Foto: N1Nisam tip koji se vraća u prošlost, nisam nostalgična, a nekad mi izgleda kao da su mi se neke stvari događale u „prošlom životu“ ili da to i nisam bila ja, toliko su mi sada daleke i neverovatne.
Više volim da gledam u budućnost, obožavam da pravim planove, to mi je uzbudljivo i vuče me napred. Stalno imam neki plan. Nekad i lud, ali nema veze, desi se da ga ostvarim, pa se i sama posle čudim. Kad nemam plan, onda mi je dosadno, kad mi je dosadno, onda nisam raspoložena, a kad nisam raspoložena, ne mogu da napravim nikakav plan.
***
Kad se sećam detinjstva i mog Kragujevca, setim se obično velikog parkinga između zgrada ispred moje kuće gde su se leti skupljala deca, preskakala lastiš i vijaču, igrala badmington, vozila rolšue. To sam obožavala i samo čekala da izletim iz kuće, ali se sećam da su me roditelji stalno prekidali i zivkali.
***
Svaki čas je trebalo da se ide u prodavnicu (nikad nisam shvatila zašto se ne sete svih stvari odjednom, ali nisam smela da pitam) i stalno je morala da se kuva kafa, sipa piće i secka meze, pošto nam je dvorište večito bilo puno ljudi.
***
Sećam se i bazena na koje sam išla celog leta, a kad sam bila kažnjena (recimo zato što sam vozila bajs bez ruku, pa naletela baš na tatin auto), jurila sam da se vratim dok roditelji ne dođu s posla i pravila se da nisam ni išla. U tome mi je pomagala moja baka Caja jer kazne nije priznavala kao vaspitnu metodu.
***
Ona je u stvari bila moj najbolji drug, saveznik, vaspitač, oslonac i balans strogim roditeljima. Branila me i od lokalnih dečaka nasilnika sa kojima sam uspela da zaratim. Štapom po njihovim leđima, kad baš zagusti. Trčala je za mnom i u školu da mi donese knjige i upadala na čas kad god odem i zaboravim da ponesem torbu. Znala su je i deca i nastavnici.
***
Imala sam mnogo dobro društvo u školi. Svu decu iz odeljenja tretirala sam kao braću i sestre. Neke od njih do danas tako doživljavam. To je bilo doba eksperimenta zvanog „usmereno obrazovanje“ pa je naše odeljenje, nekako, celo iz osnovne prebačeno u srednju školu, tadašnje usmereno. Tako smo mi jedini zajedno proveli 10 godina. Bili smo neverovatno povezani, uigrani, smejali se forama još iz osnovne škole i izluđivali profesore. Nikad nisu znali šta se događa.
***
Zato se verovatno nisam „primila“ kad sam u trećem razredu upisala Prvu kragujevačku gimnaziju, pukim slučajem novinarski smer. Nisam htela da idem na prirodni smer, jer mi je prethodno profesorka matematike temeljno ogadila do tada omiljeni predmet. Realno, u tom trenutku nisam ni znala šta sam tačno upisala. I ništa mi se tu nije sviđalo.
***
Sve dok nije došao čas novinarstva i u učionicu ušao Miroslav Jovanović, novinar tada jako popularnog nedeljnika „Svetlost“, i počeo da nam priča šta to rade i čime se bave novinari. Gledala sam ga i slušala kao hipnotisana. Nisam mogla da verujem svom otkriću. Pa to je to! To je ono što ja želim, a do tog trenutka nisam ni znala da postoji. I tako, moj životni put bio je određen.
***
Ali, ne baš odmah. Zbog tadašnjeg dečka, a sadašnjeg supruga koji je studirao prava, upišem i ja Pravni fakultet u Kragujevcu. Dve godine sam se mučila i jedva polagala te ispite. Nisam sebe mogla da zamislim ni kao advokata (kako da branim onoga ko je kriv) a ni kao sudiju (ko sam ja da nekome sudim, nisam ja Bog).
***
Tako jednog dana konačno odlučim i kažem roditeljima – ja bih da idem u Beograd da studiram novinarstvo. Prava me ne zanimaju. Tata je taman došao s posla, spustio akten-tašnu na stolicu i pitao – jel važi da prvo ručam, pa da odemo na stanicu da kupimo kartu za Beograd?
***
Ja mu u znak zahvalnosti obećam da ću prve dve godine da završim za godinu dana, da bar jednu nadoknadim. Rekao je ne treba, samo daj sve redovno. Ipak, održala sam reč, završila FPN za tri godine, ali on to nije dočekao.
