„Moji mediji“ me podsećaju na Radio B92

Jedna koja se zove javni servis, a na kojoj nema debate ni o jednom problemu, na kojoj ne da ne mogu da se vide opozicioni lideri nego, što je mnogo važnije, ni profesori, ekonomisti, ljudi iz kulture, akademici ni bilo ko ko drugačije misli. Na toj televiziji se debata o potrebi dijaloga vodi tako što premijerka vodi dijalog sama sa sobom, pošto drugih gostiju nema.

Na toj televiziji je predsednik bio, kad se sve sabere 8,5 dana, odnosno oko 200 sati u toku jedne godine. Na toj televiziji jedino sudskim putem možete da obezbedite da se posle godinu dana pročita demanti na laži koje o vama izgovore predstavnici vlasti u gostovanjima koja traju koliko im je potrebno da sve te laži izgovore.

Sedam dnevnih novina pod kontrolom vlasti. Šest vlast i uređuje. Od tih šest četiri su tabloidne koje svakodnevno najavljuju ratove i linčuju opoziciju, ali i sve koje drugačije misle, a dve samo kad haranga treba da se pojača. I jedna dnevna novina koja je nekad bila bastion slobode, u kojoj možete da pročitate i intervju i izjavu nekog iz opozicije, ali nikada nijedan jedini tekst koji bi zaista zasmetao Aleksandru Vučiću. Naprotiv.

Osim ovih medija i „medija“ u Srbiji postoje i pravi mediji. NJih čini nekoliko kablovskih i lokalnih televizija koje dopiru do jedva trećine građana – N1, Naša, K9, KTV, TV Šabac – dnevne novine Danas, plus Nedeljnik, Vreme i NIN. Nažalost svi zajedno imaju tiraž od oko 40.000. To je tiraž ravan dnevnom tiražu Blica i skoro tri puta manji od tiraža Informera koji se dnevno proda u 100.000 primeraka. Medije Aleksandar Vučić i njegovi sledbenici svakodnevno nazivaju mojim, odnosno „Đilasovim medijima“.

U tim „mojim medijima“ za godinu dana otkad sam se vratio u politiku skoro da nisam pročitao nijedan tekst u kome je pohvaljeno nešto što sam uradio. U tim mojim novinama i magazinima su me kritikovali redovno, poredili sa dildom i ženskim polnim organom, tvrdili da sam bio suvlasnik TV Pink, smejali se ekonomskom programu koji sam sa timom sjajnih ljudi napravio…

U tim „mojim novinama“ govore veliki opozicionari kojima od Vučićevog režima nije falila dlaka s glave, a koji me posle svega što mi je režim uradio, posle svega što su taj čovek i njegovi satrapi za mene izgovorili, optužuju da sam u dilu sa njima!? Na „mom N1“ svaki put kad sam gostovao su mi postavljena sva moguća pitanja. Na tom „mom N1“ gostuju i govore apsolutno svi koji žele da dođu i daleko je više negativnih stavova o opoziciji nego pozitivnih.

Nepostojanje istraživačkog novinarstva u „velikim medijima“ pokušavaju da bar donekle nadomeste BIRN, KRIK, Istinomer i još nekoliko portala koje realno krasi pre svega ogromna hrabrost, ali im se uticaj ne može porediti sa televizijom koja ima nacionalnu frekvenciju.

I moram da priznam da sam ponosan što su ti „moji mediji“ takvi i što me podsećaju na Radio B92 iz devedesetih na kome sam bio urednik informativnog programa. Vlast nije mogla očima da nas vidi, a opozicija je smatrala da je naš posao da ih hvalimo. Zvuči poznato? Sećam se kao danas kad nam je iz informativne službe Demokratske stranke 1993. godine stigao faks na kome je pisalo da od sada sve što o DS-u objavljujemo prvo pošaljemo njima na odobrenje. Dopis je potpisao Goran Vesić…

Ovaj deo teksta sam lako napisao. Sad dolazi onaj teži da govorim kako je bilo nekad. Teži zato što moj mašinski mozak uvek ima problem da objašnjava nešto što je toliko vidljivo. A to je, ne da nije bilo isto, nego nije bilo ni slično.

Postojao je B92. A na B92 i Kažiprst i Utisak nedelje i Poligraf i pravi dnevnik. I Insajder koji je otvorio niz tema izuzetno bolnih za tadašnju vlast. Sećam se kako sam prolazio kao gost kod Danice Vučinić, Suzane Trninić, Jugoslava Ćosića…

Postojao je RTS u čijem je dnevniku gostovao Aleksandar Vučić, iako nije bio ni predsednik stranke čiji je bio član. Postojali su okrugli stolovi, postojala je emisija Svedok Nenada LJ. Stefanovića. Danas nema te emisije, a Nenad LJ. Stefanović je svedok toga koliko čovek na kraju sjajne karijere može da potone pa ni demantije bez sudske odluke neće da pročita. Na tom RTS-u je bilo normalno da se u Teletonu na telefon javljam i ja kao gradonačelnik, ali i taj isti Vučić koji je bio moj protivkandidat.

Na Pinku je bila Klopka Olje Kovačević, a informativom se bavila jedna Tanja Jordović, urednica i voditeljka mog jedinog TV duela sa Aleksandrom Vučićem. Sa drugog koji je pokušao da organizuje Jugoslav Ćosić, Vučić je pobegao.

