Moj stan nije samo moj

Ona je jedan od „zaštićenih stanara“, kakvih ima mnogo u Srbiji. To su ljudi koji na osnovu doživotnog stanarskog prava, dobijenog od države, po zakonima s kraja pedesetih prošlog veka, žive u privatnim stanovima čiji su vlasnici neki drugi ljudi. Zastareli stambeni zakoni i nedonošenje Zakona o denacionalizaciji, zacementirali su ovakav pravni apsurd, kojim se vlasnici „udaljavaju“ od svojih kuća i stanova, u korist ljudi za koje je procenjeno da su im potrebniji. Stručnjaci takve stambene kvadrate slikovito nazivaju „polunacionalizovanim“, jer su „ni sasvim moji, ni potpuno tvoji“. Otud, valjda, i dolazi do problema, uvek ih je bilo.

Lenjina Popović u „čardaku ni na nebu ni na zemlji“ to oseća nimalo kriva. Prinuđena je da živi kod ćerke, zeta i unuke u iznajmljenom skromnom stanu, u blizini lepe, „polunacionalizovane“ kuće u kojoj „ima“ jedan od tri stana, i po zakonu i po ugovoru. „Njen“ stan u toj kući teško je ruiniran zbog poplave. Voda curi iz praznog stana iznad nje, iz kojeg je „vlasnik već iselio stanare, još pre nekoliko godina“. „Njeni“ zidovi su oguljeni i mokri, knauf je pao. Voda curi niz luster u sobi. Kupatilo je devastirano. Nameštaj uništen. Frižider, šporet i mašina „dugo stoje u vodi“ i „pokvareni su“. Iz televizora, kada se okrene naopako, curi voda. Pod vodom je i zimnica. Skoro sve u stanu prekriveno je najlonom. I sve „miriše“ na buđ i vlagu.

– Moj otac je taj stan, u prizemlju kuće, dobio na korišćenje još ’46. U njemu smo živeli otac, majka, sestra i ja, ali sam na kraju ostala samo ja. Kao zaštićeni stanar od države sam pre više decenija dobila rešenje da ga doživotno koristim. Stari vlasnik kuće bio je veoma korektan, ali su ozbiljni problemi nastali kada je on, pre nekoliko godina, prepisao kuću svojoj kćeri, a kćerkin suprug počeo da se stara o kući. Mada kiriju uplaćujem na ime nove vlasnice, Jelene Jovanović-Stojanović, ona još nije dolazila. U poslednje vreme mi se vraća čak i uredno uplaćena kirija. Sve vreme sa mnom kontaktira njen suprug, Miodrag Stojanović, koji se ponaša kao vlasnik – kaže Popovićeva, inače medicinska sestra u penziji.

Kaže da je pokušala da sa Stojanovićem reši problem saniranja poplava u stanu koje, kaže, traju od 2008. Sama nije mogla da zaustavi vodu jer je „prolaz ka gornjem spratu zaključan“. Predložila mu je, kaže, da vlasnik finansira renoviranje „njenog“ stana. Predlagala je i da joj se obezbedi adekvatan „stančić“ u blizini, koji bi, naravno, ostao vlasniku po njenoj smrti. Umesto ovakvih rešenja, Stojanović, inače prilično uspešan biznismen, „ponudio“ je samo manju sumu novca kako bi sama, uz dodatno podignut kredit, kupila stan. A to je neizvodljivo jer su ona i deca „kreditno nesposobni“. Žive skromno.

– Očigledno nema spremnosti da se nađe rešenje – zaključuje, uz nagađanja da se iza ignorisanja poplava koje su je „izbacile na ulicu“ možda krije „namera da se ona istera iz stana“.

Advokat Snežana Stanković, koja je upoznata sa ovim slučajem, kaže da je po još uvek važećem, a veoma starom Zakonu o stambenim odnosima vlasnik dužan da „trpi“ zaštićenog stanara, koga nema pravo da natera na iseljenje ili iseli. Na njegov teret padaju sva veća ulaganja u stan, dok je zaštićeni stanar dužan da snosi samo najosnovnije troškove tekućeg održavanja.

– Lenjina Popović može da tuži vlasnika i u sudskom postupku dokaže da je nesavestan. Ipak, dogovor sa njim je bolje rešenje – ocenjuje ona.

Pomoćnik načelnika Uprave za imovinu i inspekcijske poslove grada Niša Jadranka Stevanović dodaje da privatnim stanovima u kojima žive ljudi sa stanarskim pravom, do donošenja Zakona o denacionalizaciji, zapravo, „raspolaže grad, u ime republike“. Ova gradska uprava zato vodi evidenciju ovakvih stanova, a njoj odlazi i 95 odsto stanarine koju plaćaju zaštićeni stanari, a koja je simbolična.

– Grad je u obavezi da zaštićene stanare raseli u gradske stanove nad kojima će oni imati pravo korišćenja, ali samo ukoliko je to u mogućnosti. Do sada je 105 vlasnika privatnih stanova u kojima žive zaštićeni stanari u Nišu podnelo takve zahteve, a veoma mali broj pozitivno je rešen, jer grad raspolaže malim brojem stanova – kaže ona.

Vladimir Domazet, advokat iz porodice kojoj je imovina nacionalizovana, jedan je od retkih koji je uspeo da od grada obezbedi stan za „svoje“ zaštićene stanare. On smatra da je krajnje vreme da se razreši nelogičnost da vlasnici privatnih stanova nemaju pravo da ih koriste ili prodaju, a pri tom su obavezni da ih održavaju. Razvijene demokratske države ne poznaju ni kategoriju zaštićenog stanara, koji, pokazalo se u praksi, i ne mora biti „zaštićen“.

– Takvih ljudi bilo je, recimo, u Francuskoj, ali samo posle Drugog svetskog rata, kada su to naložile vanredne i posebno teške prilike – zaključuje on.

– Jedino pravo rešenje problema vlasnika koji u stanovima imaju zaštićene stanare, kao i vlasnika čija je imovina stvarno nacionalizovana, jeste donošenje Zakona o denacionalizaciji. Do sada je bilo više predloga, ali nijedan nije ušao u Skupštinu. Srbija je jedina zemlja iz bivšeg komunističkog bloka koja nije donela takav zakon – kaže advokat Vladimir Domazet.

Izvršioci i vlasnici

– Nemojte da pričate gluposti i širite tračeve po gradu. Uostalom, možete da pričate šta hoćete, ali ja sam samo izvršilac naloga nekoga ko je vlasnik – rekao je Miodrag Stojanović na molbu Danasa da odgovori na optužbe Lenjine Popović upućene na njegovu adresu i – prekinuo vezu. Pre toga nas je „podučio“ da se ovakvi razgovori „ne vode telefonom“ i da bi novinar „trebalo da se legitimiše“. Na ponovni poziv našeg lista, sa novom namerom da dogovorimo susret, nije odgovarao.