***
Tokom studija novinarstva profesorka Neda Todorović je dovodila novinare da nam govore kako izgleda u redakcijama pravo novinarstvo. Oni su nam svi ponavljali da moramo da počnemo negde da pišemo, da ne čekamo da posao traži nas po kućama jer se to neće desiti, nego da mi sami nađemo sebi neku redakciju.
***
I tako, pred kraj osamdesetih i pred kraj mojih studija, Borba je bila proglašena za list godine tadašnje „velike“ Jugoslavije. Svi su uglavnom pokušavali da se ubace u Politiku, a ja odem u Borbu.
***
Nikoga ne poznajem, stignem na portirnicu, u uglu stoji fiksni telefon. Pitam portira na koji lokal da zovem Stanislava Stašu Marinkovića, tada legendarnog glavnog urednika Borbe. Portir mi da broj, ja pozovem, Staša se javi i kaže da se popnem gore. Ja dođem, kažem ko sam, objasnim da želim da radim i on mi kaže – evo sedi ovde i radi. Nisam mogla da verujem. Ali, tako sam počela.
***
U neko doba me je, ne znam kako, primetio urednik Boža Andrejić i pitao me – šta misliš da ti počneš da pratiš ekonomiju? Treba nam to, banke, kamate, tržište, ti si vredna i možeš da trčiš. U tom trenutku nisam tačno znala ni šta je to kamata, ali naravno prihvatim, šta ću. Ko sme da odbije. I tako, malo po malo, krenem da učim, da čitam knjige, tekstove iz tadašnje Ekonomske politike, da upoznajem ljude i na kraju shvatim da me je Boža usmerio na pravu stranu.
***
Krajem osamdesetih, taman kad sam bila na kraju fakulteta i počela da radim u Borbi, iznenada mi je umro tata. Osim teškog šoka i stresa, jer sam za njega bila dosta vezana, nastupio je i egzistencijalni šok.
***
Mamu u Zastavi, povrh svega, baš tad pošalju u prevremenu penziju jer je navršila 50 godina života, sestra je upravo došla na studije u Beograd, a mi odjednom skoro bez ikakvih prihoda. Procedura za tatinu penziju je trajala i trajala, mama nema načina da nam pomogne, kirija se mora plaćati, a treba i da se živi.
***
Mogu ja da se vratim u Kragujevac, ali šta ću tamo da radim i drugo, kako će sestra sama u Beogradu. Do juče živiš sasvim bezbrižno i udobno, i onda se bukvalno preko noći sve obrne.
***
Umalo da padnem u očajanje, ali rešim da se borim kako znam i umem. Nekako preguramo i mi tada zlatno vreme Ante Markovića, ali on padne i krene kriza. Opet nema od čega da se živi. Honorarci, što sam i ja bila, zarađivali su taman za džeparac.
***
Tako sa svojom tetka Evicom, životnim i nerazdvojnim prijateljem do danas, još od dana kad mi je prišla da se upoznamo na aerodromu u LJubljani dok smo obe čekale avion za London, krenem u biznis: petkom posle posla ona me čeka ispred Borbe, otrčimo na stanicu, sednemo u „švercerski“ autobus za Istanbul, tamo nakupujemo razne krpice i vratimo se u nedelju uveče.
***
To je oko 50 do 60 sati putovanja i cimanja na nekoliko granica. Prodamo sve te stvari „na veliko“ u ponedeljak ujutru i ja onda idem u Borbu na posao.
***
Nekad smo išle u kraće, ali znatno rizičnije ture u Temišvar po cigarete, ili, ređe, u Segedin po hranu. Mnogo puta su mi pomagala braća Romi da naučim posao ili da bolje prođem na carini. A jednom su me umalo i opelješili. Uglavnom, dragocene lekcije o trgovini, snalaženju, tržištu, preživljavanju, tu sam naučila. I u suštini odrasla i stekla samopouzdanje: kad sam to sve preživela, nema šta neću moći.
***
Ovo mi je bila, sad znam, najvažnija životna škola, koju mi je „omogućio“ tadašnji opšti haos od države i moja iznenadna porodična situacija. A samo par godina ranije sa roditeljima sam planirala da idem u London, da se školujem i učim jezik. Šta ti je život.
***
U međuvremenu, tokom nedelje dok ja radim, moja tetka Evica krstari Beogradom u doba one nenormalne hiperinflacije i traži da li negde ima nešto od hrane i kupuje čekovima koje smo isto nabavljale i dovozi mi u kolicima za pijac koja je zvala „mercedes“. Dugo su nam posle trajale te „ratne rezerve“. Tako se nekako preživela ona hiperinflacija i ludilo koje iz ove perspektive, kao da sam sanjala.
