Moj azil

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „YHelvetica“; font-size: 10pt; }

Usput, već mesecima, svakim danom na jednom zidu u Žičkoj čitam i gledam i doživljavam na poseban način najlepšu kratku ljubavnu priču koja, najjednostavnije glasi: „Ne znam da crtam, ali znam da volim“, poput, izvesno najlepšeg ljubavnog haikua Petra Gudelja: „Ruko / luko / ljubavi“. Nekome i ono najlepše smeta – i premazao je tu čudesnu priču sivilom koje ništa ne znači.

U „Delfima“, najlepšoj knjižari u gradu – uvek susret sa dragim prijateljima, uz priče o knjigama i književnim i izdavačkim temama. Tako i danas…

Za knjigoljupca i velikog hrvatskog leksikografa i krležologa Vlaha Bogišića pripremio sam Vinaverove „Zemlje koje su izgubile ravnotežu“ i „Kobne vidike“, zasad zbog „Ruskih povorki“ (u necenzurisanom obliku!) i uvek osetljivih „ruskih tema“.

Danas smo, i kćerka Iva i ja, pod jakim utiskom gostovanja Hrvatskog narodnog kazališta iz Zagreba sa predstavom Krležinog „Vučjaka“ u sjajnoj, majstorskoj režiji Ivice Buljana. Svojom sasvim drugačijom dramatizacijom u odnosu na dosadašnje Vlaho Bogišić je od „Vučjaka“ napravio savremenu, aktuelnu, ovovremenu dramu koja se dešava oko nas i u nama. Evropa je navikla na velike scenografske poduhvate Aleksandra Denića. Naravno, ceo glumački ansambl je demonstrirao zadivljujuću energiju i emociju, ali su na poseban način briljirale glumačke dive Alma Prica (kao Violić (kao Eva). Istakao se i najmladji medju njima Silvio Vovk (Krešimir Horvat) itd. Baš tako – itd., jer su svi svoje majstorstvo demonstrirali s posebnim adrenalinom – što je, naravno, publika u JDP nagradila višeminutnim ovacijama. Četvorosatna predstava ni jednog jedinog trenutka nije skliznula iz žestokog ritma – pratiti dinamiku scenskih dešavanja netremice jeste pokazatelj posebnosti ove nesvakidašnje predstave. Jednostavno: sve je u Krležinom, Vlahovom, Buljanovom itd., itd. „Vučjaku“ bilo zadivljujuće.

Subota, 6. jun

„Vidikovačka akademija“ je odložena za nedelju. Setio sam se, ipak, da sam po povratki sa Vidikovca ugovorio i susret sa Aleksandrom Jovanovićem, prijateljem od studentskih dana. Sreli smo se u njegovom kabinetu, u potkrovlju Učiteljskog fakulteta koji je on, u vreme dva mandata na funkciji dekana, pretvorio u najsređeniju, najopremljeniju i najuredniju obrazovnu instituciju – koja po tome nalikuje, kako se slikovito kaže, na apotekarsku ustanovu. I ono što je, možda, i najvažnije okupio je najbolju ekipu mladih stručnjaka i naučnih radnika, profesora za srpsku književnost. Poodavno sam dobio domaći zadatak da proverim da li je gospođa Milica Nikolić sačuvala autograf antologijske pesme Ivana V. Lalića „More“ o kojoj je napisala izuzetnu studiju-analizu, a Milica je inače i najbolji tumač nadrealističkog srpskog pesništva, esejista prvoga reda u svakoj interpretaciji… Lalić je u Jovanovićevom intepretativnom registru zauzeo najvažnije mesto i kad je govor o modernoj pesničkoj tradiciji ili i o Vizantiji kao opsesivnoj pesničkoj temi. Pričao mi je o nesporazumima s ministrom kulture Predragom Markovićem koji mu nije dopustio da otkrije spomen-ploču u ulici u kojoj je Lalić dugo godina živeo i stvarao… Preselili smo se potom u „Monjument“ i nastavili priču o zajedničkim uredničkim poslovima, o uzbudljivim vremenima osamdesetih godina kada smo pravili „Književnu reč“, jedan od najvažnijih međunarodnih listova u ondašnjoj Jugoslaviji. Prijatan razgovor o zajedničkim temama, prijateljima i neprijateljima…

