Moj motiv nije jurcanje za nagradama, već želja da naučim decu

Evidencija se vodi poslednjih petnaestak godina, pa je ovo tek deo priznanja koje su osvajali njegovi učenici. Do penzije mu je ostalo tri godine, a sve nagrade, kako kaže, nije brojao, niti smatra da su one mnogo važne.

Nastavnika Jovu smo sreli krajem avgusta kada se u školi „Nikolaj Velimirović“ održavao tradicionalni Letnji matematički kamp. Srdačan, neposredan, zaljubljenik u nauku koju predaje. Naše upoznavanje u dvorištu škole prekida učenik koju mu prilazi da se pozdravi i da mu kaže da više neće živeti u Šapcu, jer je upisao Matematičku gimnaziju u Beogradu. Nastavnik nam priča da su mnogi njegovi bivši učenici danas na najpoznatijim svetskim univerzitetima, što kao studenti, što kao predavači. Kaže da je ponosan na sve njih, ali da mu je ipak žao što mnogi nemaju nameru da se vrate u Srbiju.

Pitamo ga kako komentariše to što se mali broj mladih odlučuje za studije fizike, iako bi se po masovnosti takmičenja učenika, pre svega osnovnih škola, moglo zaključiti da će mnogima upravo fizika biti buduća profesija.

– Mislim da razlog zašto se nisu opredelili da studiraju fiziku nije to što ih ne interesuje i što je ne smatraju lepom, već biraju sigurniju budućnost. Mnogi naši vrhunski takmičari se opredeljuju za tehničke fakultete, jer im je to sigurnije za život. Ja sam fiziku završio u Novom Sadu i mnogo volim taj univerzitet. Svojim nekadašnjim đacima sam pokazivao zgradu koja je asistentski dom i govorio da želim, za početak, tu da ih vidim, a oni su često odgovarali da će njihov put biti preko okeana. To mi je teško padalo, jer sam želeo da gradimo našu zemlju sa najboljima. To je ono što nam treba – smatra Mihajlović.

O nagradama ne voli mnogo da govori. Na naš komentar da one ipak predstavljaju potvrdu kvaliteta i da po tome značajno „odskače“ među kolegama, nastavnik Jovo sa osmehom odgovara: „Pogledajte samo koliko nagrada imaju profesori Matematičke gimnazije.“

– Da budem iskren, meni je pomalo neprijatno kad me neko zaustavi i kaže da je čuo za mene. Moj motiv nije jurcanje za nagradama, već želja da naučim decu, da napreduju, a samim tim i mi nastavnici sebe izgrađujemo. Kad čovek pogleda zadatke za osnovnu školu, rekao bi da to i nije neka problematika. Ali uvek nađete nešto interesantno, kako da deci neke stvari približite na jednostavniji način da bolje razumeju…Rad u prosveti je lep i i izazovan. Egzistencija jeste važna, ali ništa ne može da se meri sa zadovoljstvom kada učenici savladaju neko gradivo, kad reše teške zadatke. Takva zadovoljstva često doživim na časovima, mada ponekad bude i grča – kaže naš sagovornik.

Dodaje da ima sreću što osnovnu školu u kojoj predaje upisuju dobra deca. O svojim kolegama ima samo reči hvale. Među njima je mnogo nekadašnjih đaka generacije i najboljih studenata, koji ni danas ne posustaju. U ovom kolektivu se vredno radi, a pozitivna atmosfera dala je i rezultate u velikom broju nagrada na republičkim takmičenjima, ne samo iz fizike već i iz matematike i niza drugih predmeta. Za „nikolajevce“ nema smena. Škola je otvorena i vikendom, veliki broj učenika pohađa dodatnu nastavu. Samo nastavnik Jovo ima minimum po desetak takmičara u svakom razredu. Tri puta nedeljno drži dodatnu nastavu, a pred takmičenja se vežba intenzivno. Za svoje učenike kaže da su vrlo vredni, motivisani i ambiciozni, hvali i roditelje što su ih usmerili na pravi put. Nastavnici su, smatra, tu da podrže ambicije svojih đaka i da pomognu. I sami đaci „vuku“ jedni druge napred. A kad se sve pomenute kockice sklope, rezultat ne izostane.

Kada je reč o reformama u obrazovanju, naš sagovornik smatra da škola uvek može da bude bolja, ali da nagle promene i stalno talasanje donesu više problema nego koristi.

– Ne bežim od starih koncepata da se u fizici koriste eksperimenti i ogledi. Kada pokažete neku pojavu, kada deca vide o čemu pričate, to ničim ne može da bude zamenjeno. Virtuelna sredstva mogu da pomognu, ali sigurno ne mogu bolje da objasne stvari. Do pre nekoliko godina sam svaku nastavnu jedinicu objašnjavao pomoću ogleda, sva merenja smo vršili u laboratoriji. Sada to manje radim, jer su se neka učila oštetila. Često đacima dajem zadatke da nešto sami naprave, i oni su vrlo zadovoljni kad to urade, a njihov trud nagradim ocenom. Mislim da su eksperimenti važni i u svim ostalim predmetima, ne samo u fizici i hemiji – ističe Mihajlović.

Na pitanje ima li plan šta će raditi kad ode u penziju, nastavnik Jovo kaže:

– Pošto se malo bavim naukom, nadam se da ću to nastaviti i u penziji. Ali ne da bih nešto otkrio da po tome postanem poznat već to radim za svoju dušu – ističe naš sagovornik.

Na kraju razgovora nas moli da pomenemo Vladu Ajdačića, Branka Lalovića, Darka Kapora, Branislava Tošića… Sve su to velika imena koja su uticala na profesora Jovu, ali i na razvoj fizike u našoj zemlji pa i šire.

Sva deca su radoznala

Na pitanje ima li razlike između prvih generacija i učenika kojima danas predaje, Jovo Mihajlović odgovara da su sva deca podjednako radoznala i da ta radoznalost vremenom ne slabi. Iako je, kako kaže, star čovek, tu radoznalost ima i sam. Oduševi se kada čuje za neku naučnu novost, a želja mu je da za života sazna istinu o svetu. Veruje da se to ipak neće dogoditi.