Moguće je

Počelo je jutarnjom posetom Zagorki Golubović da bih joj uručio prve primerke njene knjige u izdanju MostArta GLAS U JAVNOSTI – KAKO POSTATI GRAĐANIN u kojoj su objavljeni njeni članci i intervjui objavljeni u štampanim medijima 1988-2014.

Društvo mi pravi Lino Veljak, profesor filozofije iz Zagreba. Zagorkino sećanje je besprekorno. Divna je anegdota sa Stipom Šuvarom koji traži zabranu njene knjige „Čovek i njegov svet“ iz 1972. navodeći pred partijskom komisijom citat iz knjige za koji se ispostavi da je zapravo citat iz nekog njegovog rada…

Lino i ja smo krenuli u Vrnjačku Banju na trodnevni sastanak Mreže Žena u crnom. Stigli smo na ručak, a u popodnevnom radu su krenuli izveštaji sa brojnih godišnjih aktivnosti. Prisutne su žene i aktivisti iz Zvornika, Tuzle, Podgorice, Priboja, Zagreba, Osijeka, Novog Sada, Leskovca, Velesa u Makedoniji, iz Prištine i Đakovice, a poseban utisak je ostavila Venera Cocaj o inicijativi mladih za ljudska prava na Kosovu.

Subota, 10. septembar

Nedavna putujuća izložba u organizaciji SNS, koja je kao dokazivala da u Srbiji nema cenzure, stalno mi je prisusutna u svesti. Koliko ima događaja i bitnih tema u Srbiji koje ne mogu dospeti u javnost. Nisu u pitanju cenzori, pa ni autocenzura. U pitanju je uređivačka politika. Mnoge bitne teme daleko su od očiju javnosti. Glavna naša tema glasi „Građanske pobune – oslobađanje od straha, solidarnost, alternativa“. Iako su do javnosti dopirale šture informacije, mnogo više saznajem od Đokice Jovanovića, sociologa, koji je podigao na noge građane Niša u protestu protiv JKP Toplane i rada Javnih komunalnih preduzeća. Miloš Marović, profesor filozofije u Kraljevačkoj gimnaziji sa svojim prijateljima je napravio politički eksperiment, i bio jedna od senzacija na prošlim izborima – njihov „Lokalni front“ je ušao u gradski parlament i pridobio simpatije građana. Predstavnik Inicijative „Ne davimo Beograd“ je upoznao prisutne sa metodama pritiska i gušenja ove pobune protiv uzurpacije gradskog javnog prostora. Moje ućešće je bilo da podsetim na slične građanske pokrete i njihovu sudbinu od 1997. do 2000. Celu našu priču začinio je izuzetan dokumentarac o opštini Marinaleda, na jugu Španije, kod Sevilje, gde je bila Staša Zajović. Preporučujem čitaocima da u svoje google pretraživače ukucaju samo „marinaleda utopia“. Videće kako su se nadničari izborili za 1.200 hektara zemlje koju obrađuju, i svojim radom stvaraju uslov za punu zaposlenost, izgradnju infrastrukture i stanova za beskućnike sa mesečnom ratom od 15 evra. Utopija? Da. Utopija koja je ostvarena. Bez takozvanih „stranih investicija“ i MMF-a. Mi smo u Srbiji, neoliberalom lideru regiona, od toga daleko, ali izborna poruka kraljevačkog „Lokalnog fronta“ upravo je tako i glasila. MOGUĆE JE!

Nedelja, 11. septembar

Jučerašnji dan ispunjen razgovorima o mogućnostima građanskog aktivizma završio se druženjem do kasnih sati. Jezik muzike, univerzalan i ujediniteljski govorio je kroz pesme od Džoan Baez, do bosanskih sevdalinki, vranjanskih, makedonskih i kosovskih pesama… a bogami i nekih zaboravljenih, poput „Internacionale“…i „Padaj silo i nepravdo“

Pun utisaka napuštam Vrnjačku Banju, i krećem put Sarajeva. Treba da stignem do pet sati u Pozorište mladih, na predstavu sa reportoara ovogodišnjeg 4. po redu međunarodnog festivala srednjoškolskog teatra „Juventafest“. Usput, od Mokre gore primam čudnog saputnika, autostopera. Oleg, hudožnik enterijera, pravoslavni Ukrajinac, učesnik Majdana, putuje od Bugarske, preko Srbije, zaputio se u Bosnu i Crnu Goru. Nije čuo za Ivu Andrića i Na Drini ćupriju pored koje prolazimo. Čuo je o stradanjima braće Srba u NATO bombardovanju ali ne i o etničkom čišćenju, Srebrenici… o opsadi i bombardovanju Sarajeva. Mislim da mu je sve bio jasnije tek kad sam mu ispričao kako je Edička Limonov pucao na Sarajevo. „On je ludak i fašista“, uzviknuo je. E, Oleg, pa sad ti je valjda jasno gde si došao.

Pljusak je u Sarajevu i u poslednji čas utrčavam na predstavu. Dočekuju me Jasna Diklić, tvorac ovog festivala, i njen brat Davor koji je i moj brat, po mlijeku, a došao je iz dalekog Meksika u koji se sklonio od Amerike u kojoj je proveo 30 godina. Tu su iz godine u godinu draga lica, Asja, Damir, Jadranka, Drago, Helena, Filip …

Juventafest je među bezbrojnim omladinskim teatarskim festivalima jedini u kojem učestvuju isključivo srednjoškolci. Ove godine su to generacije rođene 1998-2002. u jugoslovenskom prostoru iz Celja, Maribora, Čakovca, Zagreba, Bečeja, Kotora, Bijeljine, ali i iz norveškog Bergena i ruskog grada Tula.

