Moji američki predsednici

Kad sam iz NJujorka putovao vozom za Kaliforniju, u moje krajnje odredište, nosio sam na sebi tablu „Need assistance“. Nisam znao engleski, i zato mi je trebala pomoć.

Osam godina kasnije imao sam već kontakte u američkoj visokoj politici. (Premda sam se uvek deklarisao tako da politika nije moja sfera interesovanja, ipak sam, vidite, bio sa njom u nekakvom stalnom zagrljaju.) Na skijanju u Aspenu, u Koloradu, 1964. sreo sam, naime, demokratskog senatora iz Indijane, Birča Baja, i tu zapravo počinje ova moja saga o američkim predsednicima. Razgovarali smo tom prilikom uglavnom o politici – mali srpski emigrant i američki senator – i kako je tad počeo taj se razgovor još nije završio. Znam da ovo nije priča o Birču (žalim zbog toga!), ali ne mogu da odolim da ne kažem o njemu samo toliko da je on jedinstven pravnik – jedini senator kojem je pošlo za rukom da ostvari ne jedan nego dva amandmana na američki ustav, što je gigantski poduhvat – ali i da je on jedinstven čovek: nekako u to doba, sedamdesetih, bio je započeo kampanju za demokratskog kandidata za američkog predsednika, kad mu se supruga upravo razbolela od raka. Napustio je momentalno trku. Ostao je kod kuće da sa njom provede kratko vreme koje joj je još bilo ostalo.

Senator Baj bio je glavna moja veza prema američkim predsednicima. On je bio taj koji je smatrao da su kontakti sa predsednicima korisna stvar, kako za mene tako i za američko društvo. Prvi predsednik kojega sam neposredno sreo bio je Lindon DŽonson. Ja sam bio naklonjen demokratama, bio sam, štaviše, kao i mnogi opčinjen Kenedijem kojega nisam stigao da lično upoznam, ali njegov „novi idealizam“, koraci ka unapređenju ljudskih prava, rat sa siromaštvom, sve su to bile stvari koje su me snažno doticale. DŽonson je pao u tu veliku Kenedijevu senku, iz koje je donekle izašao tek kad su ultraške snage republikanaca kandidovale Barija Goldvotera za predsednika, pa ga je on onako ubedljivo porazio na izborima 1964. Činilo nam se tokom prošlogodišnjih predsedničkih izbora da imamo sličnu situaciju, i da će se Amerika – suočena sa Trampovim opasnim političkim ekstravagancijama – na kraju otrezniti i opredeliti za drugačiji put. Nije ponovljen DŽonsonov slučaj. Kao što nije ponavljanje DŽonsonove koncepcije „Velikog društva“ to kad Tramp govori o „Velikoj Americi“. To su dve dijametralno različite političke koncepcije.

Kod predsednika DŽonsona bili smo prvi put 1966, na Božićnom prijemu, moja supruga Jelica i ja, samo deset godina pošto smo stigli ovamo bežeći od komunističke stege u Jugoslaviji. Jelica je plakala, nije mogla da se zaustavi. Ona je u rođenoj zemlji bila ostavila sve (čak i sina iz prvog braka) da bi bila sa mnom u mojoj velikoj životnoj avanturi. Sad je stajala u Beloj kući, među najuticajnijim i najbogatijim ljudima Amerike. Predsednik je najpre bio pomalo začuđen njenim suzama, ali je kasnije izrazio puno razumevanje situacije. Meni je baš to ostalo u pamćenju iz prvog susreta sa jednim američkim predsednikom, pri čemu moram još da kažem: nije bio u pitanju plač provincijalke koja je došla u veliki svet – Jelica je bila otresita žena, vrlo smart, reklo bi se ovde – nego je to bilo ono uzbuđenje koje se javi kad spoznaš da sanjati nije uzaludno. Moja fascinacija nije bila od te vrste: ja sam imao glad za novim iskustvima, koja bi mi pomogla da ispoljim svoje najbolje mogućnosti. Jeste bila čast naći se u društvu sa američkim predsednikom, pa i običaj fotografisanja sa njima ima svoj smisao čak i kad deluje sasvim formalno, ali poenta je za mene uvek bila u tome kako da se i ovim putem uključim u glavne tokove života. Kako da budem u životnoj matici. To je uvek bio moj cilj, nikad nisam voleo da stojim sa strane i da posmatram događaje.