***
Sve u svemu, ako bih htela da objasnim šta sam sve radila i na koje kreativne načine se dovijala svih tih godina tokom Miloševićevog doba, trebalo bi da napišem knjigu memoara, kako se moja deca sa mnom zafrkavaju. „Tvoj život je kao neki rolerkoster“, opisao mi je sin jednom prilikom svoje viđenje situacije.
***
Uglavnom, sve vreme sam se bavila novinarstvom. Nekad sam od toga živela, a nekad sam morala da radim druge poslove da bih sebi priuštila da se bavim novinarstvom. Sa grupom kolega 1995. tada kao trudnica, izlazim iz Borbe kad ju je preuzeo JUL i osnivamo Našu Borbu. Odatle posle par godina odlazim u NIN, a onda me Rade Radovanović prima nekoliko meseci pred Peti oktobar u Radio Slobodnu Evropu.
***
Tu sam radila paralelno sa NIN-om, praktično dva sasvim različita posla. To je za našu, sad već četvoročlanu porodicu, značilo finansijsku prekretnicu, odnosno ulazak u zonu sigurnosti, na čemu sam večno zahvalna i njemu i divnoj Milici Lučić Čavić, koja me je pohvalila i preporučila.
***
Iz Radija Slobodna Evropa prelazim na B92 i ponovo upadam u potpuno nov medij. Postajem urednik, novinarstvo znam, ekonomiju sam dosta naučila, ali o televiziji ne znam ništa. Ali, naučilo se, pokrećem kasnije dosta popularnu emisiju „Buđelar“, pa potom osnivam mesečnik Bankar. Tad je bankarstvo bilo u ekspanziji, pa je to bila dobra ideja.
***
Krajem 2006. dolazim u Ekonomist Media Group, postajem direktor, unosim Bankar i na osnovu toga postajem suvlasnik 10% te medijske kuće. A tamo me sačekao – haos.
***
Mada mi je suprug tamo radio pa sam znala da im četiri meseca kasne plate, razmere dubioze nisam mogla ni da sanjam. Svakog dana su iskakali neplaćeni računi bukvalno ostavljeni po fiokama, pretnje tužbama i razni šokovi. Čak sam i kompjuter donela od kuće da bih mogla da radim. Da sam znala šta me čeka, nikad ne bih otišla.
***
Napravila sam plan rada, predstavila ga redakciji i krenuli smo da radimo. Postepeno smo uspeli da vratimo dugove, uspostavimo redovnu isplatu plata, povećamo i tiraž i broj strana novina, izborimo se nekako sa The Economist oko imena i logotipa, dovedemo oglašivače, omogućimo novinarima da pored plata dobijaju i dodatne honorare unutar naših izdanja, razvijemo odeljenje konferencija….
***
U jednom trenutku sam shvatila da je sav taj napor uzaludan, da je borba protiv matice meni nepotrebna, otkrivam da sam neke ljude godinama pogrešno smatrala prijateljima, pa odlučujem da ostavim sve, izađem napolje i u iznajmljenom stanu na Skadarliji ponovo počnem iz početka. Pridružuje mi se i suprug i opet kreće borba za opstanak. Ekonomist je propao par godina kasnije, a time i mojih 10 posto.
***
Suprug i ja smo kako smo najbolje umeli vodili Business Info Group i eto, upravo smo proslavili 10 godina rada. Na proslavu je došao „ceo Beograd“ uprkos kiši, saobraćajnom kolapsu i konkurenciji od bar pet prijema u isto vreme. To mi nekako govori da ceo trud nije uzaludan. Stvarno sam bila duboko zahvalna svim tim ljudima koji su došli, kao nikada ranije.
***
Tokom ovih deset godina smo osnovali časopis Nova ekonomija, podigli portal istog imena, razvili mrežu srodnih poslova i projekata, napravili više od sto konferencija i raznih događaja, uspostavili saradnju sa donatorima i međunarodnim organizacijama i omogućili sebi i zaposlenima da ipak pristojno živimo od svog rada i da nikome ništa ne dugujemo. Nama dosta, imajući u vidu da su ovo najteže godine za novinarstvo. Nekad pomislim, u nekoj ozbiljnoj zemlji bili bismo i ozbiljno bogati.
***
Kao veliku satisfakciju i zadovoljstvo doživljavam to što naša medijska kuća stalno organizuje za studente besplatna predavanja, treninge, obuke, ja onda zovem biznismene, profesore, novinare i svi se odazivaju.
***
Često studenti zovu mene, pa muž i ja sednemo u kola i idemo gde treba. Obišli smo celu Srbiju, uložili stotine dana i sati, prešli hiljade kilometara i tako zahvaljujući studentima i njihovim pozivima upoznali svoju domovinu, da bismo je više voleli. Rezultat je i to što sad skoro svuda imam po neko svoje „dete“.
