već su oni uhapšeni na graničnim prelazima između BiH i Srbije kako bi bili procesuirani pred sudom u Srbiji.

Denis Džidić: Problem je u tome što Tužilaštvo Srbije za ratne zločine ne poštuje protokol o saradnji sa Tužilaštvom BiH. Taj protokol, koji su dva tužilaštva potpisala 2013, nalaže da se ne vode paralelne istrage, da se razmjenjuju dokazi i da se počinioci procesuiraju u zemljama u kojima žive, a ne da se hapse kad pređu granicu. Indikativno je da srpsko Tužilaštvo ima vrlo selektivan pristup. Ono ne postupa po potjernicama koje je raspisalo Tužilaštvo BiH i ne hapsi optužene i osumnjičene koji su pobjegli u Srbiju, a hapsi one koji uđu u Srbiju mada prije toga nije razmijenilo informacije i dokaze sa Tužilaštvom BiH.

Karabeg: Znači li to da Srbija nema poverenje u pravosuđe BiH?

Žanić: Ljude koje je pravosuđe BiH optužilo ili osudilo za ratne zločine, koji se nalaze na teritoriji Republike Srbije i koji imaju srpsko državljanstvo, Srbija neće isporučiti BiH jer ne ekstradira vlastite državljane pa ni onda kad su počinili ratne zločine, genocid i zločine protiv čovečnosti. Čest je slučaj da oni koji su optuženi ili osuđeni pred sudom BiH pobegnu u Srbiju, dobiju srpsko državljanstvo i tako izbegavaju krivičnu odgovornost jer ih pravosuđe u Srbiji ne goni. To u praksi znači da srpsko Tužilaštvo za ratne zločine nema poverenje u pravosuđe BiH. Ono izbegava saradnju na koju ga obavezuje pomenuti protokol.

Karabeg: Rekli ste da je čest slučaj da osumnjičeni za ratne zločine u BiH beže u Srbiju da bi izbegli suđenje. Kako oni saznaju da su pod istragom?

Džidić: Obično pobjegnu tokom vođenja postupka ili pred izricanje presude kad im bude jasno da će biti osuđeni. Većina nije u pritvoru već na slobodi uz određene mjere zabrane. Moraju da se sedmično javljaju u policijsku stanicu, oduzme im se pasoš i slično. Međutim, granicu između BiH i Srbije možete preći sa ličnom kartom, a i ilegalno što je vrlo jednostavno s obzirom da je slabo čuvana.

Karabeg: Najeklatantniji primer je slučaj Novaka Đukića, bivšeg generala vojske Republike Srpske. On je pobegao u Srbiju, pa je pravosuđe BiH, s obzirom da nema izručenja, tražilo da Đukić služi kaznu u Srbiji. A to ne samo da nije prihvaćeno nego se u Srbiji pravi rekonstukcija tog događaja da bi se dokazalo da je Đukić nevin, a Ministarstvo odbrane Srbije promoviše knjigu u kojoj se to isto tvrdi?

Žanić: Taj slučaj je najbolji primer koliko pravosuđe Srbije ne želi da prihvati bilo kakvu odluku pravosuđa BiH. Novak Đukić je u Srbiji od 2014, a od 2016. se pred sudom u Beogradu vodi postupak za priznanje pravosnažne sudske presude iz BiH. Priznavanje strane presuda je, inače, rutinski postupak koji se po pravilu završava na jednom ročištu gde se samo konstatuje i prizna presuda stranog suda. Odmah nakon toga osuđena osoba treba da ide na izdržavanje kazne. Sa Đukićem nije bilo tako. On se u početku pojavljivao pred sudom i bio je vrlo zdrav i vitalan. Ubrzo je njegova odbrana krenula sa podrivanjem presude suda BiH tvrdeći da Đukić nije imao pravično suđenje. Tražili su da se ponovi postupak nudeći neke nove dokaze. Odbrana je, naime, angažovala tzv. nezavisne eksperte koji su izveli rekonstrukciju granatiranja na vojnom poligonu u Nikincima nedaleko od Beograda. Na osnovu te rekonstrukcije tvrdili su da veštačenje pred sudom BiH nije bilo valjano, pa su tražili novo suđenje u Srbiji. Pošto im to nije pošlo za rukom, pribegli su drugoj taktici. Svaki put kada bi bilo zakazano ročište, odbrana je donosila lekarske potvrde da on nije sposoban da prati postupak. Na kraju odbrana je saopštila da je nakon psihijatrijskog veštačenja utvrđeno da Đukić više nije sposoban da prati dalji tok postupka. Potvrde je uvek izdavala Vojnomedicinska akademija u Beogradu. Od tada je prošlo dve godine. On i dalje normalno živi u Beogradu i nema nikakvo ograničenje kretanja.

Karabeg: Znači da su i lekari VMA učestvovali u tome?

Žanić: Tako je. Slučaj Novaka Đukića nije jedini gde je VMA u Beogradu izdavala – mogu slobodno da kažem – lažna opravdanja optuženima za ratne zločine. To se desilo u predmetu protiv pripadnika Vojske Jugoslavije Pavla Gavrilovića i Rajka Kozline.

Karabeg: Da li Srbija na neki način želi da igra ulogu regionalnog policajca i sudije kad je reč o suđenju ratnim zločinima?

Džidić: Hapšenja državljana BiH, koji uđu u Srbiju, nisu baš česta, a i ne radi se o ljudima koji su tokom rata bili na istaknutim pozicijama. Ima dosta osoba koje su imale značajne pozicije u Armiji BiH i Hrvatskom vijeću obrane i koji periodično idu u Srbiju, a nisu hapšeni. Osim toga, ako bi željeli da izigravaju regionalnog policajca, onda bi objavljivali potjernice, a to do sada nismo vidjeli.

Karabeg: Aleksandar Vučić rekao je da će ubuduće svi ljudi iz BiH moći da ulaze na teritoriju Srbije bez brige da će biti zadržani?

Žanić: Ne mogu da znam kakva će biti praksa u budućnosti, ali, ako je predsednik Srbije Vučić to rekao, moguće je da će se to zaista i desiti. Jer u Srbiji se nešto može rešiti jedino ako Vučić donese odluku čak i ako odlučivanje o tome nije u njegovoj nadležnosti.

Džidić: Bojim se politizacije ratnih zločina. Čak i ako u narednom periodu bude ustupanja optužnica i ne bude hapšenja na granici, sa ovim našim političkim elitama nikad niste načisto. U slučaju da im zatreba zatezanje odnosa, bojim se da bismo ponovo mogli vidjeti hapšenja na granici.