Sa predsednikom Niksonom vezan sam na jedan poseban način. Naime, u Ameriku sam došao preko TRSP (The Refugee Support Program), programa koji je sponzorisao Nikson, tad potpredsednik u Ajzenhauerovom kabinetu, a koji je pomagao izbeglice kao što sam bio ja. Mnogo godina kasnije pričaćemo nas dvojica i o tome, u jednom višečasovnom razgovoru u mojoj kući u Pasadeni. Nikson je već bio pao. Posle Votergejta često je dolazio u rodnu Kaliforniju. Za mene je bilo iznenađenje kad se javio i rekao da prosto želi da pričamo. Poraz promeni političare, od najvećeg broja njih, hoću da kažem, napravi bolje ljude. Takav je bio i moj gost u Pasadeni. Otvoren, pozitivan, dobronameran. Znao sam i ja, kao što je znala i čitava Amerika, razmere njegove moralne dezorijentacije zbog koje je morao da napusti Belu kuću, ali ja sam tog dana gledao u njemu ipak velikog političara i državnika, koji je obavio tako značajne i tako teške stvari, poput otvaranja Kine. Bio sam kasnije u grupi ljudi koja je zdušno pomogla izgradnju njegove spomen biblioteke u rodnoj Jorba Lindi, ovde u Kaliforniji. Pismo koje mi je tim povodom uputio, puno je pažljivih i biranih reči.

Karter je privlačio upravo onim što je, po mnogima, nedostajalo Niksonu – moralnim vrednostima. Tako i mene. Nismo prekidali naš kontakt ni kad više nije bio predsednik. On je iz pozicije bivšeg predsednika (pratila ga je, sećate se, i titula „najboljeg bivšeg predsednika“), uzimao aktivnu ulogu u mnogim procesima, uključujući građanski rat u Jugoslaviji, devedesetih. Nakon jednog njegovog svedočenja u Kongresu, leta 1995, o ultimativnoj potrebi da se prekine rat u Bosni – bilo je to, ako se ne varam, tačno pred Srebrenicu – poslao sam mu pismo divljenja i podrške. Odmah je odgovorio. Pogledajte taj odgovor, dao sam ga vašem uredniku da ga objavi, kao ilustraciju jednog napora, koji će tek krajem te iste godine dati rezultat u Dejtonu.

Ali, najsuštinskije, mogu reći, veze ostvario sam sa predsednikom Bušom starijim, koji dok vam ovo govorim čujem odlazi u bolnicu, i sa predsednikom Klintonom.

Pričam redom. Milošević me je, marta 1992, na jednoj večeri u Beogradu, pozvao da budem premijer ondašnje Jugoslavije. Nisam odmah bio pripremljen da razmišljam u tome pravcu, ali što je vreme više odmicalo ideja mi je bila sve privlačnija. Naročito zbog okolnosti da je jednu katastrofalnu situaciju trebalo preokrenuti, i dati joj dobar pravac. Prekinuti rat, uspostaviti mir, skinuti sankcije, početi ekonomski oporavak zemlje. To jeste bio izazov za moj borbeni karakter. Milošević je bio uporan sa pozivima, ali se ovde, u Americi, javio problem: budući da sam američki državljanin, trebala mi je određena saglasnost, i nakon zelenog svetla koje sam najpre dobio došlo je sa najvišeg mesta crveno. Stop. Lično je predsednik Buš rekao da sa „velikim neodobravanjem“ (great disfavore) gleda na to da američki građanin upravlja stranom zemljom. Iza ovih reči stajalo je nešto drugo: Amerika nije želela da se na ovaj način, preko mene, najdirektnije umeša u balkanski konflikt. Upravo je Bušov prijatelj i šef diplomatije, Bejker, bio taj koji je formulisao strategiju da Amerika nema konja za tu trku. Bila to folirancija ili ne, tek stvari su stajale nepovoljno po mene. Ali, što je Bela kuća više zatezala, ja sam sve više zapinjao da odem. Samovoljna odluka da odem mogla me je stajati mnogo toga – od gubitka državljanstva, pa do svega što ide sa tim.