***
Niko ne bi verovao, ali nisam nikad bila ambiciozna osoba. Život me prosto nosio, a ja sam se samo trudila da ne potonem. Pre svega, nikad ništa ne bih uspela da uradim sama, u to sam sasvim sigurna, da nije bilo mog supruga Dragana Miloševića, koji je uz mene bukvalno od detinjstva. On bi mogao da se opiše kao tihi stoik. Kad god sam htela da padnem, on se podmetao da me podupre. Kad je trebalo da krenem napred, on je bio tu da me pogura.
***
Kad je trebalo sve da se rizikuje, a trebalo je više puta, on je bio tu da me podrži. Kad je trebalo da se brine o deci, a ja da idem za poslom, on je ostajao kod kuće i nije gunđao. I sasvim neverovatno, uspeo je da proživi život, a da se ni o koga ne ogreši.
***
Jedino što sam ikad stvarno želela, taj sam tip, jeste porodica. I ta mi se želja ostvarila. Ćerka Dunja je kao nosilac Ajfel stipendije Vlade Francuske upravo završila osnovne i master studije ekonomije na njihovoj elitnoj Visokoj školi Sciences Po. Od Nove godine počinje da radi u Deloitte Pariz. Na proleće idemo u Pariz na dodelu diplome. Planirala sam da plačem tom prilikom, to mi je jedna od davnašnjih želja.
***
Sin Nikola je student treće godine fakulteta, član je Mense, pomaže kod nas u firmi, od početka studija živi sam, sprema se za master u inostranstvu, ali za razliku od sestre, veruje da će da se vrati kući. I kod njega isto planiram, za neku godinu, da plačem na dodeli master diplome. To će biti dan kad će moja misija biti završena.
***
Najvažnije od svega je da su oboje postali dobri ljudi i da su vezani jedno za drugo i za nas. Kad odem nekad vikendom u Svetu Petku, ja se lepo zahvalim Bogu što mi ih je poklonio. Kad mi je muž svojevremeno predlagao da rodim i treće dete, odbrusila sam mu „za treće dete trebaće ti druga žena“. I pogrešila. To mi je najveća greška u životu.
***
Kad će nam biti bolje? Nama će biti bolje onda kad i sami postanemo bolji. Srbija je društvo u propadanju. Da bismo zaustavili propadanje, moramo to da odlučimo i da se pokrenemo. Niko ništa neće uraditi umesto nas. Moramo sami da se izborimo za svoj život, da prestanemo stalno da kukamo, da se žalimo, da mrzimo, da zavidimo i da se uništavamo u opštoj destrukciji.
***
Naše društvo mora da se regeneriše od vrha do dna, da revidira sistem vrednosti i da uspostavi poštenje, rad i trud kao vrhunske principe. Meni je moj dobri tata stalno govorio – teško tebi bez tebe. Spaslo me je to što sam ovu poruku na vreme shvatila.
O sagovornici
Biljana Stepanović osnivačica je i generalna direktorka Business Info Group, medijske kuće koja izdaje mesečni časopis Nova ekonomija i nekoliko godišnjih specijalizovanih edicija, ima portal www.novaekonomija.rs, organizuje domaće i međunarodne B2B konferencije i radi treninge za kompanije i volonterski za studente. Bila je direktorka Ekonomist Media Group, osnovala je mesečnik „Bankar“, autorka ekonomske emisije „Buđelar“ koja je pet godina emitovana na TV B92, zatim emisije „Ekonomija 3“ na TV Vojvodina i „Ekonom i ja“ na RTS. Bila je urednica ekonomije na B92, kolumnistkinja Danasa, dopisnica RSE, novinarka NIN-a, Naše Borbe i Borbe.
Deset godina
Tokom ovih deset godina smo osnovali časopis Nova ekonomija, podigli portal istog imena, razvili mrežu srodnih poslova i projekata, napravili više od sto konferencija i raznih događaja, uspostavili saradnju sa donatorima i međunarodnim organizacijama i omogućili sebi i zaposlenima da ipak pristojno živimo od svog rada i da nikome ništa ne dugujemo. Nama dosta, imajući u vidu da su ovo najteže godine za novinarstvo. Nekad pomislim, u nekoj ozbiljnoj zemlji bili bismo i ozbiljno bogati.
Novinarstvo
Uglavnom, sve vreme sam se bavila novinarstvom. Nekad sam od toga živela, a nekad sam morala da radim druge poslove da bih sebi priuštila da se bavim novinarstvom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