U predvečernjim časovima susret sa velikim umetnikom i sjajnim čovekom Slobodanom Šijanom „Kod veselih domaćica“ u Njegoševoj, pod raskošnim lipama u cvatu. Jedan od onih susreta koji vas obeleže na poseban način. Slobodan Šijan je i likovni umetnilk, i filmski stvaralac koji je srpskoj kinematografiji darovao kultne antologijske filmove. Najbolji srpski film „Ko to tamo peva“ njegovo je ostvarenje. I teoretičar, i kritičar filma… Njegov „Filmski letak“ je jedna od najlepših knjiga u novije vreme, ne samo o filmu, delo je o stvaraocu koji i knjigu oblikuje kao umetničku činjenicu. Trebalo je da budem urednik te knjige, nekako mi se izmakla, isključivo mojom krivicom – jako mi je žao. Nedavno je Šijan Službenom glasniku kao svom izdavaču predao rukopis filmskih priča pod indikativnim naslovom „Filmus“ (to je bio pseudonim Boška Tokina – stvaraoca koji je u istoriji srpskog filma imao pionirsku ulogu, ali i u istoriji srpske avangarde –naročito važnu, a ostao je na margini!). Šijanov „Filmus“ je knjiga priča o velikanima moderne srpske filmske umetnosti (Bošku Tokinu, Dušanu Makavejevu. Aleksandru Petroviću, Živojinu Pavloviću…), potom o Vukici Đilas… U opremu knjige upisaće i svoj likovni rukopis – znam da će to biti prava šijanovska knjiga. Vizuelni eksperiment koji je ključna oznaka njegove sveukupne poetike, od stvaralačkih početaka (1960 – tada je imao 14 godina!) do današnjih dana. I filmske, i likovne, i književne, i dizajnerske, i foto umetnosti. Jedinstven i eksperiment i jedinstven slučaj i srpske umetnosti i srpske kulture. I nije slučajno što u ponečemu liči na svog velikog učitelja Živojina Pavlovića (koji je bio i likovni i filmski umetnik, i veliki srpski pisac) kod koga je i upisao filmsku režiju. Imamo dosta zajedničkih tema u svetu umetničkih eksperimenata . Iznenadio me da ima sve moje knjige koje su se na bilo koji način doticale avangarde. Čak i trotomne „Zle volšebnike“ koji, očigledno, jesu posebna priča u mojoj književnoistoriografskoj radionici. Izgleda da ja manje znam o Slobodanu Šijanu nego on o meni. Današnji razgovor je bio neka vrsta otkrovenja. Pričali smo o sedamdesetim i osamdesetim godinama, o levici i otporu, o onom njegovom poetički indikativnom „Moraću da skrenem!“ Nasuprot matici, protiv ideologije. O tzv. „podesnim medijima“ i njihovom teroru i terorizmu, o Čomskom i lažima demokratije, o umiranju kulture, naročito srpske. O detaljima i o margini kao posebnim oznakama unutar onoga što jesu vrednosti jedne kulture. Velike kulture biju bitku i za detalj i za marginu. Ovde je druga priča. Dotakli smo se tragedije sadašnjeg trenutka u svetu srpske kulture. Ostaje pitanje i ono određujuće koje se može preuzeti i od samog Šijana: Moraću da skrenem! Pričao sam o svom izbornom kursu „Avangardne, neoavangardne i eksperimentalne tendencije u srpskoj književnosti XX veka“ na master studijama na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu – o tome koliko je ovaj kurs izazvao veliko interesovanje i učinio da se znatan broj novih proučavalaca književne i eksperimentalnih umetnosti uputi u ovaj prostor koji su, pritom, ostvarili izuzetan rezultat svojim ispitnim radovima (Stevan Bradić, Žarka Svirčev, Jelena Marićević, Miloš Jocić, Ivan Šterleman, Snežana Savkić i drugi). I Šijan od jeseni postaje satavni deo mog izbornog predmeta – i jedan od autora o kome ću organizovati naučni kolokvij na kome će glavnu reč imati studenti. I to u susretu sa multimedijalnim umetnikom Šijanom. U Njegoševoj „Kod veselih domaćica“ dobio sam „Kino Tom. Antonio G. Lauer ili Tomislav Gotovac između Zagreba i Beograda“ – čudesna knjiga. Ponavljam: šijanovska, dakle unikatna. Prošetali smo do „Praga“, i tu smo posedeli, kratko. Ovaj neponovljiv doživljaj zatvoren je darovima u formi knjiga „Vrtoglavica. Foto-sekvence i kinematografske pesme“ ( o magiji Hičkokovog filma!) i „Slobodan Šijan: moraću da skrenem! Vizuelni eksperimenti 1960-2012“ (katalog izložbe koji je pripremio i uredio Nebojša Milenković u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine). Sledeći susret sa Šijanom, uskoro, u Službenom glasniku – prisustvovanje činu njegovog unikatnog oblikovanja knjige filmskih priča „Filmus“ za kolekciju „Slaganje vremena“ …