Ali je zato u to neslobodno vreme na Pinku učestvovao i u zabavnim emisijama tipa Plesom do snova. Iako im je kako danas Vučić tvrdi bilo onemogućeno da se bilo gde pojave, Tomislav Nikolić je bio na Prvoj gost kod Ivana Ivanovića nekoliko dana pred drugi krug izbora, a sve televizije su najnormalnije u svojim dnevnicima prenosili izveštaje sa pres-konferencija SNS-a. Na onoj istoj Prvoj gde je jedan drugi Dragan Bujošević radio Nije srpski ćutati, emisiju kroz koju su prošli apsolutno svi.

U to „neslobodno vreme“, Blic je uređivao Vesa Simonović, Novosti vodio Manjo Vukotić.

U to vreme su kompanije normalno davale oglase i u Vremenu i u Ninu. Sada to više ne rade, jer mogu da imaju probleme.

Da li je bilo sve idilično i sjajno? Nije. Da li je to bilo vreme u kome vlast nije pokušavala da utiče na medije? Nije, jer nema vlasti na svetu koja to ne radi. Ali da se bori da utiče da je manje kritikuju, a ne da utiče i organizuje da uništavaju svakoga ko drugačije misli. Svima koji i dan danas tvrde kako sam zahvaljujući vlasništvu u Direct mediji kontrolisao medije uvek postavim isto pitanje: Da li sam vlasnik Directa bio i 2013. kada je Pink u mesec dana pročitao više hiljada puta pismo Željka Mitrovića u kome se između ostalog kaže da sam opljačkao majku svoje dece i pobio prijatelje na spavanju?

Da li sam vlasnik Directa bio kada je Kurir u 2-3 meseca imao 57 naslovnih strana posvećenih meni, od onih da sam opljačkao milijardu evra (Vučić je sad smanjio na samo pola milijarde) do toga da sam Hitler? Jesam. Pa šta se desilo sa tim uticajem? Što ga nisam koristio?

Ali nije suština u meni. Ja sam bio i tada i sada sam lider jedne od opozicionih stranaka i nikad se nisam žalio što su svi ćutali dok su me ti nazovimediji zasipali tonama i tonama laži. Laži zbog kojih su izmanipulisani ljudi mojoj supruzi na ulici vikali kurvo i droljo, mene napadali u parku dok sam držao bebu u rukama, zbog kojih su moja deca imala probleme u školi i na kraju sa majkom otišla iz zemlje. Jer ipak sam ja političar u Srbiji. Ali problem je što niko nije reagovao ni kada su uništavali živote svih drugih koji su se usudili da kažu šta misle.

Na te stvari je Srbija ćutala. LJudi su se povukli iz straha da će ako progovore oni biti sledeća žrtva. Ogroman broj onih, čija je reč imala težinu, ućutali su. Ćutali su novinari dok su gledali kako se krše osnovni novinarski kodeksi, kako im teraju kolege koje su sedele sto pored njihovog. Ćutao je NGO sektor, ćutali su univerziteti, ćutala je Srpska akademija nauka. Ućutala je skoro sva srpska pamet. A kad ućuti pamet jedne zemlje ta zemlja više nema nikakve šanse. Tada sam govorio da zemlja ulazi u diktaturu. Svi, ili skoro svi, smejali su mi se i nazivali moje reči glupostima, jer Srbija je navodno išla ubrzano ka Evropi, Vučić se promenio… Šest godina kasnije nisam čuo nikoga ko je priznao da je pogrešio.

Ali priznajem ja da sam pogrešio što sam ćutao kada su Pink i Željko Mitrović čerečili profesora Čedu Čupića. Nisam se tad bavio politikom, ali sam mogao kao javna ličnost negde nešto da kažem. Nisam, ćutao sam. Kao što su ćutali i političari demokratske orijentacije koji su morali da o tome govore. To ćutanje nas je, između ostalog, i dovelo dovde.

Danas je zahvaljujući konstantnoj kampanji laži kojom ih bombarduju sa svih televizija sa nacionalnom frekvencijom, plus skoro svih novina i portala, veliki broj građana prestao da razlikuje stvarnost od fikcije i istinu od laži. Ali je više onih koji su podigli glavu i neće više da ćute. Zasluge za to pripadaju medijima koji su ostali mediji, novinarima koji su ostali novinari… Nije bitno da da li je to Danas, neki od nedeljnika, neka od kablovskih televizija ili portali od Južnih vesti, preko Ozon presa do Žig infa… Svako od njih predstavlja jedan prut koji kad se spoji sa svim ostalima se ne može polomiti. Zato ljudi koji rade u ovim medijima zaslužuju naše poštovanje i divljenje.

I zato i mi političari moramo da naučimo da i kad nas kritikuju je izuzetno važno da to prihvatimo kao deo procesa izgradnje demokratije i tolerancije. Jer ti ljudi kad iznesu nešto što nije tačno i kad koriste reči koje nisu primerene ne rade to kao oni drugi koji su deo mašine za „ubijanje“. Ne, oni to pišu jer u to veruju. Zahvaljujući njima koji i dalje daju znake života moći ćemo sutra, kad ova gebelsovština prođe, da izgradimo društvo zaista slobodnih medija i jakih institucija, kako nam se ovo zlo nikada više ne bi ponovilo.