Ponedeljak, 12. septembar

Danas je Kurban Bajram, praznik. Kao što se svuda uobičajilo, na televizijama prigodni programi sa religioznim pesmama i horovima, dokumentarnim emisijama. Na ulicama je više turista sa cele planete nego Sarajlija koji praznik provode sa porodicom. Jedan deo mesa žrtvovanog ovna, kurbana, odnose komšijama a jedan siromašnima. Ipak, ulice su uvek pune mladog, šarenog sveta. Naravno, ima i žena u burkama, koje guraju kolica sa malom decom u pratnji muževa. Rekao bih da su to stranci koji tu borave raznim poslovima. Sarajke koje nose hidžab u isto vreme su u farmericama i patikama. Pored kafea „Vatra“ oko tri popodne prošla je izuzetno zgodna cura utegnuta u farmerice i majicu. Jedan konobar dovikuje kolegi „Vidiš li ti Amere ove posljedice globalnog zagrijevanja“. To me podseti na početak Andrićeve priče o Rogatičanima…

Popodnevni program Juventafesta predstave „Bog“ mladih Kotorana i ZOO (po motivima romana „Mi djeca sa kolodvora“ Christiane F) dramskog studija Pinklec iz Čakovca. Podrška publike i dugi aplauzi. Polovinu publike čine učesnici drugih predstava koji sve vreme festivala provode zajedno u dramskim radionicama. I opet se ponovilo ono čemu sam svedočio na prethodnim festivalima. Tokom večernje žurke, kad se pevaju sve pesme sa jugo prostora, u jednom momentu na zvuke himne „Hej Sloveni“, svi su zapevali, sa rukom na srcu! Kako to? To ne može biti nostalgija. Odgovore na to sigurno neće dati korumpirani političari, nacionalni pesnici, filozofi i razni popovi. Izgleda Utopijski, ali MOGUĆE JE!

Utorak, 13. septembar

Ranim jutrom evo me u knjižari Buybook gde su svi na jutarnjoj kafi. Haris, Lejla, Renata, Tanja, Ida, Samra. Prvi radni dan posle praznika. Radosni zagrljaji i pozdravi. Sa Damirom Uzunovićem pričam o odustajanju od učešća na Sajmu knjiga u Beogradu zbog diskriminacije takozvanih inostranih izlagača, ali i o njihovom Sarajevskom sajmu u Skenderiji od koga su odustali. Ove godine su tokom nekoliko julskih dana napravili festival knjige Bookstan u parkiću ispred svoje knjižare. Ove godine je moderator bio Aleksandar Hamon koji je doveo u goste izuzetno zanimljive autore. Damiru se dopala ideja za koju lobiram ali još nemam pravog sagovornika u Beogradu – o Sajmu Jugoslavenske knjige, izdavača iz južnoslovenskog govornog prostora, tri dana u toku Vašarskog sajma. Utopija? Zašto da ne. MOGUĆE JE, što bi rekli ljudi dobre vere od Kraljeva do Sevilje.

Na žalost, boravak u Sarajevu moram da skratim i otkažem još neke susrete. Auto mi se pokvario. Mom petnaestogodišnjem „Seatu“, koga od milošte zovem Sejo, pukla je poluga kvačila. Krenuo sam na rizičan put, 400 kilometara vožnje bez kvačila. MOGUĆE JE! Uveče sam stigao na moje Brdo kod Rudnika.

Sreda, 14. septembar

Ujutro sam nastavio put i srećno stigao do Autocentra Siniše Arsića u Rušnju. Sledi takozvani Veliki servis.

Od ovog dana se nema šta vredno zabeležiti osim sređivanja utisaka i premora. Ipak, u večernjem dnevniku TV B92 gledam prilog o toplani u Nišu. Primer našeg „objektivnog“ novinarstva. Izjave građana kojima je toplana izašla u susret i isključila ih sa daljinskog grejanja, uz žalopojke direktora zbog gubitaka. Kolege novinari, zašto nema izjave iz Udruženja građana i podatka o najskupljem gasu za toplanu koji se dobija od jedne rusko-srpske posredničke firme? Zašto se ćuti o proneverama u radu JKP? Čik pišite o tome!

Četvrtak, 15. septembar

Administrativno tehničko prepodne u kancelariji je osvežio razgovor sa slikarkom Katarinom Alivojvodić koja živi i radi u Italiji. Pregledali smo i odobrili za štampu knjigu pesama za decu koju je napisao moj prijatelj, njen tata Pjer, a ilustrovala deca iz njene slikarske škole u Arecu.

I na kraju, uz vest da je auto popravljen, stigao je rukopis budućeg izdanja Mostarta koji mi je iz Zagreba poslala Mira Bogdanović. Radni podnaslov je „Kritika apologije neoliberalizma u dominantnoj i neželjenoj eliti Latinke Perović“. Završavam ovaj Dnevnik kad počinje najuzbudljiviji deo!

Autor je urednik izdanja „Mostarta“