Nedelja, 7. jun

Javio se Vlaho Bogišić. Vratio se iz Čačka Branka Kukića, grada u kome je „Gradac“ evropska činjenica srpske kulture, i jedna od najznačajnijih… Našli smo se u Beogradskoj ulici, nakratko. Sa Sanjom odlazi u Zagreb. Razmenili smo darove. Ja njemu dve Vinaverove knjige. Nije skrivao fascinaciju za „Dela Stanislava Vinavera“… Uzvratio mi je Vlaho biser-knjigom koju je majstorski priredio – reč je o uzbudljivoj i predragocenoj prepisci izmedju Krleže i njegove supruge Bele. Vlaho skromno kaže da je reč o Krležinoj knjizi „Bela, drago dijete“. Kad se pažljivo prelista jasno je vidljivo da je reč o dve knjige u istim koricama. Drugi autor je Vlaho Bogišić koji je samog sebe skrio, u informaciji, na trećoj stranici, u formulaciji „Priredio i protumačio Vlaho Bogišić“. Parne stranice su Vlahove briljantne beleške i komentari isprepletani Krležinim tekstovima, a na neparnim je nanizao 100 Krležinih i Belinih pisama. Ovlašni pogled na knjigu ukazuje na gradju koja je višestruko zanimljiva i nadasve važna ne samo za razumevanje dva bića koja su sudbinski vezana, već za znatno širi književni i umetnički, pa i politički kontekst.

Popodne sa kćerkom Ivom, u velikoj šetnji Košutnjakom. Razgovor i o životnim i o naučnim temama. Ponosan sam na Ivu u svemu…

Ponedeljak, 8. jun

Rano ustajanje. Putovanje u zavičaj kao i uvek, nostalgično… S mislima o lepim stvarima uvek u formi rimejka, i uvek uzbudljivo tek od Valjeva preko planina… Ređaju se slike, sećanja, emocije… Hteo bih da perfekat, pluskvamperfekat, to jest, prošlost zauvek bude prezent… Lepota koja ima svoju stalnost, nepromenljivost, u svemu. Ali… Uvek se na zavičajnim putovanjima, pa i svim ostalim ponavlja isti film kao rimejk rimejka…