Nisam hteo da se direktno obraćam predsedniku Bušu. Pisao mu je jugoslovenski predsednik Dobrica Ćosić, sa molbom za razumevanje. Ali, ključnu stvar radio je senator Baj, moj verni prijatelj, i to na svom, pravnom, terenu. Našao je da je Vrhovni sud SAD imao sličan slučaj kad je rešavao o Goldi Meir, koja je takođe bila američka državljanka, a trebala je da bude izraelski premijer. NJoj je dopušteno, i zašto Paniću ne bi bilo, pitao je okolo Birč. Odobrenje nije stizalo i ja sam doneo odluku da krenem za Beograd, bez njega. Bili smo visoko iznad Atlantika, kad je predsednik Buš ipak prelomio, i prećutno se saglasio da mogu da idem. Bila je to, međutim, moja Pirova pobeda. Administracija je popustila pod pritiskom Birčovih pravnih argumenata, ali nije popustila politički: nikad od nje nisam dobio podršku. Sad se iz dokumenata CIA vidi da je američka administracija, dok sam ja očajnički tražio da se skinu sankcije, pravila planove kako te zime da se pojačaju. Već sam to negde rekao: kad su okrenuli leđa meni, okrenuli su leđa miru. Ne znam da li su nekad ti ljudi razmišljali o tome da je njihov pogrešan pristup imao strašnu cenu u ljudskim životima i razaranjima. Nikad kasnije nisam o tome razgovarao sa predsednikom Bušom.

Kad je predsednik Klinton ušao u Belu kuću, 1993, ja sam već bio na kraju mog mandata u Jugoslaviji. Ali, iako prirodno razočaran ishodom moje misije, nisam odustajao od toga da budem prisutan u političkom životu Balkana, barem dotle dok ne stane rat i ne ode Milošević. Sa Klintonom sam uspostavio redovnu komunikaciju, najviše zapravo o tim pitanjima. Manjo Vukotić izdao je knjigu, imate tamo sve o tome. Ovde ću dodati nekoliko reči: Klinton je – moram reći – bio veoma otvoren za razmenu mišljenja. Ja sam u taj odnos uneo iskrenost, zaista iskrenu želju da se dođe do rezultata, a on je uneo radoznalost, i odgovornost. Imao sam u tome nesebičnu podršku i pomoć ambasadora Skenlona, briljantnog diplomate sa ogromnim političkim iskustvom. Ključni momenat u toj komunikaciji sa predsednikom Klintonom odigrao se 4. novembra 1994, kada smo se sreli u Anahajmu, nekoliko kilometara od moje kalifornijske primorske kuće. Vrlo ofanzivno sam mu izložio ideje za mirovnu konferenciju o Bosni. Senator Baj, koji je bio prisutan, kazao je kasnije kako je toga dana u Anahajmu rođena jedna istorijska mirovna inicijativa. Ali, trebalo je da prođe čitava godina dana, dok u Dejtonu ne bude postignut sporazum o miru u Bosni. Klinton mi je poslao pismo pred Dejton, rekavši da će konferencija biti organizovana prema idejama koje sam mu dao. Kad je Dejton okončan, ja sam pisao njemu, čestitajući mu. Nazvao sam ga „princom mira“. Mnogi Srbi ne bi mi – naročito posle bombardovanja – odobrili ovakvu velikodušnost, ali, za ono što je tad učinio, bila je ta titula zaslužena. Sve kasnije je jedna druga priča.

Slučaj saradnje sa Klintonom izražava kvintesenciju koncepta moje saradnje sa američkim predsednicima. To je ideja da se kroz zajedničke napore doprinese zajedničkom dobru. Ja sam svestan činjenice, i ne treba niko drugi da mi to kaže, da sam Srbin koji je u istoriji naše male nacije imao odnose sa najvećim brojem američkih predsednika. Nekad su ti odnosi bili dublji, nekad manje intenzivni, ali, svejedno, činili su mi čast, pa i sa te, tačke gledišta moga srpskog porekla. Kako će biti sa Trampom? Napisao sam tokom kampanje dva teksta, i objavio ih u USA Today i Vašington postu, oba protiv njegovog izbora. Vaš list ih je, koliko znam, preneo, tako da su vaši čitaoci upoznati sa onim šta sam hteo da kažem. U jednome sam ga tekstu uporedio sa Miloševićem, što nije baš najlepše poređenje sa kojim nekoga možete počastiti. U drugome sam skrenuo pažnju i na sopstveno iskustvo, navodeći da nije isto voditi kompaniju i državu. Ali, to je bilo i prošlo, američki narod je doneo odluku, i demokratija nam nalaže da je prihvatimo. Ako predsednik Tramp ostane kod onoga što je govorio u kampanji, biće to korak nazad, i za Ameriku i za svet. Ako se pak koriguje, i shvati realnost sveta, naša budućnost mogla bi biti manje neizvesna nego što to u ovome času izgleda.