Spustivši se u Rogačicu nastavljam prvi put do Bajine Bašte jer je radni dan, zbog prevoza. Susret i razgovor sa starim prijeteljem Slobodanom Rogićem koji je u ovoj neobično lepoj varošici „na kraju sveta“ osnovao i vodio jednu od najlepših manifestacija srpske kulture „Dani Rače ukraj Drine“ čiji je simbol nagrada „Račanska povelja“ (dobili su je, između ostalih, Milorad Pavić, Ivan V. Lalić, Peter Handke, Emir Kusturica, Milosav Tešić, Miodrag Pavlović, Goran Petrović, Dobrilo Nenadić, Svetislav Božić, Miroslav Josić Višnjić, Radovan Beli Marković, Radovan Popović, Vladimir Dunjić…). Tri dana manifestacije ispunjavala je duhovna muzika, likovne izložbe, razgovori o duhovnim temama, susreti sa dobitnicima nagrade, književne večeri, promocija „Račanskog zbornika“ itd. Za proteklih 20 godina u ovoj varoši susretala su se najznačajnija imena srpske umetnosti i nauke – osnivač, i srce duhovnih svečanosti „Dani Rače ukraj Drine“ Slobodan Rogić je ovu najvažniju manifestaciju Zapadne Srbije prepustio drugima kojima je ona, po svemu sudeći, teret… Da li je u tragičnoj Srbiji sve što čini identitet njen, a pripada svetu kulture i umetnosti – pred uništenjem? Da li smo samo nemi posmatrači umiranja srpske kulture?!

U ranim popodnevnim časovima stižem u zavičaj. I uvek emotivan susret sa ocem Milenkom koji se dosta dobro nosi sa svojim godinama – uskoro zakoračuje u 88. Brižan i osetljiv, kao da smo još uvek njegova mala deca… Selo je skoro pusto a država obećava brda i doline ne bi li ga oživela. Prazne priče… Ali pobedjuje onaj rusoovski princip življenja u prirodi i s prirodom. Sve postaje neka vrsta pitome divljine. Šume su stigle do kućnog praga. Carstvo zelene i plave boje…

Utorak, 9. jun

Nastavljam prelistavanje neverovatne knjige pisama, Krležinih i Belinih, upakovanih pod Krležinim imenom a s divnim naslovom „Bela, dijete moje“, u jednostavnoj, svedenoj i lepoj opremi Marije Ujević Galetović. Majstorski je to oblikovao, sredio i priredio Vlaho Bogišić, preskromno se skrivši – a njegovi su komentari, beleške, kolaži svojevrsni „roman“ o Beli i Krleži. Pisma kao žanr više i ne postoje. Neguju ih samo oni kojima je primaran i rukopis i govor i srca i duše. Ne putuju više pisma kao nekad, ne dolaze s putovanja više ni razglednice… Sve je ispunjeno prazninom, ili tzv. mejlovima koji zamenjuju klasične oblike komuniciranja medju dragim prijateljima, između zaljubljenih…

Sreda / četvrtak, 9. i 10. jun

Ovaj dnevnik je, ovih dana a kako je to u selu kao po nekom nepisanom pravilu,nekoliko puta kidao nestanak struje…

Ipak, u noćnim satima prelistavao sam sopstvenu književnoistorijsku prošlost. Vraćam se „Književnoj reči“, piscima koje sam priredio, naročito onima ideološki prokaženim (Vasić, Krakov, Stefanović, Božović…). Mislim i planiram šta još uraditi. „Prekopavam“ spise Koče Popovića, preko 17. 000 rukom ispisanih stranica-fotokopija, priređujem tri knjige „Zapisa iz pokojne prošlosti“. Tu je i njegova brižljivo čuvana prepiska sa Vjerom Bakotić, njegovom prvom ljubavi i prvom suprugom. Koča mi je na tu prepisku posebno ukazao, osetio sam da mu je bilo veoma stalo da se ona jednog dana pojavi kao knjiga. To je svojevrsni ljubavni roman koji će se čitati naiskap.

Moja lična, prilično bogata, biblioteka je i moj budući azil u kome ću sklopiti neke nove važne priče za srpsku književnu nauku i književnu kulturu. Ono što mi je najdraže – tu priču će nastaviti moja kćerka Iva, na svoj, dakle, sasvim drugačiji i bolji, uspešniji način. U to verujem, s razlogom.

Autor je književni istoričar,

redovni profesor Filozofskog fakuleta u Novom Sadu